Други и вероватно главни разлог противљења гласне мањине Срба против Теслине сахране јесте тајминг када је дошло до потписивања споразума. Предизборно време. Страх да се потписници споразума не окористе чињеницом да су они и једино они допринели овом цивилизацијском чину.

Упорно и понекад мазохистички тврдоглаво, матицу („мајку Србију“) и позицију званичног Београда није хтео јавно да критикује чак ни онда када је било више него очигледно (односи са Турском, Телеком...) да се са неким стварима дубоко не слаже.

У сваком случају Стаљин није заборављен у руској јавности. Већина грађана данас га доживљава као великог државника, иако му не заборавља грехове које је током готово тридесетогодишње владавине починио према сопственом народу

Процес идентификације са агресором је када се појединац, група или читаво становништво услед деловања различитих фактора одједном идентификује са оним ко је на њега извршио агресију и дође до закључка да је агресор у праву

Чак и за београдске отужне медијско-политичке прилике необично је што можда најзначајнија национална битка у последњој деценији протиче готово непримећено од српске јавности која се данима бавила „судбинском“ дилемом да ли ће Тома Николић појести ускршње јаје и да ли ће избори бити у децембру или јануару.

Ми сада морамо да пледирамо за суперкатегорички императив којим се брига за опстанак човечанства налаже као дужност над дужностима, односно за религиозне људе као прва и најважнија Божија заповест

Наивним јужним Србима данас неко каже да је Бизмркова баба била Српкиња, они олако поверују да је то истина, а својом наивном маштом потом изводе далекосежне закључке. Лаковерно преписују туђе фаме као истину и објављују их обогаћене маштом као „открића“

Да ли је повећање стопе била економија или политика? Ако је политика, зашто се буне када их политика не интересује. Ако није политика, већ економија, онда тражите решење у економији, али знајте економија је ипак наука.

Погрешно смо дијагностиковали проблем сводећи га само на неспособност и несналажење тадашње Милошевићевске власти и његове елите. И наравно да смо онда пошли погрешним путем, рачунајући да само треба да радимо све супротно од Милошевића када је реч о државним, спољнополитичким и националним питањима – и онда ће бити све у реду

Потписивање примирја између Јерменије и Азербејџана поводом Нагорно-Карабаха уз посредовање Руске Федерације показује пуну вредност међународног права којег се Азербејџан држао задњих 30 година. После три деценије Азербејџан је изашао на међународно признате границе које нико на свету не може да му оспори.