Јесте ли приметили како ових дана по медијима готово нико и низашта не прозива ни Дачића, ни Динкића ни Вучића, него се сви баве само Јеремићем, Кркобабићима и аферама одлазеће власти!? Ништа не успева као успех и власти се, поготово док је у успону, у зубе не гледа.

Осуда војних јединица које би хтеле да претворе Украјину у нацистичку државу не подржава руски наратив. Таква осуда само саопштава болну истину о садашњости, прошлости и вероватној будућности.

Када бисте једног класичног, или чак једног модерног левичара, оног од пре пола века, ставили у срце дебате савремене левице, лако бисте констатовали да њему ништа не би било јасно. У шуми термина попут оних као што су терф, радфем, LGBTIQ итд. наш левичар би се загледао збуњено

Остаје зато неразјашњено да ли влада заправо жели да спасе "Симпо" и југ Србије, или се само припрема за долазак неког страног инвеститора, кога ће привући понудом типа дугови наши – фабрика твоја, као што је то већ урађено са ЈАТ-ом.

Након трагедије у Бањској поставља се у нашој јавности основано питање. Да ли је А. Вучић изгубио легитимитет да и даље преговара о Косову и Метохији? Наравно да јесте, јер је крахом његове катастрофалне, неодговорне и велеиздајничке политике на КиМ изгубио право да води српску државу

Oсновни проблем у целој овој причи је то што Рат у Босни једноставно није завршен. Зато је однос и Срба, а поготово Бошњака, према Сребреници нељудски и циничан. Жртву нико не гледа као жртву, већ као оружје

Како друкчије него чудом, назвати и Успенски саборни храм је главни храм ове Лавре. Према летопису ''Повест древних времена'' летописца Нестора, црква основана још 1072. године. То је био и први камени храм у овом манастиру. Камени није значио да је искључиво од камена него од чврстог материјала, било да је цигла, или камен.

Најповољнија варијанта била би да се главни актери, поучени личним и колективним искуством дозову памети, одрекну сујете и покушају да одреде минимум заједничких националних и државних интереса и да се онда за њих сложно боре у међународној арени.

Брисел, у неугодној позицији услед пооштравања конкуренције између САД и Кине, покушава да дефиниште „кохерентну стратегију“ за суочавање са Кином. Ипак, док је позиција Урсуле фон дер Лајен и Жозепа Бореља, као и доминантног дела администрације у Бриселу „про-атлантистичка“, то се не може рећи за већи део оних који држе главну реч у обликовању политике ЕУ, а то су политичке и бизнис елите на националним нивоима. Како помирити ове две струје, и како наћи баланс између чини се нужне блискости са Вашингтоном и одржавања економски интензивних односа са Пекингом, питање је од милион долара.

У конкуренцији изгубљених у небраном грожђу у земљи Србији српска опозиција је високо пласирана. На тренутке се чини да је било лакше бити опозиционар и у Титово време, него у ових Вучићевих седам година.