Једино што конструктивно можемо да урадимо са „Немањићима“ јесте да пажљиво проберемо те сцене, и та места, и кажемо: „ово, дајте још овога!“. Јер како тренутно ствари стоје, „Немањићи“ су и даље најбоља домаћа ТВ серија о средњем веку коју смо икада имали. 

Претходних дана имало смо прилике да прочитамо и чујемо неке веома скандалозне и варварске изјаве - што од припадника „другосрбијанске“, што од припадника номинално „српско-патриотске“ јавности – на тему употребе црквенословенског језика у осликавању Храма Светог Саве.

На западу већ постоји оно што је некад било у комунизму – аутоцензура. Они су ту аутоцензуру увели кроз идеју политичке коректности, дакле све оно о чему не треба да се прича, они као дисциплиновани људи који припадају протестантском и католичком одгоју, они то врло лако прихватају. 

Основни задатак нове трилогије „Звезданих ратова“ био је да филмској публици открије оно што је публика цртаних филмова и стрипова већ одавно знала – да је хоризонт далеке галаксије потенцијално бескрајан, и да се унутар њега може одвијати небројено много различитих прича које немају везе са Луком Скајвокером и Дартом Вејдером.

Серија „Сенке над Балканом“ Драгана Бјелогрлића је већ након прве емитоване епизоде изазвала бурне реакције публике – док је већина била одушевљена подизањем техничких стандарда домаће филмске продукције (укључујући ту и приповедачке поступке) на до сада невиђен ниво, критичари са, условно говорећи, „српске деснице“ гласно су негодовали због „искривљивања историјских чињеница“ и „блаћења српског народа и великана српске историје“

Практично нема бољег доказа да су српско-руски односи знатно бољи данас него пре десет-петнаест година од чињенице да је већ неколико година потпуно нормална ствар видети савремене руске филмове на репертоарима српских биоскопа.

Најављени раскид с косовским митом и видовданским заветом предочен је као један од услова за дефинитивно решавање косовског питања и стварање услова за „историјски договор“ Срба и Албанаца. Залагање за разградњу овог, по неким мишљењима погубног и анахроног мита део је укупних настојања да се оствари једна од кључних идеја председника Републике Александра Вучића о неопходности промене и преобликовања свести српског народа, који и даље робује својим ирационалним историјским представама и митоманским заблудама.

Као у случају свих досадашњих уравниловки и трулих компромиса на простору бивше Југославије, највећа штета се и у случају ове Декларације наноси српском народу. Србима, који су створили највећи део језичке баштине на овом језику, који су језик кодификовали и први му дали писмо, правопис, стандард и статус књижевног језика, сада се забрањује да кодификације настале у протеклих 15 година сматрају варијантама српског језика, а њихова вишевековна језичка баштина се проглашава за „једнаку и равноправну“ са укупним тиражем „Дневног аваза“ и две-три године записника црногорске скупштине, што су укупни домети „бошњачког“, односно „црногорског језика“

Тако стручно и психо-физички припремљени радник, коме у редовним интервалима следује унапређење уз даљу доквалификацију уз рад и доживотно запослење,  „венчава“ се за фирму а фирма постаје старатељ његове породице.  

Дејан Ј. Суботић био је син нашег познатог песника Јована Суботића (1817 – 1886), председника Матице српске, учесника Мајске скупштине, адвоката и народног трибуна. Из брака са Савком Полит Десанчић, Јован је имао седморо деце: Дејана, Жарка, Виду, Верицу, Војислава, Бранислава и Озрена. Жарко и Вида преминули су као деца, а др Војислав Ј. Суботић био је чувени хирург и оснивач Медицинског факултета у Београду