Као у случају свих досадашњих уравниловки и трулих компромиса на простору бивше Југославије, највећа штета се и у случају ове Декларације наноси српском народу. Србима, који су створили највећи део језичке баштине на овом језику, који су језик кодификовали и први му дали писмо, правопис, стандард и статус књижевног језика, сада се забрањује да кодификације настале у протеклих 15 година сматрају варијантама српског језика, а њихова вишевековна језичка баштина се проглашава за „једнаку и равноправну“ са укупним тиражем „Дневног аваза“ и две-три године записника црногорске скупштине, што су укупни домети „бошњачког“, односно „црногорског језика“

Тако стручно и психо-физички припремљени радник, коме у редовним интервалима следује унапређење уз даљу доквалификацију уз рад и доживотно запослење,  „венчава“ се за фирму а фирма постаје старатељ његове породице.  

Дејан Ј. Суботић био је син нашег познатог песника Јована Суботића (1817 – 1886), председника Матице српске, учесника Мајске скупштине, адвоката и народног трибуна. Из брака са Савком Полит Десанчић, Јован је имао седморо деце: Дејана, Жарка, Виду, Верицу, Војислава, Бранислава и Озрена. Жарко и Вида преминули су као деца, а др Војислав Ј. Суботић био је чувени хирург и оснивач Медицинског факултета у Београду

Глобална пропаганда против нас апсолутно постоји. Мислим да је предрасуда која је створена према Србима огромна, и да ће њу на својим плећима носити бар још једна генерација после нас. То је потпуно неспорно. 

Џејмс Бонд је у великом броју својих авантура имао успешну сарадњу и романсе са фаталним женама које раде за КГБ и Владимир Путин поштено говорећи делује као ванбрачно дете рођено из једне такве везе. Ако имамо у виду такву позадину јунака, потпуно је очекивано да се у неком од Бондова појави као негативац. 

Колико год потреба наших суграђана да учествују у овој најновијој моди била смешна, искарикирана и у суштини бесмислена, Београд и други градови Србије далеко су од помаме која је у вези са овом игром захватила метрополе света.

 Из „турског доба“ редитељ нас води епохом новије историје, слободноуметнички бирајући сцене и теме. Тако, публика ужива у оперском гласу аустроугарског официра или сазнаје о атмосфери у „маџарицином“ локалном хотелу, уједно куплерај-крчми предратној и поратној.

Редитељев прослављени осећај за правду је и даље ту, он исијава из позадине приче и излази у први план на неколико важних места. Један је свакако инсистирање Џона „Џелата“ Рута, ловца на уцене, да уцењене криминалце никада не убија, него да их увек води судији на вешање.

О мили часи, како сте далеко!  Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно!  Пуста је соба... моје срце тавно...  И без вас више ја среће не стеко'... 

У „Буђењу силе“ сукоб Светле и Тамне стране остаје пре свега на метафизичком нивоу, што се најбоље види у изузетно напетим и узбудљивим сценама коначног двобоја, који упадљиво одудара од спектакуларних и вратоломних кореографија Анакина, Јоде или Дукуа из нове трилогије.