Dokazi su neumoljivi da Vašington ima Rusiju i Kinu na meti. Da li je cilj da se unište obe zemlje, ili samo da im se osujeti svaka mogućnost suprotstavljanja hegemoniji Vašingtona, nije jasno. 

U Centru za kulturnu dekontaminaciju jasno se zna šta je istina i tu nema prostora nikakvom panegiriku o plodnoj i inspirativnoj razmeni mišljenja, osim u književnoj imaginaciji Dragana Velikića.

U upornom iščekivanju da će nam „Đura oprostiti što nas je tukao“, ne smemo i nismo u stanju da reagujemo čak ni na otvorene genocidne Klarkove pozive. A Klark nije makar ko.

Ovim predlogom rezolucije, koji je ponudio Tadić, osudio bi se samo jedan zločin a druga rezolucija bi trebalo da predstavlja njenu dopunu. Dakle, Jelko Kacin je potpuno u pravu. Trebalo bi usvojiti samo jednu rezoluciju kojom se osuđuju svi ratni zločini bez razlike.

Suvišno je komentarisati neuspele pokušaje ambasadora Kirbija da opravda ulogu njegove zemlje i ostalih članica NATO u vezi sa „otimanjem KiM“, na jednoj i pronalaženje argumenata za osude onoga šta se dešavalo na Krimu. Odkuda mu tolika smelost  da izjavi: „Ponavljam, pitanje Kosova smo rešavali u UN“.

Taj i takav NATO, o čijoj spremnosti da bombarduje suverenu državu koja ga ne ugrožava mi Srbi imamo izvesna saznanja, Šutanovcu i ostalim nabrojanim društveno-političkim subjektima deluje ne samo kao prihvatljivo, već kao najbolje  rešenje.

U sklopu ovog bledunjavog i protokolarno iznuđenog načina obeležavanja petnaeste godišnjice NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru veoma je važno sagledati kako su se u ovoj veoma važnoj istorijskoj prilici ponele i postavile naše „istaknute“ ljudsko-pravaške nevladine organizacije.

Nije poznato da li će Vlada radi svog opstanka biti raspoložena da ispuni zahteve iz Novog Pazara, ali se stiče utisak da dok se Srbija, hteli ili ne, približava Evropi, jedan njen deo izgleda još živi u Otomanskom carstvu, kada se osvojena zemlja delila na ejalete i sandžake.