Prebijen je srpski mališan u zemlji koja je članica EU i baštini „evropske vrednosti“. U Italiji nema podizanja prašine oko ovog slučaja, nema posebnih emisija, neutralnih komentatora, visokih kazni, poseta državnih delegacija, izvinjavanja Srbiji na najvišem nivou.

Deluje da je logično smeniti političku figuru koja iza sebe ima ovoliko problematičnih momenata. Zapravo, mislim da politika koju je promovisao Dragan Đilas nije ni trebala da dobije poverenje građana na izborima. Ali ona jeste dobila to poverenje i Đilasova pobeda u Beogradu je bila ubedljiva.

Možda će i protestanti iz drugih profesija početi da primenjuju strategiju taksista: blokiraj Beograd da bi ti ispunili zahteve. Zašto bi, posle iskustva od četvrtka – mučnog za obične građane, a slavodobitničkog za nasilnike sa taksi dozvolama – iko više u ovoj zemlji protestovao na drugi način?

Za ovog austrijskog najpre državnika, a onda i biznismena, govori se i kako je svojevremeno lobirao za priznavanje albanske republike na Kosovu, a što je, po njegovom dolasku u našu zemlju, kod mene, kao tipičnog Srbina Balkanca, izazvalo i nedoumicu i mučninu.

Osim opravdanog likovanja zbog toga što će, najverovatnije, Hrvatska i njen predsednik najzad morati da plate za nešto što su protivzakonito izveli prilikom raspada SFRJ, stanovnici Srbije nemaju previše razloga da se raduju Putinovom isterivanju pravde.

Najverovatniji cilj novog talasa demonizovanja srpstva, koji je započet stavljanjem znaka jednakosti između Gavrila Principa i Osame bin Ladena, jeste otcepljenje Vojvodine od Srbije.

Ko je zaslužan za liberalizaciju viznog režima? Svakako ne oni koji su pretili da ”Evropa nema alternativu”, zatvorili tržište za ruske investicije i bili spremni da potpisuju nepovoljne ugovore da bi udovoljili birokratiji u Briselu. 

Jedan značajan deo naše političke elite posle oktobarskih promena, neki iz naivnosti, drugi iz ličnih interesa, a treći iz lakoumnosti i neznanja, bio je fasciniran Vašingtonom, Briselom, Berlinom, Londonom, pa i Moskvom.

Naravno da su potrebna izvinjenja, ali izvinjenja moraju biti obostrana. Insistirati na tome da Srbija treba da se izvini, a istovremeno jedan masakr slaviti kao dan tobožnje pobede, samo po sebi predstavlja nemoralan čin koji zaslužuje svaku osudu.

Možda se u slučajevima gospode Dačića i Vučića radi o čistoj religijskoj spoznaji? Iz istorije i religije su poznati takvi primeri.