Ako zaista hoće da pokaže da svi snosimo isti teret bolnih mera, mogao bi da ukine takozvane posebne ili specijalne savetnike, koji primaju više od 100.000 dinara a najčešće ništa ne rade. Postavljena lica ne bi mogla kad im se prohte da menjaju mobilne telefone, laptopove, tablete, već da trendove prate o svom trošku.

Koliko god nam neka institucija značila i koristila, spremni smo da je, na prvi znak njene slabosti, odbacimo i unizimo. Kao da smo potpuno operisani od osobine koja u savremenom svetu pravi razliku između pobedničkih i poraženih naroda – odanosti.

I zaista, kad vam neko kaže da je negde, pa makar i na Kosovu „bačeno“ dve i po milijarde evra, a uz to vam ne kaže da se to odnosi na period od trinaest godina, što će reći 200 miliona godišnje, a što je manje od recimo godišnjeg gubitka uzrokovanog primenom SSP-a, naravno da ćete biti revoltirani.

Petnaest hiljada najsavremenije naoružanih vojnika, praćenih raketnom i artiljerijskom vatrom, helikopterima i bespilotnim letelicama, napali su „poslednje uporište“ talibanskog pokreta. Rezultat? „Poslednje uporište“ palo je bez otpora.

Najvažniji i prvi imperativ jednoj državi je da čuva svoj teritorijalni integritet – to je koncept koji je važniji i od čuvanja zajedničke valute, ili od procesa produbljavanja integracije evropskog kontinenta.

I SPS je izvukao pouke iz onoga što se desilo devedesetih godina. Ja sam na sastanku s najvišim državnim funkcionerima, rekao: ljudi, u kakvoj je atmosferi SPS vladao – rat, bombardovanje, sankcije. Ova kriza je hiljaditi deo te krize.

Posebno je upadljivo to da vlada Nemačke navodi da «zbog državnih interesa» odbija da otkrije informacije o okolnostima masakra u Huli, jer – Nemačka pruža podršku pobuni i njenom političkom krilu, «Sirijskom nacionalnom savetu» (Syrian National Council [SNC]).

Pružio sam ruku Koštunici, on se nije primakao. Trenutno postoji samo moja ruka u vazduhu… I neću od toga da se umorim. Ili ćemo zajednički u borbu protiv aktuelne vlasti koja nije dobra, ili on misli da možemo razjedinjeni da pobedimo.

 Aktuelna libanska vlada, u kojoj je i Hezbolah (prev: Božja partija) sa juga Libana, nalazi se pod sve većim pritiskom ne samo zapadnih sila i država Zalivskog veća saradnje, već i nezadovoljnih sunitskih frakcija unutar same zemlje.

Problem nije samo u finansijama, u ekonomiji, nego u krizi jednog poretka - kapitalističkog. Taj poredak se slomio na mestu za koje se verovalo da je najsnažnije: na finansijama, ekonomiji i sistemu pravila na kojem takvo društvo funkcioniše.