Za talibane dve stvari su jednake. Kao prvo, oni se bore za svoju domovinu i to u svojoj domovini. Amerikanci se bore za svoju domovinu u smislu da se bore protiv terorizma, ali ta borba nakon određenog vremena postaje apstrakcija.

Čak 78,5 odsto ispitanika smatra da su haške presude nepravedne i previsoke, a svega 11 odsto je ocenilo ih je pozitivno. Posle ovih presuda porastao je procenat građana koji se protivi izručenju Mladića, a predstavnici međunarodne zajednice čude se zbog ovakvog reagovanja javnog mnjenja u Srbiji. 

Operisana od navike da stanovništvu pojašnjava zašto radi to što radi, a ne ono što bi bilo logičnije da radi, vlast u Srbiji žestoko profitira na tome što nema direktnih prenosa procesa pred Međunarodnim sudom pravde.

Suđenje u Maksi procesu održano je u sudnici u bunkeru, koji je imao čak i protivvazdušnu odbranu. Takođe, u velikoj opasnosti nalazio se i glavni svedok Tomazo Bušeta. To najbolje pokazuje podatak da su pre suđenja ubijena njegova dva sina, zet i drugi brojni članovi njegove porodice.

Uspešna borba vlastodržaca u Srbiji za ili protiv teritorijalog integriteta Srbije se nastavlja izjavom da će po donošenju mišljenja MSP tražiti od Generalne skupštine UN tumačenje mišljenja. Potom će od MSP tražiti mišljenje o tumačenju, zatim tumačenje o mišljenju tumačenja i tako dalje.

Mi smo za njega narod ubica i terorista. To je Guzenbauer već svima objasnio i on nema šta tamo više po belom svetu da objašnjava. On je taj deo promocije Srbije obavio potpuno volonterski i besplatno! Ali sada za ovaj deo promocije takve Srbije u samoj Srbiji, e to ne može besplatno, to ipak moramo mi da platimo!

Cinici bi lako mogli da postave pitanje ko će uopšte znati da je Sud doneo bilo kakvu odluku. Ko je srpsku javnost "poštedeo" prizora iz procesa oko kojeg Srbija već godinu i po dana gradi kompletnu diplomatsku aktivnost u vezi sa najbitnijim državnim pitanjem, kao i analiza svega što se dešava u tom sporu?

Ovih dana istorija se ponavlja. Skupštinom Beograda ponovo rukovodi Zoran Alimpić, koji ponovo odugovlači sa zakazivanjem sednice, i u svom maniru govori da ,,ima vremena'' do krajnjeg roka. Takva nemogućnost formiranja sednice jedan je od argumenata koji se koristi da bi se pokazala nesposobnost gradske vlasti. 

Stari zakon o bezbednosti u saobraćaju nije valjao jer se nije primenjivao na sve učesnike u saobraćaju. Ista sudbina čeka i ovaj novi – ako ga budu sprovodili isti ljudi sa istim navikama. Ne treba menjati zakone, nego ljude koji su korumpirani i skloni „sređivanjima stvari“ prema svom nahođenju.