За талибане две ствари су једнаке. Као прво, они се боре за своју домовину и то у својој домовини. Американци се боре за своју домовину у смислу да се боре против тероризма, али та борба након одређеног времена постаје апстракција.

Чак 78,5 одсто испитаника сматра да су хашке пресуде неправедне и превисоке, а свега 11 одсто је оценило их је позитивно. После ових пресуда порастао је проценат грађана који се противи изручењу Младића, а представници међународне заједнице чуде се због оваквог реаговања јавног мњења у Србији. 

Оперисана од навике да становништву појашњава зашто ради то што ради, а не оно што би било логичније да ради, власт у Србији жестоко профитира на томе што нема директних преноса процеса пред Међународним судом правде.

Суђење у Макси процесу одржано је у судници у бункеру, који је имао чак и противваздушну одбрану. Такође, у великој опасности налазио се и главни сведок Томазо Бушета. То најбоље показује податак да су пре суђења убијена његова два сина, зет и други бројни чланови његове породице.

Успешна борба властодржаца у Србији за или против територијалог интегритета Србије се наставља изјавом да ће по доношењу мишљења МСП тражити од Генералне скупштине УН тумачење мишљења. Потом ће од МСП тражити мишљење о тумачењу, затим тумачење о мишљењу тумачења и тако даље.

Ми смо за њега народ убица и терориста. То је Гузенбауер већ свима објаснио и он нема шта тамо више по белом свету да објашњава. Он је тај део промоције Србије обавио потпуно волонтерски и бесплатно! Али сада за овај део промоције такве Србије у самој Србији, е то не може бесплатно, то ипак морамо ми да платимо!

Циници би лако могли да поставе питање ко ће уопште знати да је Суд донео било какву одлуку. Ко је српску јавност "поштедео" призора из процеса око којег Србија већ годину и по дана гради комплетну дипломатску активност у вези са најбитнијим државним питањем, као и анализа свега што се дешава у том спору?

Ових дана историја се понавља. Скупштином Београда поново руководи Зоран Алимпић, који поново одуговлачи са заказивањем седнице, и у свом маниру говори да ,,има времена'' до крајњег рока. Таква немогућност формирања седнице један је од аргумената који се користи да би се показала неспособност градске власти. 

Стари закон о безбедности у саобраћају није ваљао јер се није примењивао на све учеснике у саобраћају. Иста судбина чека и овај нови – ако га буду спроводили исти људи са истим навикама. Не треба мењати законе, него људе који су корумпирани и склони „сређивањима ствари“ према свом нахођењу.