Пребијен је српски малишан у земљи која је чланица ЕУ и баштини „европске вредности“. У Италији нема подизања прашине око овог случаја, нема посебних емисија, неутралних коментатора, високих казни, посета државних делегација, извињавања Србији на највишем нивоу.

Делује да је логично сменити политичку фигуру која иза себе има оволико проблематичних момената. Заправо, мислим да политика коју је промовисао Драган Ђилас није ни требала да добије поверење грађана на изборима. Али она јесте добила то поверење и Ђиласова победа у Београду је била убедљива.

Можда ће и протестанти из других професија почети да примењују стратегију таксиста: блокирај Београд да би ти испунили захтеве. Зашто би, после искуства од четвртка – мучног за обичне грађане, а славодобитничког за насилнике са такси дозволама – ико више у овој земљи протестовао на други начин?

За овог аустријског најпре државника, а онда и бизнисмена, говори се и како је својевремено лобирао за признавање албанске републике на Косову, а што је, по његовом доласку у нашу земљу, код мене, као типичног Србина Балканца, изазвало и недоумицу и мучнину.

Осим оправданог ликовања због тога што ће, највероватније, Хрватска и њен председник најзад морати да плате за нешто што су противзаконито извели приликом распада СФРЈ, становници Србије немају превише разлога да се радују Путиновом истеривању правде.

Највероватнији циљ новог таласа демонизовања српства, који је започет стављањем знака једнакости између Гаврила Принципа и Осаме бин Ладена, јесте отцепљење Војводине од Србије.

Kо је заслужан за либерализацију визног режима? Свакако не они који су претили да ”Европа нема алтернативу”, затворили тржиште за руске инвестиције и били спремни да потписују неповољне уговоре да би удовољили бирократији у Бриселу. 

Један значајан део наше политичке елите после октобарских промена, неки из наивности, други из личних интереса, а трећи из лакоумности и незнања, био је фасциниран Вашингтоном, Бриселом, Берлином, Лондоном, па и Москвом.

Наравно да су потребна извињења, али извињења морају бити обострана. Инсистирати на томе да Србија треба да се извини, а истовремено један масакр славити као дан тобожње победе, само по себи представља неморалан чин који заслужује сваку осуду.

Можда се у случајевима господе Дачића и Вучића ради о чистој религијској спознаји? Из историје и религије су познати такви примери.