Ipak, na kraju svih krajeva, vrlo moguće – i, zapravo, vrlo verovatno – da će se pokazati da kod prosečnog Srbina („Pere“) na odluku „vakcinisati se, ili ne“ daleko veći uticaj ima perspektiva olakšanog pristupa kolektivnom predmetu želje zvanom „deset dana za četiri osobe u Paraliji“, nego svi mogući i nemogući argumenti srpske i svetske zdravstvene struke i apeli voljenog predsednika.

Jugonostalgija je, stoga, u javnom polju pogrešna zato što je neobjektivna neuravnotežena. A posebno zato što je plodno tle za ideju obnove antisrpskog jugoslavizma, ali ovog puta pod NATO kišobranom

Da li zbog našeg „buntovničkog“ karaktera, čestih i brojnih zloupotreba vlasti i korupcije koja je u prošlosti, kao i danas prožimala sve delove društva tek studentski i građanski protesti u Srbiji imaju dugu istoriju...

Ponovo je, po ko zna koji put, pokazao da ga nikako ne treba potcenjivati, s tim što je to dokazivanje do sada svima, osim njemu, već trebalo da dosadi. Odavno je bilo vreme da to shvatimo i da u skladu sa tim postupamo. Svaka naivnost u tom pogledu zaista je nepremostiva prepreka za bavljenje politikom. Ako nije naivnost onda je neka zadnja namera, koja god bila, pa se u tom slučaju mora pokrenuti pitanje odgovornosti.

Ono što je sigurno, i što gore pomenuta tri filma ubedljivo ilustruju, jeste da je srpska javnost odlučna da više ne ćuti o Kosovu, i da su to već uveliko prepoznaju i srpski umetnici

Zapadnjaci se sada nadaju da će im to ipak, u dogledno vreme, završiti političar koji je koncentrisao koliko god je preostalo vlasti u jednoj (polu)koloniji. Ali, šta će on naposletku uraditi, to uistinu još niko ne zna (mada, na osnovu Brisela 1 i 2, kao i njegovih izjava, većina patriota očekuje najgore).

Integralni dokument sa sajta Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije pod nazivom "Asocijacija/Zajednica opština sa većinskim srpskim stanovništvom na Kosovu – opšti principi/glavni elementi" objavljen u sekciji "Pregovarački proces sa Prištinom" (avgust 2015)

Kina se, u nastojanju da postane velika sila, nije opredelila za vojni avanturizam. Naprotiv. Ona se opredelila za privrednu ekspanziju kroz svetske institucije

Sve ovo zaličilo je na igru mačke i miša. Miš, u ovom igrokazu metaforički opozicija, je kao dobio nešto na kašikicu – „zabranu izbornog turizma“, a zapravo je dobio jedno veliko ništa

U životu pisca ovih redova bilo je sedam ili osam predsednika, tuce „demokratskih izbora“ dvadesetak vlada – i samo tri patrijarha