недеља, 30. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > То је могуће само у Србији
Политички живот

То је могуће само у Србији

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
уторак, 26. новембар 2013.

Соња Бисерко је потврдила вест да ју је Хрватска позвала да буде сведок у судском поступку који ова земља води у тужби Србије за геноцид у време ратних сукоба деведесетих година. Ова информација је изазвала мноштво коментара, осуда и неверице. Председница Хелсиншког одбора за људска права не види у том позиву ништа спорно јер се она само бави људским правима и проучавањем узрока разбијања Југославије: „Као особа којој припадност било којој етничкој групи – ни Србима, ни Хрватима ни Бошњацима не значи много, напросто не постојим на тај начин и не мислим на тај начин. И са тим у складу живим и радим“.

Ко познаје и прати „непристрасни“ рад Соње Бисерко, зна да је њена делатност најмање ослобођена идеолошке и националне једностраности. Она се већ огласила у јавности тврдећи, као и много пута до сада, да је изложена прогону због своје непристрасне борбе за људска права и истину о рату у Босни и Херцеговини и Хрватској. За њу није спорно што је Хрватска проценила да је она поуздан сведок у њеној тужби, већ је споран однос српске државе према већини оних грађана који су током протеклих година били позвани да сведоче у поступцима против српских званичника пред било којим судом. Тако и она дели судбину сведока који су били изложени константним притисцима.

И заиста нема ничег спорног у томе што ће управо Соња Бисерко бити специјални сведок хрватске тужбе јер се она већ две деценије несметано и упорно припрема за ову улогу као истрајни гласоговорник хрватске промиџбе и поуздани тумач хрватске званичне идеологије. Нема ништа очитије и нормалније да управо она буде сведок јер ће то бити и врхунац њене каријере у борби против великосрпског национализма и њених агресивних ратнохушкачких и империјалних намера. Пристанак Соње Бисерко не треба третирати као чин издаје, јер она никада није ни заступала наше државне интересе и принципе, већ као логичан израз њеног континуираног идеолошког и политичког деловања који је могућ само у Србији. Јер само у нашим политичким и друштвеним околностима може да се развије читав политички покрет, медијски интензивно подржаван, у чијој основи је тежња да се Србија непрестано оптужује за разбијање федералне Југославије, неспремност да се суочи са злочинима, неспособност да развија добросуседске односе, склоност ка сталној аутовиктимизацији.

Соња Бисерко у својим наступима истрајно подржава главну одредницу у митологији тзв. домовинског рата – да је Србија извршила агресију на независну државу Хрватску, о чему, по њеним речима, говори занемаривање судбине Вуковара који је био прва жртва великосрпске агресије, што се ставља у други план како би се доказало да Србија није учествовала у рату. При томе, овој боркињи за људска права и „историјску“ истину не пада на памет да проговори о томе како је изгледало деловање Томислава Мечепа у Вуковару, колико је Срба, становника Вуковара, убијено пре него што је почела интервенција регуларне ЈНА за деблокирање опседнуте касарне у овом граду. То за Соњу Бисерко нису релевантни догађаји јер се то иначе не уклапа у официјелну хрватску промиџбу, у шта се можемо уверити и ових дана када се ћирилица брише у Хрватској као непријатељско и агресорско писмо. О томе ова боркиња за људска права, али и друге организације које жигошу и најмању појаву српског национализма нису проговорили ниједну реч осуде и протеста. То је логично јер то не спада у њихову људско-правашку агенду у којој нема места за одбрану и заступање права српског народа.

Соња Бисерко у опширном разговору за Време изражава жаљење што нико из Србије није оптужен за рат у Хрватској и Босни и Херцеговини и лицемерно се брине због одбацивања 400.000 ратних ветерана у Србији јер се тако избегава одговорност за учешће у ратовима деведесетих. Она се пита на чијој територији су ти ратови вођени, али када је Хрватска у питању, на удару хрватске војске су пре свега били крајеви у којима су живели Срби који су бранили своју голу егзистенцију, након јасно изражене тежње Туђмановог режима да коначно реши српско питање.

За хрватску државну политику је од виталног значаја да истрајно брани своје виђење карактера тзв. домовинског и одбрамбеног рата негирајући оцене да се радило о класичном примеру грађанског рата, у чијој основи је била вишевековна тежња да се дефинитивно и за сва времена реши српско питање и њихова популација сведе испод пет посто. То је био главни ратни циљ тзв. домовинског рата као остварење тисућуљетног сна о стварању независне државе Хрватске. И Соња Бисерко, као боркиња за људска права и одбрану државне хрватске идеологије на истуреном положају у Србији, непрестано инсистира да је Хрватска била жртва великосрпске агресије и да се никако не може говорити о грађанском рату. Она јасно каже „лако је дефинисати карактер рата који је тамо вођен, начин на који је припреман, као је финансиран, као је дошло до окупације трећине хрватске територије“.

При томе, ради се о делу хрватске територије на којој су вековима већински живели Срби, који су, по Соњи Бисерко, извели самоокупацију и аутоагресију, а не може се занемарити да је тада још увек постојала суверена југословенска држава и њена регуларна војска.

Соња Бисерко невољно признаје да би процес по хрватској тужби могао “отворити питање ратних злочина хрватске странке над Србима почињених током Домовинског рата“. Али треба добро запамтити њен одговор на питање да ли мисли на август 1995. године. “И на то. Међутим, ту није реч о етничком чишћењу. Не. И то је најпроблематичније. Српска страна верује да би то што се догодило након војне операције Олуја – оних шест стотина стараца – могло да се квалификује као етничко чишћење. Међутим, реч је о организованом егзодусу у коме је Београд одиграо огромну улогу. Са друге стране ако до тог суђења уопште дође, оно би ипак било шанса да се грађанима ове земље јасно каже да је деведесетих Србија извршила агресију на Хрватску и Босну и Херцеговину: тиме би карактер ратова вођених на простору бивше Југославије једном за свагда био дефинисан“.

За Соњу Бисерко није се десило највеће етничко чишћење након Другог светског рата када је из Хрватске бруталном војном акцијом протерано више од двеста хиљада Срба, међу којима је и оних шест стотина стараца о којима на тако бескрупулозан начин говори будући сведок хрватске тужбе. Управо у том негирању етничког чишћења и злочина извршених након Олује и свођењу грађанског рата на великосрпску агресију садржана је суштинска одредница хрватске идеологије и промиџбе коју здушно подржава и заступа Соња Бисерко. Она одлучно подржава и три услова које је Хрватска поставила Србији за повлачење тужбе: решавање питања несталих лица, процесуирање ратних злочина и дефинисање граница на Дунаву. При томе Хрватска није до сада процесуирала злочине почињене над Србима, а усуђује се да Србији поставља услове. Соња Бисерко изражава велику разочараност и жаљење што Србија у преговорима константно затеже и тако остаје и даље реметилачки фактор у региону у стабилизацији добросуседских односа.

Она не налази за сходно да помене проблеме у решавању основних људских права Срба у Хрватској: повраћај имовине, регулисање пензија и стамбених права, обезбеђивање права на српски језик и писмо и услова за безбедни и одржив повратак избеглица. То није у њеном фокусу јер она мора пре свега да води рачуна о главним токовима хрватске политике и митологије тзв. домовинског рата.

Соња Бисерко изражава и своје одушевљење што ће Европа почети да контролише рад српских институција јер ће тако најзад бити сачињен ратни биланс великосрпске агресије на Хрватску и Босну и Херцеговину, и то „без обзира што Запад сувише често води политику подилажења Србији" јер је, по речима будућег хрватског сведока, и "након 5. октобра Србија наставила рат само другим средствима“, што се огледа у њеним настојањима да константно омета консолидацију држава насталих након разбијања Југославије. Србија истицањем бриге за положај Срба проблематизује и ремети стабилизацију стања у региону, а не одриче се ни својих агресорских и великосрпских тежњи.

Када се сагледају ставови које је Соња Бисерко изнела у разговору за недељник Време, као сублимација њеног дугогодишњег идеолошког и политичког деловања на доказивању да је Србија извршила агресију на Хрватску, да је она својом великосрпском идеологијом била главни чинилац у разбијању Југославије и да је она и даље главни реметилачки фактор на Балкану остајући заробљена у великосрпској идеологији неспособна да се суочи са својом прошлошћу, сасвим је логично да ће она бити позвана да буде сведок хрватске тужбе. Она је зато одмах кренула у превентивну медијску офанзиву да себе још једном прикаже као жртву медијске хајке јер као велика боркиња за људска права износи своје објективне аналитичке увиде и оцене о узроцима распада Југославије и улози великосрпског национализма, који и данас представља највећу опасност. Али то је могуће само у Србији, у којој је процес губљења националног и људског достојанства далеко поодмакао. Да ли неко може да замисли реакцију јавности у Хрватској када би Србија позвала неког из ове државе да сведочи у корист њене контратужбе, тај би вероватно прошао праву голготу. Али у Србији је данас све могуће. Па и то, како с правом каже чланица Политичког савета ЛДП-а, да су ставови које су годинама заговарали Чедомир Јовановић и ова партија данас макар и формално постали државна политика у Србији.

И у овом ставу је најбоље изражена сва дубина и трагика српске политике и нашег историјског пораза, чијих разорних последица нисмо довољно свесни, нити смо способни да их распознајемо. Зато и не чуди што Соња Бисерко, као осведочени заступник хрватске званичне државне идеологије, може отворено да се руга српским жртвама етничког чишћења и да и даље шири своју „истину“ о разбијању Југославије, оптужујући перманентно Србију за ширење великосрпске иделогије и српског фашизма. Није главна ствар у томе што је Соња Бисерко прихватила позив да буде сведок Хрватске у процесу против Србије, то је сасвим очекивано и логично, али је проблем у томе што би списак оних који би у нашој земљи прихватили позив Хрватске да буду њени сведоци био подужи.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер