Постоји ли ултиматум који Вучић неће прихватити?

 Председник Републике А. Вучић не пропушта ниједну прилику да у својим свакодневним обраћањима нашој јавности истакне своје уверење да ће оставити неизбрисиви траг због онога за шта се он борио и што је он „изградио“ као „изузетно“ историјско наслеђе у његовој посувраћеној визији модернизације Србије. Вероватно он у то убраја и његову „борбу“ за очување Косова и Метохије у саставу  наше српске државе која се нажалост показала као политика издаје српских националних интереса а  непосредно се огледа у доследном спровођењу охридског Француско-немачког споразума и што има за  последицу признавање независности тзв. косовске државности. Ово је основни услов али и јасно истакнут ултиматум  САД и ЕУ за наставак  европских интеграција што је сада  потврђено у иступањима А. Вучића  као главни и приоритетни циљ његове политичке агенде. И поред тога што сва релевантна истраживања јавног мњења у Србији показују да огромна већина грађана није спремна да прихвати улазак у Европску Унију  ако је он условљен управо признавањем Косова као независне државе. И није то једини и изоловани случај да А. Вучић отворено и брутално гази уставно уређење Србије, не поштује већинску вољу нашег народа  али и основне демократске принципе , људска права и европске вредности (њих не поштују ни  водећи званичници ЕУ јер дају отворену подршку диктаторском режиму А. Вучића).

Вероватно он у то убраја и његову „борбу“ за очување Косова и Метохије у саставу  наше српске државе која се нажалост показала као политика издаје српских националних интереса

Има много примера који јасно показују како је вођена и какве је погубне  последице донела катастрофална политика  А. Вучићa на Косову и Метохији што је довело Србе који живе у овој нашој јужној покрајини до ивице опстанка. Најсвежији и веома речит пример је начин на који је А. Вучић реаговао на последњи инцидент који се догодио рушењем  канала Ибар- Лепенац. Између осталог у свом првом обраћању након што је стигла вест овом догађају , што   ће свакако  додатно погоршати укупни положај Срба без обзира на резултате истраге, он је изнео став да САД и ЕУ знају да Београд и Србија  немају никаквог удела у организовању ове акције која  је довела до рушења дела овог канала и тиме довела до  далекосежних последица у снабдевању водом  и струјом пре свега у Северном делу Косова и Метохије.  Неколико дана касније без обзира што нема поузданих података и увида шта је била стварна позадина овог рушилачког инцидента и ко га је заиста починио( ако ће се то икада и сазнати) А. Вучић је у разговорима у Бриселу изјавио „ја сам поновио оно што сам рекао, дакле, ко год је одговоран, ми прихватамо то и немамо проблем да нам и Американци кажу како су они дошли до резултата у овој истрази. МИ ЋЕМО ТЕ РЕЗУЛТАТЕ ПРИХВАТИТИ“. Да ли  овако поданички и рајетински интонирана изјава приличи Председнику Републике Србије јер он себе непрестано у нашој јавности (посебно у обраћању пре свега свом бирачком телу на ТВ ПИНКИ и ТВ Хепи) представља као „неустрашивог“ борца за суверенитет и независност Србије а при томе је у потпуности спреман да прихвати резултате истраге представника САД, земље која је  главни покровитељ тзв. косовске државности. Зар нам није била довољна опомена то како је вођена тзв. независна истрага везана за догађаје у Рачку чији су „објективни“ закључци и резултати били међу пресудним факторима  у покретању злочиначке агресије НАТО Пакта на Србију.

Дозвола аустругарским органима да учествују у истрази и обавезе српске владе да извештава о току извршења мера нису само правно и морално вређали независност Србије, какав се утисак може створити на основу површног читања, него су давали реалну могућност Аустро – Угарској да под видом истраге покрену поступак против сваког лица у Србији и продре у све установе српске државе, у крајњој линији да паралише њихов самостални рад

Узимајући у обзир да је А. Вучић у потпуности обузет бригом о његовом до сада никада виђеном историјском улогом и осигурањем његовог поузданог  места у историји српског народа овом приликом ваља њега  али и све нас подсетити на то да српска влада у изузетно тешким политичким и социјалним  приликама  одбила да прихвати  јулски  ултиматум Аустро – Угарске 1914. упућен Србији након атентата Гаврила Принципа  када су  убијени  надвојвода Франц Фердинанди и његова супруга војвоткиња Софија Хотек. У књизи Андреја Митровића Србија у Првом светском рату јасно се каже да  „Ултиматум је очевидно тежио за тим да дубоко понизи Србију пред Монархијом, али и да –што је било и најважније-створи отворе кроз које би било могуће да Монархија чак суштински наруши независан живот ове државе. Те отворе стварале су у првом реду тачке пет и шест, а унеколико и тачка десет. Дозвола аустругарским органима да учествују у истрази и обавезе српске владе да извештава о току извршења мера нису само правно и морално вређали независност Србије, какав се утисак може створити на основу површног читања, него су давали реалну могућност Аустро – Угарској да под видом истраге покрену поступак против сваког лица у Србији и продре у све установе српске државе, у крајњој линији да паралише њихов самостални рад. С обзиром на непријатељску политику суседне царевине и на српску процену њених циљева, у Београду се могло с разлогом очекивати да ове тачке захтева послуже као основа за рушење независности“.

Али очигледно је да нема ултиматума који А. Вучић неће прихватити, без обзира што његова медијска машинерија то претвара у његову невиђену државничку вештину реалистичног политичара, о чему нам сведочи и његов став да ће безусловно бити прихваћени резултати истраге о рушењу канала Ибар – Лепенац до којих би дошли амерички истражитељи

Важно је  напоменути, што је свакако и данас од далекосежног значаја, да је немачка влада верзију овог ултиматума добила 22 часа пре него српска влада. Веома је и данас за нас веома битно како су тадашње велике силе, каснији савезници Србије у Првом светском рату реаговале на јулски ултиматум Аустро-Угарске Србији. О томе Андреј Митровић сведочио такође у овој његовој књизи “Читајући пре подне 24. јула управо предату му аустроугарску ултимативну ноту Србији, британски државни секретар за спољне послове сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору да је то “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави“ и при том указао на тачку пет. Руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхолда да је реч о захтевима које “не може прихватити једна уставна држава“. У Петрограду је руски министар послова С. Сазонов, док му је амбасадор Аустро-Угарске саопштавао садржај ултиматума, стављао- по сведочењу самог амбасадора “више потиштено него љутито „ –овакве опаске: “Знам шта хоћете. Хоћете рат са Србијо!... Ви у Европу подмећете пожар… Хоћете рат и спаљујете мостове за собом…Види се колико сте мирољубиви пошто Европу бацате у Огањ “. Француски амбасадор у Бечу је известио своју владу да је неочекивана и претерана оштрина захтева аустријске ноте, тј.ултиматума  Београду, изненадила оне најогорченије непријатеље Србије. Одјек у свету био је сличан“.

Сада нам наши стари „савезници“ из два  светска рата и велики пријатељи и покровитељи А. Вучића испостављају ултиматум да ће нас примити у редове Европске Уније једино ако (уз све остале многобројне услове) коначно признамо независност тзв. косовске државности и тиме себи отворимо евро-атлантску перспективу. Али очигледно је да нема ултиматума који А. Вучић неће прихватити, без обзира што његова медијска машинерија то претвара у његову невиђену државничку вештину реалистичног политичара, о чему нам сведочи и његов став да ће безусловно бити прихваћени резултати истраге о рушењу канала Ибар – Лепенац до којих би дошли амерички истражитељи. Прихватање резултата  истрага Американаца је стварања отвора и простора за дефинитивно рушење независности и државног суверенитета Србије. Ради се као је то оценио професор З. Томић о “тоталном одроњавању суверенитета Србије на делу њене територије Косова и Метохије“. У овом случају историја се не понавља као фарса већ као нова несагледива трагедија за српски народ  не само на Косову и  Метохији већ у целој Србији.