Два Видовдана у поробљеној Србији

Слика која се не може избрисати је следећа: албанска полиција на Косову и Метохији брутално хапси слављенике Видовдана; вучићевска полиција у Београду брутално хапси слављенике Видовдана. Некада, на Видовдан 1389. године, Срби су бранили своју слободу од турских провалника: данас, на Видовдан 2025. године, Срби се боре за своју слободу против унутрашњих узурпатора – криминалног режима и албанских сецесиониста.

Данас, на Видовдан 2025. године, Срби се боре за своју слободу против унутрашњих узурпатора – криминалног режима и албанских сецесиониста

Да подсетимо: порекло овог удруженог узурпаторског деловања датира из марта 2013. године, од заједнички потписаног документа – Првог бриселског споразума о нормализацији односа између владајућег режима у Србији без Косова и албански запоседнутог Косова без Србије. Како је тада почело, тако траје до данас, уз употребу меких и тврдих средстава принуде. Видовдан ове године сведочи о обостраном бруталном пиру узурпатора из Београда и Приштине.

Оставивиши Србе у Покрајини на милост и немилост албанских тлачитеља, издајничка хунта могла је мирно да се усредсреди на политичку сцену ослобођену од Косова. Неколико месеци после пактирања с косметским Албанцима (новембар 2013) демонстрирала је верност потписаном документу показном вежбом о физичком насиљу над косметским Србима. Тада су Срби из северних покрајинских општина листом изразили свој непристанак на опаки споразум бојкотујући прве предајничке изборе. Због тога су били терорисани, овог пута од српске жандармерије у цивилу, што је злослутно антиципирало перманентно насиље режима према нелојалном остатку Србије. Тадашње претеће речи шефа издајничке хунте – дајте ми двадесет и четири сата да завршим са њима (побуњеним Србима у Покрајини) – одјекивале су много пута у његовој Србији без Косова; биле су то речи које су сваким згодним поводом практично деловале, а највише на Видовдан ове године.

Током година две дуге диктатуре у посткомунистичкој Србији, ова земља нагледала се опозиционих митинга и режимских контрамитинга. Та друга, режимски реактивна манифестација спровођена је у Србији захваљујући неизмерној надри-машти диктатора и њихових добро плаћених извршилаца. Дакле, није довољно што располажу апсолутном влашћу и свом опремом коју она подразумева, већ је потребно додати и средства која традиционално припадају опозицији, као што су јавно манифестовање незадовољства и практиковање протеста. Укратко, употребом класичних средстава којима опозиција изражава протесте против диктатуре, режим симулира угроженост поретка и своју персоналну угроженост, практикујући истовремено владалачки и опозициони капацитет. При томе, у Србији се у последњих осам месеци појам аутентичне опозиције проширио на већи део друштва, дакле грађанства генерално, а у том оквиру - студената, универзитета, професионалних и струковних удружења, локалних самоуправа и других друштвених група. Управо њихове вишемесечне протесте и митинге режим спречава својим типичним несимулираним средствима – репресивним монополима, медијском доминацијом, злоупотребом државног буџета и коначно, употребом људског материјала – надпривилегованих и подпривилегованих друштвених група. Поред ових класичних метода, он користи новокреирани изум, његово величанство – контремитинг.

Управо је Видовдан, као свети српски празник, запао у скаредне руке једног бескрупулозног режима. Ту се више не ради о сопственој политичкој промоцији уз употребу националних симбола. На делу је имитациони утук студентском покрету који је месец дана раније најавио обележавање Видовдана. Добро прихватање тог позива широм земље додатно је подстакло режим да поступи претећим контрамитингом.

Нема тог непријатеља Србије и Срба који би успешније компромитовао Видовдан од дијаболичног креатора овог недоличног догађаја

Каква је то манифестација могла бити, смишљена контрамитингашким поводом, изведена сасвим одговарајућим сценаријем и режијом, за свет без политичких идеја и с лошим укусом? Није то била ни карикатура оригиналног митинга на Славији, јер карикатура мора бар минимално да личи на оригинал. Све је то била велика обмана, почев од пароле, дубоко невидовданске поруке упућене бар сто пута бројнијој публици студентског Видовдана и бар сто пута вернијој поводу окупљања. Порука исписана на великом платну гласила је: „Блокадери запамтите, Србија није геноцидна творевина“. Садржај те чудне изреке приписује се учесницима аутентичног митинга и гађа их профаним проклетством за неучињено недело. Тој лажној пароли одлично је пристајао целокупни програм контрамитинга, од „књижевне вечери“, преко вашарске музике, жестоко мирисне закуске и ревије ликова из домаћег подземља. Нема тог непријатеља Србије и Срба који би успешније компромитовао Видовдан од дијаболичног креатора овог недоличног догађаја.

И на крају – насиље над учесницима видовданског обележавања. Тог дана, према званичним подацима две полиције – српске и шиптарске - у Београду је ухапшено седамдесет учесника митинга, а на Газиместану седамнаест од присутних на верској свечаности. У релацији према броју учесника, албанска полиција била је ефикаснија, али како се ствари у остатку Србије одвијају, српска полиција има добре изгледе да је превазиђе. Свеједно, две полиције изложиле су истоветан разлог за примену силе – спречавање ремећења јавног реда и мира.

Данашњи режим у Србији обрачунава се са побуњеним становништвом онако како годинама уназад то чине шиптарске власти косметским Србима, који су остали без било какве заштите званичне Србије

У Србији се све више практикује албански рецепт сузбијања отпора Срба у Покрајини. Данашњи режим у Србији обрачунава се са побуњеним становништвом онако како годинама уназад то чине шиптарске власти косметским Србима, који су остали без било какве заштите званичне Србије. Поред тога, ова два репресивна режима у својим неделима имају заштиту западних држава – САД, већине држава ЕУ и саме ЕУ – које на „Косову“ и остатку Србије прижељкују поредак тишине како би га користили за материјално и морално уништење вредности и врлина српског народа. Србија готово деценију и по живи под том западном паском, али не и њен режим и његове привилеговане присталице. У њихово име, једна криминална хунта компромитује националне симболе, а друштвени покрет, који их на велика врата враћа у јавни живот, подвргава голом насиљу.

(НСПМ)