Србија пред изазовима грађанског сукоба и отворене диктатуре

Убеђен сам, напротив, да ће о томе случају

колективна снага грађана увек бити способнија

да оствари друштвено благостање него што би

то могле владе.

А. Токвил

Од самих почетака студентских протеста након рушења надстрешницена железничкој станици у Новом Саду и напада представника режима на изражавање оправданог незадовољства, због погибије 16 људи као последице опште корупције и неодговорности у нашем друштву, могли су се чутиоправдани захтеви за што отворенију и конкретнију политичку артикулацију студентских захтева, јер управо је тај трагични и злочиначки догађај у потпуности оголио коруптивни и клептократски карактер напредњачког режима.

Као што је то радио у многим кризним ситуацијама А. Вучић се одмах укључио у свом познатом маниру да буде онај „пресудни фактор“ који ће водити и обликовати насталу кризну ситуацију, настојећи да минимизира и обесмисли главну одлику овог трагичног догађаја, који је показао да је у основи овог режима и његовог диктаторског начина владавине њен разорни коруптивни ипљачкашки метод функционисања. Зато је захтев за што јаснијом политичком артикулацијом протеста, који ће ићи даље од захтева да институције раде свој посао и да се председник Републике сведеу оквире својих ограничених и церемонијалних уставних овлашћења, добијао на снази и смислу јер су студентски протести након седам месеци постали део опште побуне и изражавања незадовољства изузетно широких слојева и професија у друштву.

Показало се током седмомесечних протеста студената и побуњених грађана да је то и био главни циљ (што је иначе већ добро познати „маркетиншки“ политикантски инжињеринговог режима) да се у потпуности и не бирајући средства купује време, и да се на тај начин у потпуности маргинализује главни повод протеста, садржану тежњи да се покаже погубни и девастирајући карактер корупције, која је углавна полуга у систему владавине А. Вучића и његове клептократске клијентеле.

Показало се током ових протеста да је управо он био главни покровитељ таквог корупционашког начина обнове железничке станице у Новом Саду, која је разоткрила потпуно одсуство поштовања елементарних правних норми и законских одредби, али и одступање од придржавања професионалних стандарда у области грађевинарства, јер је била најважније спровести његову политичку вољу у току вођења још једне изборне кампање, која је требало да покаже његову „изузетну историјски и градитељску улогу“ али и неограничену и апсолутну политичку моћ да се по сваку цену спроведе његова воља.

На сцени је сада јаснопрограмски обликован и акционо изузетно организован и делотворан друштвени покрет, чију основу чине студентски протести и захтеви, као и зборови грађана, али су укључене и многе друге друштвене и политичке организације и иницијативе. Зато није случајно што је један одглавних захтева студенатаи грађана био и остаочврсто и непоколебљиво везан за остваривање принципа правде, поштовања закона и суштине правне државе, остваривањеначела одговорности и уставних принципа и свођења председника Републике на његова Уставом предвиђена овлашћења.

Они су садржани у студентском довођењу у питање природе његове отворене и свакодневне злоупотребе уставних надлежности (што је за њега и био највећи изазов, јер је убедљиво и отворено разоткривен његов диктаторски начин владавине који се огледа у разарању основних државних институција али и самог друштва). У тако постављеним основним захтевима била је садржана и клица политичке артикулације, која се јавила као одлучан захтев за расписивање ванредних парламентарних избора и формирање јединствене изборне листе, чијаће суштина бити садржана узалагању за остваривање основних студентских захтева управљених на демонтирање диктаторског напредњачког режима А. Вучића, као основног предуслова да се у Србији створе могућности за успостављање елементарних принципа демократије, правде и слободе који су сада у потпуности елиминисани из нашег јавног и политичког живота.

У току ових протеста студенти су донелипре свега иновативан, динамичан и овом времену саображен савремени приступ и однос самом појму и начину вођења политике као израза највиших републиканских, етичких и демократских вредности окренутих пре свега партиципативном начину одлучивања и доследној посвећености заборављеном идеалу општег добра и интереса, поштовању принципа доследности и одговорности, али и спремности да се за своје идеје и идеале поднесе жртва.

Студенти сууспели да врате достојанство самом појму патриотизма и националног идентитета везујући се за наше најсветлијеи најсветије историјске традиције и вредности. То су све одлике овог покрета исвакако су један од основнихразлога што су добиливећинску подршку унашем друштву гдесу сви ови принципиобесмишљени и напуштени јер у актуелној политичкој праксипреовладавају најбаналнијипрагматични и реал-политички интереси у којима јеполитика сведена напукуполитикантску трговину, подаништво, слугерањство актуелном вођи и његовом култу личности

Они су успели да врате достојанство самом појму патриотизма и националног идентитета везујући се за наше најсветлијеи најсветије историјске традиције и вредности. То су све одлике овог покрета исвакако су један од основних разлога што су добили већинску подршку унашем друштву гдесу сви ови принципи обесмишљени и напуштени јер у актуелној политичкој пракси преовладавају најбаналнији прагматични и реал-политички интереси у којима је политика сведена на пуку политикантску трговину, подаништво, слугерањство актуелном вођи и његовом култу личности алии тражење прилике за укључивање у „велике и историјске инвестиционе подухвате“.

Стога је било сасвим логично и правдано да се захтев за расписивање ванредних парламентарних избора јави као аутентични израз политичке артикулације студентског покрета и побуњених грађана, јер је очигледно да ова власт, купујући време и спроводећи отворено насиље и угрожавање егзистенције актера ових протеста, показала да ће по сваку цену бранити свој опстанак на власти потурајући пропагандистичке флоскуле о „борби против обојене револуције“ и „одбране Србије од напада споља и изнутра чији је циљ да сруше А. Вучића (и дочепају се власти без избора)“ као јединог симбола стабилностии тзв. вођења независне и суверене спољне и унутрашње политике Србије.

Након 15. марта који је био врхунац те фазе протеста студената и грађана, а која је показала сву њихову креативност и огромну политичкуи моралну снагу, и када је избегнут чеони судар захваљујући пре свега њима и њиховој одлучности да не дође до крвавих сукоба, јер било је јасно да се за те сукобе данима интензивно и медијски припремао А. Вучић, окупљајући у Пионирском парку своје батинашке фаланге претећи и најављујући могући трагичан сукоб и крвави расплет све дубље политичке кризе.

Сукоб је избегнут само захваљујући пре свега ненасилном карактеру студентских протеста, што је њихова основна карактеристика и стратешко опредељење у деловању и организовању акција и блокада. А. Вучић је покушао да поништи и обесмисли ненасилни карактер студентских протеста, али и њихово овакво пре свега одговорно понашање и реаговање у изузетно кризној и опасној ситуацији протумачио као „њихову слабост“ и тренутак његове толико пута „проглашаване победе над обојеном револуцијом“, али и знак да он сада може да крене у све отвореније насиље и „завођење реда“ у српском друштву.

То је постала његова опсесивна тема, јер следећи свој диктаторски начин владавине он сада поново настоји да преузме поново своју улогу „градитеља“, „великог вође“ и „главног гаранта стабилности“ у овом региону (уз очиту подршку његових политичких партнера у Савету ЕУ, које занимају само њихови најогољенији економски и финансијски интереси). Након 15. марта,следећи своју основнуполитичку стратегију о ненасилном карактеру студентског деловања, позивом на организовање ванредних парламентарних избора отворена јенова етапа у разградњи све отворенијегдиктаторског режима, којисада отворено употребљава све насилнијеметоде гушењастудентског покрета, Универзитета и иницијативапобуњених грађана.

А. Вучић је у неколико наврата на његовим све јаднијим и гротескнијимскуповима, његових претежно на силу дотераних присталица прогласио „победунад тзв. обојеном револуцијом“, очигледно верујући да након 15. марта он може да преузме политичку иницијативу (настојећи да пре свега сломи отпор Универзитета и створи раздор између студената и професора) и пре свегаелиминише студентске блокаде, а што је његов примарни циљ. Зато се он опет јавља у улози „великог градитеља“, „гаранта стабилности и националног достојанства“, „до сада невиђеног економског напретка“, „угледног државника“ и „бранитеља сиромашних слојева друштва и малог човека“, чији је он заштитник и представник.

По његовим учесталим изјавама, на протестима учествују „богати, а увек незадовољни људи“, који у његовој „историјској визији“ припадају средњем слоју створеном управо захваљујући „његовим, у нашој историји до сада незабележеним ‘историјским’ достигнућима и успесима“, а наводно су управо протести студената и грађана „угрозили“ пре свега његова „велика економска достигнућа“ и мегаломанске инвестиционе пројекте, као што је „ЕКСПО 2027“.

Треба само погледати наслове у прорежимским гласилима, који управо говоре о томе да је на делу (након тзв. „победе“ над тзв. „обојеном револуцијом“) нормализација и консолидација стања, јер је „готово са блокадама и терором“ које спроводе учесници у студентским и грађанским протестима, јер „народ жели повратак нормалности и стабилности“, који може да им гарантује само А. Вучић и његов клептократски и корупционашки режим - „Дижемо се као феникс из пепела“, „Много се ради широм земље у оквиру ЕКСПА“, „Србија ради“, „Ствари су у рукама надлежне особе“, „Народ не мора да брине, раст минималца на 550 евра, просечна плата и до 1.174 евра“, „Ја сам обичан човек, али имам визију, храбро срце , веру и знам да нема препреке коју не можемо да пређемо заједно“, „Пристојна и већинска Србија гласно је поручила да жели ред, рад и напредак, а не уцене, безвлашће и нерад“...

Ово су само неки одјеци и реаговања у слугерањским режимским медијима, који најбоље одражавају тзв. програмску платформу једва склепаног „Покрета за народ и државу“, чија је основна сврха да омогући А. Вучићу да изађе из политичке дефанзиве. Зато и није случајно што он и чопор његових пропагандиста и режимских медија настоје да шире причу о „пропасти студентског покрета“, о „замору и све мањем броју грађана на протестима“ док се „он као феникс диже“ из ове изузетно дубоке политичке и друштвене кризе, неокрњен и спреман да на Видовдан отвара нове деонице ауто-путева и изнова економски подиже Србију.

 Одлука студентског покрета, прихваћена пре свега од побуњених грађана широм Србије, да се захтевају ванреднии слободни парламентарни избори као врста референдума о опстанку ове диктаторске власти у први мах је дочекана уз готово неподељену подршку опозиционих парламентарних странака. Она је изражена пре свега кроз њихову спремност да се подржи студентска изборна листа као гарант стварања јединственог друштвеног покрета у борби против напредњачког диктаторског режима, који очигледно није спреман да ни за јоту мења изборне услове, што је и био главни предуслов за организовање слободних и демократских избора.

“Тешко је набројати све промене које су у ових шест месеци демонстрација и протеста донели студенти и не мали број грађана који су им се придружили. Ако треба изабрати главни допринос, то би била чињеница да су успели да направе релативно јединство неспојивог у поређењу са опозицијом у Србији која ни у једном тренутку од 2000. године није успела да се на политичком плану уједини и супротстави партијама на власти. Опозиција би заједно са студентима, синдикатима, невладиним организацијама и јавним личностима освојила већину гласова“. Овим ставовима и увидима Срећка Михајловића нема се шта додати, то је прецизна дијагноза пре свега немоћи и јаловости опозиције да постигне неопходно и насушно политичко јединство, али и јасно одређена и осмишљена политичка концепција и стратегија за акционо и политичко обједињавање и усредсређивање свих политичких и друштвених снага спремних да се супротставе и сруше овај све насилнији, бескрупулознији и изнад свега анахронии историјски превазиђен режим А. Вучића.

Међутим, након изражене подршке парламентарних опозиционих странака захтеву студенског покрета за расписивање ванредних парламентарних избора (штета што у исто време није захтевано и расписивање локалних избора), дошло је до крњења, осипања и њене релативизације, што се могло видети у изјавама опозиционих лидера. Они су још једном показали сву своју неспособност да остварују неопходно акционо и политичко јединство, јер су њима, што се и сада нажалост јасно препознаје, најважнији и пресудни њихови страначки и лични интереси.

Могли смо да чујемо да студенти немају довољно политичког и организационог искуства али и непознавање изборног система (без обзира што су успели да организују велики број акција и величанствених скупова) и да се ради о срљању које доводи до гашења вишестраначког система, страначког самоуништења и самонегације, поништавања парламентарног живота и система (као да данас он заиста и постоји).

Чак сеговори и о тежњи, како је то записао у тексту објављеном на сајту Пешчаника новопечени политичар и посланик Зелено-левог фронта Растислав Динић, да се ствара отпор заснован на ирационалној предрасуди створеној тринаестогодишњим деловањем режимске антиопозиционе пропаганде, којим се сами појмови „опозиција“, партија, па и „политика“ трајно стигматизују тако да код људи производе осећај гађења и потребу за дистанцирањем.

„Српска антирежимска сцена подељена је једном невидљивом линијом. Са једне стране су актери који се виде као’чисти’, са друге стране они који се виде као’прљави’. Најпознатији ‘чисти’ актери су студенти, зборови, професори, просветари, ветерани, пољопривредници, радници. Најпознатији ‘прљави’ актери су опозиционе партије и покрети, НВО и активистичке групе“- ови ставови посланика Р. Динића само додатно показују до које мере се не разазнају прави разлози гађења које постоји код наших грађана према политичким странкама и политичком деловању који су и довели до потпуног дистанцирања грађана и студената од етаблираних парламентарних опозиционих странака. А они се налазе у великом и оправданом разочарењу досадашњим деловањем политичких странака, које ни данас не успевају да се подреде захтевима општег интереса грађана и историјском изазову пред којим се данас налазимо.

Веома је индикативна изјава М. Јовановића из Нове ДСС која јасно указује на очиту неспремност да се остварује толико неопходно опозиционо јединство о чему је говорио Срећко Михајловић - „ Све је у реду то што ће студенти имати своју листу, немам проблема с тим. Али да ми одустанемо одизласка на изборе и подржимо њихову листу… Знате кад једна странка дође пред изборе има само две опције, да на њима учествује или да их бојкотује. Није опција да се подржи било која друга листа“.

Ништа мање није знаковита ни изјава З. Поноша из странке СРЦЕ: “Нисам спреман да станем уз срљање које води до гашења вишестраначког система у Србији. Иако је академце тешко не волети, то не значи да треба безрезервно подржавати њихово срљање. Ко си ти да кажеш да је неко укаљан, то је увреда. Имам право да то лично схватим. Рецимо ми у странци, имамо пет потпредседника, сви су доктори наука и само један од њих је био у политици раније. И сад неко њима лепи етикету да су укаљани“.

З. Понош очигледно не може да појми да се овде не ради о појединачним опозиционим странкама и њиховим посланицима и функционерима, овде се ради о веома јасно израженој чињеници, да грађани немају поверења у опозиционе странке и њихов начин остваривања политичког јединства, које никада нису ни успели да остваре, и зато немају њихови лидери (који су претежно самопрокламовани генерали без војске), а ни њихове страначке организације углед и интегритет потребан за одлучнију акцију у сламању овог погубног диктаторског режима. Врло лако могу да провере свој утицај и акциони потенцијал на нашој политичкој сцени. Нека опозиционе странке, саме или у неколико колона организују протесте, или друге политичке акције и видећемо брзо колики је њихов политички, акционии опозициони потенцијал.

Овде се не доводи у питање улога и значај које партије имају у организовању и вођењу политичких кретања у једном друштву, али то није дати аксиом јер странке у савременом друштву морају да доживе озбиљне и далекосежне промене ако настоје да и даље остану респектабилни учесници у политичком животу.

Захтев за расписивање ванредних парламентарних избора није политички и организациони изазов и озбиљно искушење само за студентски покрет и побуњене грађане који га истрајно подржавају, већ јасно показује неспремност етаблираних парламентарних опозиционих странака да након седам месеци од почетка ове најдубље политичке кризе, у којој се нашао овај корупционашки и диктаторски режим, да оствари неопходно акционо и политичко јединство како би могли да буду саставни део најширег друштвеног покрета, чију најстабилнију окосницу чине студентски протести и њихов покрет, који су прихватили побуњени грађани, јер они оличавају управо оно што данас не могу да представљају политичке опозиционе партије које су саме себе маргинализовале и учиниле политику недостојном делатношћу коју грађани избегавају и не желе да у њој учествују.

Студентски покрет као најдоминантнији друштвени и политички фактор на нашој анахроној и нединамичној опозиционој сцени поседује управо оне особине које су изгубљене унутар страначког опозиционог деловања: доследност, јасно одређене циљеве, широко засновано демократско одлучивање, недостатак погубног лидерског синдрома који је пресудан у страначком организовању, начелност, акциону способност да покрену и окупљају грађане, иновативност, креативност у политичком деловању, искрени и непатворени патриотизам, спремност на подношење жртве за своја уверења и захтеве, брзу и ефикасну комуникацију, која им омогућује дана прави начин одговоре на све изазове напредњачког режима и А. Вучића, који је остао веран превазиђеном радикалском начину политичког деловања и комуницирања.

Он свакодневно показује колико је постао заробљеник своје визије друштва, која постоји само у његовим макетама, све јаднијим и испразним митинзима, инфраструктурним „никада до сада виђеним пројектима“, али и колико је он одвојен од реалног живота и стварних политичких и друштвених кретања. Зато се дешава да у данима када се руши његова кула од карата, он посеже за све отворенијим и огољенијим насиљем. Због тога његови позиви на „потребу успостављања дијалога у друштву као једином путу за стабилизацију“ звуче гротескно и израз су апсолутног лицемерства и хипокризије, јер се ради о политичару који опозицију сврстава у непотребну и сувишну појаву, која је изложена његовим бесомучним нападима и најпримитивнијим увредама.

За Вучића су студенти и побуњени грађани „усташе“, „издајници“, „страни плаћеници“, „нацисти“, опозиционе странке „једино жељне да се дочепају власти без избора“, а свако критичко мишљење бива стигматизовано, док људи који доводе у питање његову владавину су изложени најбруталнијим таблоидним нападима и најбруталнијим дисквалификацијама - јер власт изгледа једино и искључиво припада њему

За њега су студенти и побуњени грађани „усташе“, „издајници“, „страни плаћеници“, „нацисти“, опозиционе странке „једино жељне да се дочепају власти без избора“, а свако критичко мишљење бива стигматизовано, док људи који доводе у питање његову владавину су изложени најбруталнијим таблоидним нападима и најбруталнијим дисквалификацијама - јер власт изгледа једино и искључиво припада њему.

И сада он позива на дијалог чији ће крајњи домет по њемубити завођење реда. Време за дијалог је одавно истекло, јерсам карактер његове диктаторске владавине притиви се сваком могућем озбиљном и аргументованом дијалогу. О томе најбоље сведочи његова недавна изјава везана за његово тумачење тзв. дијалога: “Само заједно из свега можемо да изађемо. Морамо размишљати о својој земљи. Знам да је тешко разговарати, тешко је чути истину и ми ћемо желети да чујемо ваше аргументе, могуће да чујемо истину коју до сада нисмо чули или сазнали. Верујте својој држави. МИ ЋЕМО ДА БИРАМО ТРЕНУТАК КАДА ЋЕМО У ПОТПУНОСТИ ДА ЗАВЕДЕМО РЕД“.

Оваквим недоследним и у суштини неискреним односом према захтеву студената за расписивање ванредних парламентарних избора поједине тзв. водеће и највеће опозиционе парламентарне странке (осим ДС, који је остао везан за свој првобитно изнет став о подршци јединственој студенској листи) само још додатно губе на значају и добрано нарушеном политичком угледу. Остају заробљене и заглибљене у свом анахроном и превазиђеном начину деловања, али показују да и даље нису спремне да се искрено и принципијелно посвете одбрани и заступању општег друштвеног интереса, који није уско страначки, већ да буду део најширег друштвеног покрета студената, грађана и друштвених иницијатива, који може на ванредним парламентарним изборима донети смену овог корупционашког диктаторског режима и отворити простор за далекосежне демократске и вредносне промене у овом друштву.

Опозиционе парламентарне странке коначним изласком из Парламента могу дати свој допринос даљој и далекосежнијој делегитимизацији напредњачког режима и на тај начин појачати притисак за одржавање ванредних парламентарних избора.

О неопходности формирањајединствене листе подржане од стране студентског покретанајбоље сведоче протеклилокалниизбори у Зајечару и посебно у Косјерићу, када је показана снага и делотворност јединствене листе коју су чинили студенти, групе грађана, опозиционе странке

О неопходности формирања јединствене листе подржане од стране студентског покрета најбоље сведоче протекли локални избори у Зајечару и посебно у Косјерићу, када је показана снага и делотворност јединствене листе коју су чинили студенти, групе грађана, опозиционе странке. Али и сви људи који су свесни да својим деловањем и гласом могу створити услове за остваривање изборне победе и поред неравноправних изборних услова, ма колико то изгледало немогуће и неоствариво у овом диктаторском режиму, коме је остало још само да користи огољено насиље и своје фаланге лојалиста чије јеупориште као „последња линија одбране“ А. Вучића, сада окупирани простор Пионирског парка у Београду, који је права метафора напредњачког корупционашког, пљачкашког, насилничког и диктаторског режима.

До сада смо се уверили да А. Вучић и његов напредњачки режим једино чине уступке када су силином и снагом протеста принуђени да то ураде. Зато нанепрестано отворено питање како доћи до ванредних парламентарних избора одговор је већ дат 15. марта и целокупним претходним деловањем студентског покрета и грађана. Ново велико окупљање неће више бити демонстрација снаге студентског покрета и ширине народног незадовољства, већ одлучно тражење расписивање ванредних парламентарних избора, што претпоставља да нема разилажења и шетње док тај захтев не буде испуњен.