Избори траже друштвени уговор

Пресек полугодишње друштвене кризе: избори се траже, избори се не дају. С једне стране, студенти у блокади коначно излазе са захтевом за расписивање ванредних парламентарних избора, али надлежни орган никако да добије за то (и за распуштање Народне скупштине), по Уставу обавезан предлог Владе. На видику избора још увек нема, а последње што је речено беше да ће их бити „по завршетку припрема за ЕКСПО“ (ваљда је то 1. децембар 2026. године), мада се са одлукама власти напречац овде никад не зна. Елем, студенти се припремају и праве изборну листу као да ће избори сутра, опозиција се полако разврстава у различите групације (са студентима, за изборе и против избора), док је владајућа странка у непрекинутој изборној кампањи већ годинама уназад.

„Лакмус папир“ за раније или потоње расписивања избора о народним посланицима па чак и за предвиђање њихових резултата, могли би бити локални избори у Зајечару и Косјерићу (8. јуна). У случаја локалног пораза власти, притисак да се распишу парламентарни избори би нарастао и можда изазвао изборе па и указао на могућу победу у будућој Народној скупштини. Мада ова два изборна огледа већ показују старе бољке опозиције – док је у Косјерићу опозиција уједињена око једне листе, у Зајечару их има неколико, не рачунајући оне који су за бојкот („не пристају на изборну крађу“). Власт би пак у случају победе и даље наставила по старом, у непредвидивом стилу импровизације свега и, конкретно, мистике око датума народног изласка на биралишта.

Управо би несагласје опозиције међусобно а онда и са студентским покретом могло бити кључни узрок евентуалног пораза на следећим скупштинским изборима

Управо би несагласје опозиције међусобно а онда и са студентским покретом могло бити кључни узрок евентуалног пораза на следећим скупштинским изборима. Да би се то предупредило потребно је направити договор, некакав „друштвени уговор“ који би створио један изборни блок, насупрот владајућем. А да би се договорило, мора се преговарати јер је можда сутра већ прекасно.

Иако студенти по пленумима своју изборну листу већ слажу, са кандидатским условима које су сами унапред дали (попут неког адхезионог уговора), а пред опозицију испоручили „узми или остави (подржи)“, за договор као „предизборни завет“ и даље има простора. Потребно је сложити се око полазишта да је свака власт смењива, па и ова, и у неповољним изборним условима (не бојкотуј!) и, друго, да се после избора не преговара са сада владајућим странкама („црногорски модел 2020“). Остаје да студенти у блокади спусте лопту и почну разговоре.

Опозиционе странке имају могућност да подрже студентску листу, а да не кандидују своју, или да саставе једну или две изборне листе („леву“ и „десну“), чак можда и трећу („центар“), али нипошто више од тога

Опозиција, ма колико идејно и интересно супротстављена, прокужена и критикована од бирача који су и против власти, мора да преузме свој део одговорности на будућим изборима. Чак и да је студенти у неком волумену „не воле“, виши интерес је у питању – демократска смењивост нелегитимне власти и нормална владавина. А тај општи интерес покрива међусобне анимозитете политичких лидера, и личне и идеолошке. Опозиционе странке имају могућност да подрже студентску листу, а да не кандидују своју, или да саставе једну или две изборне листе („леву“ и „десну“), чак можда и трећу („центар“), али нипошто више од тога. У Д'Онтовом методу то неће битно утицати на заједнички резултат и укупан број освојених мандата у поређењу са случајем да буде само једна антивладина листа. Битно је да се пређе изборни праг (3%), а то значи да на опозиционом фронту не би уопште смело бити мањих изборних листи (са 1-2% гласова) које не достижу цензус и тако практично трче за владу, „бацајући“ опозиционе (своје) гласове (од 50.000 па чак и до 100.000 по листи).

Време „прелазне владе“ је прошло, мада је владајући никада нису ни узимали озбиљно; време поштених изборних услова није ни дошло, а тешко и да ће док је овакве владе континуитета; не знам да ли је још један 15. март могућ; остају само будући избори по „кадијиним условима“ не би ли побуњена младост и народ уз њу већ једном досегли уставну владавину, и то сад. Нема времена да живиш још једном (Johan B. Штулић).