Зашто треба бити опрезан са захтевом за расписивање ванредних избора?

Већ више од шест месеци сведочимо студентском и народном покрету побуне против актуелне власти у Срба. Тај покрет неспорно представља нову енергију у политичком животу Србије. Поштено је рећи да главна заслуга за њено буђење и непрекидно одржавање свежом, а упркос свим бесловесним, крајње неморалним и противзаконитим неподобштинама, предузетим од стране власти ради њеног гашења, припада готово искључиво побуњеним студентима и народу, који их подржава.

За разлику од поступања неких опозиционих субјеката у претходних 13 година, студенти нису дозволили да им оваква власт учини оно за шта се врхунски извештила у том периоду, а то је да их обећањима преведе жедне преко воде. Из тих разлога, ја и даље верујем да је моја обавеза да без остатка будем на страни такве побуне против издајничке, антинационалне и противуставне владавине Александра Вучића

И поред свих тих тешких удараца које су свакодневно примали, они су устајали још јачи и спремнији на даљи отпор и борбу. Уз сво разумевање за голу ветрометину на којој су се опозиоциони политичари пре тога налазили и на којој су политички стрељани од стране власти попут глинених голубова, па чак и за понеке компромисе које су, стога, морали да чине, дужни смо да признамо да су побуњени студенти и народ сада успели оно што, пре тога, опозиционе странке и покрети нису успели. И упркос протеку времена и повременим тактичким омашкама, које могу да буду и разумљиве, с обзиром на снагу и безобзирност противника, побуна је и даље масовна, не јењава и добро је организована. И што је битније, за разлику од поступања неких опозиционих субјеката у претходних 13 година, студенти нису дозволили да им оваква власт учини оно за шта се врхунски извештила у том периоду, а то је да их обећањима преведе жедне преко воде. Из тих разлога, ја и даље верујем да је моја обавеза да без остатка будем на страни такве побуне против издајничке, антинационалне и противуставне владавине Александра Вучића. 

Захтев за расписивањем ванредних парламентарних избора, у практичном погледу, има оправдање само уколико се од власти истовремено захтева да испуни претходни услов за њихово одржавање, а то је потпуна промена досадашњег поступања власти приликом одржавања избора у претходних 13 година. Дакле, промена изборних услова и то не само у формалном, него и у практичном смислу. Иако могу да будем сагласан са све чешћим ставом да би евентуална студентска листа имала велику подршку грађана, можда чак и већинску, те да би убедљиво победила на неким, за сада тако далеким, релативно поштеним и слободним изборима, сматрам да таквих избора под овом влашћу не може да буде, уколико се даљим притиском на то не натера, а самим тим ни услова за изражавање стварне воље грађана. Наиме, колико год имали утисак да би евентуална студентска листа „почистила“ све остале субјекте политичког живота на било каквим изборима, па чак и онаквим каквим их је до сада организовала власт, и колико год тај наш утисак био искрен, а деловао реалним, плашим се да би он могао могао поприлично да превари студенте и грађане и читав досадашњи покрет одведе у политички ћорсокак. 

Једноставно, власт је у претходних 13 година успоставила сложен, вишеслојан, масиван, а опет динамичан систем за изборну крађу. Тај систем се не покреће пет дана пред изборе, да би се избори наместили у самом изборном дану. Супротно томе, напредњачки систем превентивног намештања изборних резултата се покреће следећег јутра по окончању претходних избора и функционише беспрекорно током целог међуизборног циклуса до следећег изборног дана. И тако у круг. Новца без порекла и јавних предузећа на претек, а људи јефтини, поплашени за посао и егзистенцију породице и помамни на било шта што им се удели. Бирачки спискови неуређени, са нетачним подацима и без контроле независних субјеката, са непостојећим бирачима на туђим адресама. Такође, део напредњачке понуде су и фантомске изборне листе у њиховој служби, чија је основна сврха оставривање већине у изборним комисијама и бирачким одборима. О стању у области медија нема потребе трошити речи на свима добро познате појаве. У таквим околностима, изборни дан је само формалност која треба да верификује претходно већ спроведену изборну превару. Дакле, када би пристала на такве услове, бојим се да би студентска листа на овакве њихове изборе ишла к'о јагње на клање. Имајући у виду чињеницу да је изборна превара увек унапред добро припремљена, чак ни велики број студената контролора на сваком изборном месту није довољна гаранција за спречавање изборних махинација. У том смислу треба бити опрезан и по питању наводног одбијања идеје о расписивању избора од стране челних људи напредњачке власти. Знајући ко је на другој страни, није на одмет сумњати да је у питању тактички покушај стварања двоструког привида код студената и то, са једне стране, привида да се власт плаши избора, а са друге стране привида о снази и могућности студената да на напредњачким, унапред намештеним, изборима могу да одбране већинску подршку коју, заиста, имају. Дакле, није спорно да студенти такву већинску подршку сада имају, али је опасно безрезервно веровати да су у стању да такву изборну вољу већине грађана одбране на изборима у организацији СНС-а, а без претходне промене досадашњих изборних услова и праксе. Нарочито би било погрешно пристати на евентуални договор о томе да се обуставе блокаде високошколских установа у замену за пристанак власти на расписивање избора у њеној организацији и под непромењеним условима. Искрено се плашим да би спровођење таквих избора главу напредњачког режима одржало изнад воде и омогућило јој да дође до даха, те да на таквим изборима новом преваром обезбеди довољан број гласова да у српском политичком животу опстане као доминантан, а по дејству на српско друштво, малигни чинилац. 

Захтев за расписивањем ванредних парламентарних избора, у практичном погледу, има оправдање само уколико се од власти истовремено захтева да испуни претходни услов за њихово одржавање, а то је потпуна промена досадашњег поступања власти приликом одржавања избора у претходних 13 година. Дакле, промена изборних услова и то не само у формалном, него и у практичном смислу

Друга врста разлога, по мени много битнија и по друштво лековитија, а на дуже стазе плодоноснија, односи се на питање начелности и доследности у деловању. Ако се 6 месеци протестује са захтевом за поштовање начела уставности, законитости, правне државе и владавине права, независности и самосталности правосудних органа и осталих државних органа и установа, онда доследно истрајавање код захтева за остваривање тих начела не дозвољава излазак на изборе, који би били спровођени од стране ове власти, а на начин како их је она до сада спроводила. Управо супротно томе, доследно залагање за остваривање и одбрану ових начела подразумева даљи притисак са циљем развлашћивања Српске напредне странке и њеног удаљавања од оних ресора власти и установа са којих би могла и даље несметано да спроводи предизборне и изборне манипулације. Једноставно, Српска напредна странка више не заслужује и не сме да јој се дозволи да више икада сама одлучује о било чему, а посебно да без контроле и притиска независне јавности, студентског и народног покрета и опозиоционих странака, организује било какве изборе. Када би на то пристали, студенти би таквој власти дали легитимитет који је она одавно изгубила и који неће моћи никада да поврати, уколико јој се на овај начин за то не пружи шанса. Из тога разлога и даље сматрам да би даљи и снажнији свеопшти, вишеслојни притисак већине сегмената српског друштва у циљу образовања прелазне, привремене владе, која би развластила Српску напредну странку и припремила услове за демократске, слободне и поштене изборе, иако на први поглед теже, представљао деловотворније решење од изласка на изборе под непромењеним условима. Наравно да је услов за то да се у протесте делотворније укључе у многи други сегменти друштва, попут правосуђа, на пример, који до сада нису показали намеру да допринесу друштвеним променама. Понекад се, заиста, без икакве задње намере да се било ко стигматизује и уз дужну част појединачним изузецима, поставља питање да ли су такви делови друштва уопште и заслужили да икада буду слободни и у људском и професионалном смислу или је њихова вечна судбина, заправо, харлекинске природе.

У групу ових разлога начелног карактера спада и разлог који се односи на захтевани ексклузивитет студената у одлучивању о саставу листе, која би се на таквим изборима супроставила власти, као и томе ко на такве изборе уопште треба и може да изађе на опозиционој страни у односу на власт. Наиме, не видим како је спровођење такве идеје усклађено са природом студентских захтева истакнутих у претходних 6 месеци и не сматрам би било добро да се такав ексклузивитет испостави као сметња развоју демократског уређења у будућности. Дакле, остајући у свему код претходно исказане подршке студентима у њиховој досадашњој борби и разлога за ту подршку, става сам да основно демократско начело налаже међусобно споразумевање свих опозиоционих учесника друштвеног живота о начинима и облицима изборног наступа против власти у случају њиховог одржавања, а да не дозвољава било какав ексклузивитет једног актера, колике год његове заслуге биле, у одлучивању о томе ко и како може, те зашто не може да изађе на изборе. Када би се то догодило, то би представљало лустрацију у пракси, без одговарајућег законског оквира и то, што је најупитније, лустрацију наопачке, која почиње од опозиоционих странака, а не од странака власти и њихових челних људи, што би било једино оправдано и неопходно. Нужно је прво од политичког и друштвеног живота и одлучивања удаљити странке тренутне власти, па онда приступити евентуалном, вероватно и делимично оправданом, санкционисању тренутно опозиционих странака због њиховог ранијег поступања. Заправо, таква лустрација наопачке би највише одговарала тренутном режиму у Србији, односно, што је много значајније, његовим спољним налогодавцима, а посебно онима који очекују коначно решење српског националног питања на српску штету и којима утицајни национално оријентисани опозициони субјекти политичког живота никако не одговарају. Иако искрено разумем разочарење у деловање опозиоционих странака у Србији под напредњачком влашћу, које и сам у великој мери делим, става сам да странке уопште,  а посебно опозиоционе странке, какве год да су тренутно, представљају услов без кога нема демократије. У Србији су опозиционе странке такве какве су, али ми, за сада, бољих немамо, при чему основно поштење налаже да се примети да те странке у доброј мери и личе на нас саме, у просеку.

Поред тога, чак и када би се, упркос свим претходно наведеним упозоравајућим разлозима против таквог потеза, ипак узело учешћа у напредњачким изборима, било би упутно да на једној листи буду и представници студената и опозиционих странака. Наиме, а дозвољавајући да се моја процена испостави као погрешна, чини ми се да опозиционе странке могу да обухвате и студентској листи прикључе и гласове оних делова бирачког тела, које је из разних политичко-идејних или неких приземнијих разлога и даље удаљено од одлуке да на изборима гласа за листу, која би се представила искључиво као студентска, иако начелно подржава супростављање овој власти. Имајући у виду суштинску оријентацију ове власти, претходно наведено се посебно односи на потребу, па чак можда и императив, да се на једној листи са студентима нађу и опозиоционе странке и покрети националне оријентације, како би њихови представници у односу на власт више наступали са националне позиције. Ово је важно, јер ће власт у евентуалној предизборној кампањи прва и прво оптужити студентску листу за антинационално деловање. То је белодано јасно и због тога је потребно да се покрива десно крило такве листе од напада. Истовремено је, по мени, то крило најспособније да власти зада теже ударце и одузме јој добар део национално опредељених бирача, указајући на националну издају и неподобштине такве власти. У случају другачијег поступања, јавља се бојазан од појаве непотребних подела унутар редова противника овог режима, које би њему највише користиле и омогућиле му да се одржи.

Коначно, трећу врсту разлога који указују на потребу да се буде опрезан приликом разматрања идеје о расписивању избора без суштинске промене изборних услова видим као разлоге идејне природе. Као што сам већ више пута навео, Александар Вучић још увек има јасну и неокрњену подршку западних сила

Коначно, трећу врсту разлога који указују на потребу да се буде опрезан приликом разматрања идеје о расписивању избора без суштинске промене изборних услова видим као разлоге идејне природе. Као што сам већ више пута навео, Александар Вучић још увек има јасну и неокрњену подршку западних сила. Последње посете и састанци званичника ЕУ са њим, изјаве тих званичника, њихово понашање и изнети ставови недвосмислено показују да су западне политичке структуре озбиљно приступиле операцији гашења пожара који горе свуда око Александра Вучића, са циљем да га ти пожари ни по коју цену не опеку до те мере да мора да се повуче са узурпираних положаја моћи у Србији. Њих ни мало не занима стање демократије, грађанских и националних права Срба, правна држава и владавина права у Србији. Једино што је у њиховом видокругу јесте испуњавање њихових налога и остваривање њихових интереса. И док то буде радио са приљежношћу какву је до сада показивао у извршавању својих задатака, једини њихов циљ у домену политичких односа унтара Србије биће да он, по сваку цену, остане на власти. 

Најбољи пример за то су последња дешавања на Косову и Метохији и у Републици Српској. На КиМ је у току потпуни физички изгон свих остатака остатака српске државности на том делу српске земље, који се спроводи уз очигледну прећутну сагласност централних власти у Београду. Јасно је да се власт у Србији томе више уопште не супроставља. Штавише, нико од српских званичника то више готово и не спомиње.  Такво поступање српске власти је у потпуности доследно у складу са обавезама које је њен челник преузео од првог Бриселског споразума, па закључно са француско-немачким планом и Охридским споразумом. Циљ је испуњавање западних налога да се српска држава својевољно у потпуности уклони са тог дела своје територије, а да приштински сепаратисти остваре свеобухватну контролу на целој територији на којој су противправно прогласили независност. Пре успостављања владајућег режима у Србији, они нису имали фактичку власт на целој територији за коју је противправно проглашена независност. Тек са влашћу Александра Вучића и његовим сервилним односом према западним чиниоцима и сепаратистима на КиМ, њима је омогућено задобијање потпуне контроле на целој територији КиМ. Све што је на територији КиМ последњих година предузела власт Аљбина Куртија, спроведено је уз безрезервну сагласност београдских власти. 

Са друге стране, западније од Београда, документом, који се назива „non paper“ за Републику Српску, настављају се притисци на Србе у Републици Српској у циљу даљег слабљења њиховог положаја унутар БиХ. Као што је без изузетка прихватио све што му је из западне кухиње сервирано по питању КиМ и тиме угрозио даљу борбу за очување тог дела српске територије у саставу Србије, Вучић ће тако исто сервилно поступити и у погледу западних захтева, који се тичу Републике Српске. Наравно, свако ће своје попуштање и прихватање представити као тешку борбу за националну ствар и успех у тој борби, иако ће резултати те његове борбе бити погубни по Србе преко Дрине. То ће имати трагичне последице по цело Српство. Наиме, Република Српска представља једину светлу тековину по Србе оловно тешког и неправедног 20 века. У тој државоликој творевини са друге стране Дрине кондензована је српска идеја слободе и она са тешком муком одржава геополитичку позицију Срба као народа који држи средишњи простор Балкана, обухватајући обе стране реке Дрине. Да би опстала на власти у садашњим условима, напредњачка власт је очигледно спремна да испуни и западне налоге, који имају за циљ свођење Републике Српске на обичан кантон у оквиру унитарне БиХ, чиме ће Срби неповратно изгубити положај тежишног народа Балкана.

Tакво поступање српске власти је у потпуности доследно у складу са обавезама које је њен челник преузео од првог Бриселског споразума, па закључно са француско-немачким планом и Охридским споразумом. Циљ је испуњавање западних налога да се српска држава својевољно у потпуности уклони са тог дела своје територије, а да приштински сепаратисти остваре свеобухватну контролу на целој територији на којој су противправно прогласили независност. Пре успостављања владајућег режима у Србији, они нису имали фактичку власт на целој територији за коју је противправно проглашена независност. Тек са влашћу Александра Вучића

Из претходних разлога, наведених само као пример мотива за њихово поступање, оправдано је очекивати да ће западни чиниоци у тренутку погодном за СНС свесрдно да подрже ванредне изборе под досадашњим условима, јер им само такви избори гарантују останак напредњачке власти на положајима на којима им најбоље користи. Имајући то у виду, за мене је очигледно да студентски и народни покрет, као и опозиционе странке, а посебно оне  национално оријентисане, морају ову борбу против напредњачке власти да идејно преосмисле и утврде као неодступни покрет против насилне и колонијалне политике западних сила према Србима на целом српском националном простору. У том смислу, потребно је да, кроз њихово заједничко деловање, даљи протести и акције против ове власти добију национални и противзападни карактер, како би се оголила управо прозападно детерминисана антинационална природа власти, као и лицемеран однос западних фактора према основним вредностима српског друштва, које су они потпуно жртвовали на олтар остварења својих геополитичких, економских и финансијских интереса. Када се буде кренуло са такве идејне стајне тачке, постаће јасно да се никако не сме, по сваку цену и без опрезног промишљања, пристати на напредњачке изборе у непромењеним условима.

Све у свему, смена напредњачке власти, одржавање демократских, слободних и поштених избора, враћање уставности и законитости, успостављање правне државе и владавине права, интегрализам српске културе, слобода и јединство целог Српства, све је то једна једина и недељива вредност. Борба за њено остваривање је истовремено и борба против главних спољних покровитеља ове и овакве власти. Делује тешко, али мени се чини да заправо никада није било једноставније, јер сада добро видимо и знамо ко је све испред нас. Надам се да још боље видимо и знамо шта је све иза нас и шта нам чува леђа.

(Аутор је адвокат из Новог Сада)