недеља, 25. јун 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Суноврат опозиције, право на побуну и (не)легитимитет напредњачког режима
Политички живот

Суноврат опозиције, право на побуну и (не)легитимитет напредњачког режима

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
среда, 19. април 2017.
Главна карактеристика протеклих председничких избора није „убедљива“ победа председничког кандидата напредњачке коалиције, већ је то тотални политички банкрот и суноврат досадашњег партијског система, а пре свега водећих опозиционих странака. Ни Српска напредна странка није конституисана као јасно програмски и идеолошки профилисана партија(иако је „двогуби“ Александар Вучић – премијер и председник државе – говорио да је то највећа странка на Балкану). Она је више збир организација и клијентелистичких клика, које наокупу држи политичка моћ коју демонстрира напредњачки вођа.

Јасно је да би се без „вође“ овај својеврсни напредњачки политикантски збег расуо и истопио као лањски снег. Зато је за њих од пресудне важности да задрже представу о нерањивости и сталној победничкој еуфорији. Њих јединополитичка и властодржачка моћ, која подразумева запоседање најуноснијих синекура у јавним предузећима, установама и државним органима, држи у чврстом загрљају. Први озбиљнији изборни пораз показаће сву крхкост и хипокризију садашње владајуће коалиције.

Водеће опозиционе странке одавно су изгубиле углед, морални интегритет и моћ да покрећу људе и осмишљавају успешне политичке акције. Након ових избора очигледно је да се завршила једнаполитичка епоха и да руководећи људи преосталих опозиционих странака морају да поднесу неопозиве оставке (не оне којеим, наравно, неће прихватити њихови дириговани главни одбори) и повуку се из политичког живота.

Већ се сада може видети настанак специфичног политичког вакуума насталог након изборног пораза и слома водећих опозиционих странака и њихових лидера јер они, будући да су изгубили сваки кредибилитет, више немају снагу да артикулишу политичко незадовољство. Више не помаже ни сакривање иза нестраначких председничких кандидата јер је и то био само привремени покушај да прикрију политичку немоћ.

То се може видети на актуелном протесту младих људи наконп редседничких избора јер демонстранти не прихватају да их повезују са било којом странком (што је највећи пораз пре свега Демократске странке). Тиме добијамо доказ више да су странке остале без могућности да буду активни актери у политичком животу. Оне су сада у некој врсти политичке хибернације, остајући ван матице ових протеста, који су недвосмислено уперени против диктатуре Александра Вучића. Поред тога, наокупљањима се могу видети и пароле које говоре да млади људи не желе да живе у напредњачкој верзији орвелијанског света и не пристају да буду јефтина радна снага.

Они су довели у питање и легитимитет водећих људи студентских организација, који се више понашају као портпароли владајућег режима него као изабрани представници студената. Без обзира на коначан исход протеста, велики резултат јесте разбијање уврежене мантре о апсолутној пасивизацијии незаинтересованости млађих генерација за политичка и друштвена питања. Они су у исто време показали да је њихова идеја водиља садржана у природном праву на побуну, као и у борби против диктатуре и увођења апсолутистичког облика владавине, што се сада утврђује као доминантан политички образац.

Ови протести нису део класично схваћене пре свега патријске политике, већ су окренути одбрани основних демократских и републиканских вредности и разбијању успостављеног медијског монопола (што је главна полуга у успостављању ауторитарног режима). Истиче се неповерење у затворени олигархијски партијски начин вођења политике, који и даље преовлађује у нашем политичком животу.

Из тог разлога питање подношења оставки јесте неминовно и једино се тако може вратити принцип одговорности у садашњи политички систем. Тако ће се отворити простор за артикулацију креативне политичке алтернативе са  новим политичким лидерима, који неће бити оптерећени негативним и поражавајућим политичким искуством, већ ће показати одлучност да изврше неопходну консолидацију разорене опозиционе сцене.

Нико не може довести у питање значај и сврховитост политичких странака уполитичким процесима, алисадашњи опозициони лидери више не могу да буду гарант промена и једино им преостаје да се повуку како би сачували барем део изгубљеног достојанства. Неспособност и реална немогућност садашње опозиције да артикулише озбиљнију и уверљивију алтернативу довољан је разлогда се деси коначан силазак ове политичкегрупације и олигархијесанаше политичке сцене јер они немају ништа више да понудеосимдаљег мрцварења иосипања.

Зато је подношење оставки једини часни излаз који могу да повуку политичари који су на политичкој сцени више од двадесет година. Они су највише допринели томе да партије имају најнижи могући углед у друштвуи зато се и јавља снажан таласантисистемскоггласања и отвореног презира према сваком страначком организовању.

Посебан проблем је што опозиција више нема утицај у дубини друштва. Она јемаргинализована и нема јаких локалних представника,а остала је и без озбиљније инфраструктуре, иако се упорно позива на снагу своје организације, која је у последњим годинама ишчилеласа губитком политичке моћи и власти.

Већ се може видети да функционери ДС изборни резултат Саше Јанковића тумаче као сопствени политички успех и знак раста рејтинга и консолидације, али то је још једна у низу њихових заблуда.Посебно се истичепозивање да је управо ова странка и даље стожер окупљања опозиционих и демократских снага. Странке које чине окосницу сваког плуралистичког и демократског системау нашем друштвунемају више ону конститутивну улогу коју имају устабилним демократијама.

Отвара се питање каква ће бити даља судбина Саше Јанковића, којисе афирмисао као нестраначки кандидат способандаокупи респектабилан део бирачког тела којије везан за тзв. грађанистичку политичку концепцију. То ће пак бити много теже за Вука Јеремића, који, објективно,спада у највеће губитнике ових избора.

Реч је о јасном захтеву временада нове, политички некомпромитованеи непотрошене личности унесу нови и креативнији начин артикулисања политичких алтернатива и измењенипринциппартијског деловања, који би се огледаопре свегау демократизацији унутрашњег устројства.

Зато се и може очекивати да Саша Јанковић оформи иновирану политичку опцију, која неће бити устројена као наше класичне политичке странке, у којима и даље, без обзира на низтешких изборних пораза,главну реч води страначка олигархија,док је чланство маргинализованои служи само као тркачка машинерија пред изборе. То је времепрошлои нове опозиционе снагеморају настати из преображаја устаљеног страначкогсистема, темељном демократизацијом унутрашњег страначког живота, стварањем политичког покрета у коме ће се афирмисати дијалог, критички начин мишљења и активнија улога чланства и симпатизера, као и непосредни страначки избори и референдуми на којимаби се утврђивали програмскиприоритетиу формулисању страначке политике.

Највећа грешка би било очекивање да се око Саше Јанковића поновоокупља тзв.грађанска и интелектуална елита, а да покрет окоњегаможе иматиљуде као што је то било у време формирања Демократске странке. Историја се не понавља и тај покушај је унапред осуђен на неуспех.

Ово јејош једно у низу заваравања које обележавају деловање ове странке од 2012. године након губљења председничких избора. То јепримерпогубног фаталистичког самообмањивања о којем је говорио Цвијетин Миливојевић, али игубљења поверењау парламентаризам и деловање политичких партија. Поред тога, тешко се и може очекивати дафункционери ДС уступесвоје место Саши Јанковићу.

Суноврат опозиције, право на побуну и питање легитимитета напредњачког режима биће најважнијетеме које се намећу у надолазећим временима.Тим више је значајно да се што пре и што рационалније започне процес ревитализације опозиције, којанеће бити сведена само на деловање политичких партија, већ ће укључивати непатворену енергијунаших грађана, о чему сведоче протестимладих људи на нашим улицама и трговима.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер