Бриселска "магарећа клупа" Аце Србина и Ивице Дачића

Приликом разговора са заштитником грађана З. Пашалићем председница скупштинског одбора за Косово и Метохију Данијела Николић је рекла да је у последњих годину дана чак 20 посто Срба напустило Косово. У саопштењу информативне службе Народне скупштине председница одбора је такође нагласила да се на терену свакодневно погоршава општа безбедносна и институционална ситуација, што се огледа у бројним примерима угрожавања основних права Срба и неалбанског становништва. Ова изјава да је ове године 20 посто Срба напустило Косово и Метохију најречитије је сведочанство о катастрофалним последицама политике А. Вучића (Аце Србина) на Косову и Метохији током дугогодишњих преговора који су вођени са представницима тзв. косовске државе. Они су се временом претворили у низ драстичних тзв. компромиса и сталних попуштања српске стране. Такви погубни преговарачки потези довели су до потпуне елиминације институција и ефективног присуства државе Србије у нашој јужној покрајини. Ишло се из победе у победу до преговарачког „тријумфа“ да би након 12 година фингираног преговарања српски народ остао потпуно напуштен и препуштен на милост и злу вољу представницима тзв. косовске државе који користе све облике притисака и насиља да заокруже и доврше своју политику етничког чишћења уз свесрдну и неприкривену подршку међународне заједнице.

А. Вучић нам дугује одговор на питање, да ли ће у том трактату (можда буде део бестселера о „обојеној“ револуцији) бити и странице на којима ће бити представљена његова еуфорична и егзалтирана честитка не само српском народу са Косова и Метохије на великом и „историјском“ преговарачком успеху оличеном у договору да се формира Заједница српских општина

А. Вучић је недавно изјавио „Да је научио да не верује странцима, запамтио сам Бриселски споразум. Трактат сам могао да напишем о свим преварама којима смо били изложени. Научите, и магарац научи после сто понављања, тако сам и ја научио боље од других како то изгледа. Долази време да се утврди и спроводи одговорност“. А. Вучић нам дугује одговор на питање, да ли ће у том трактату (можда буде део бестселера о „обојеној“ револуцији) бити и странице на којима ће бити представљена његова еуфорична и егзалтирана честитка не само српском народу са Косова и Метохије на великом и „историјском“ преговарачком успеху оличеном у договору да се формира Заједница српских општина. Иначе све што он ради је изузетно и до сада невиђено историјско достигнуће а то се односи и на Заједницу српских општина која је у рангу невладине организације и нема реални капацитет да озбиљније обезбеди спровођење српских националних интереса и права и осигура опстанак српског народа. Та заједница није формирана ни после 12 година након преузимања једине уговорне обавезе од стране преговарача из Приштине уз садејство њихових покровитеља из међународне заједнице. Да ли то значи да ће А. Вучић и његова послушничка свита и челници Српске листе (огранка СНС-а на Косову и Метохији) морати да се врате у магарећу клупу (без обзира што је А. Вучић после 12 година ипак научио да не верује странцима, што је изјава резервисана само за унутрашњу дневно политичку употребу). Ту им је очигледно место и то нарочито након потписивања и не спровођења Бриселског споразума али и Охридског споразума, јер они су очити и белодани пример отворене велеиздаје националних и државних интереса српског народа на Косову и Метохији.

Ивица Дачић и дванаест година од потписивања Бриселског споразума не види ништа спорно и антиуставно у том договору који је широм отворио простор за укидање српске државе на Косову и Метохији, то је за њега и даље озбиљан и формално прецизан споразум

И његов верни коалициони партнер Ивица Дачић тадашњи премијер и потписник анти уставног Бриселског споразума такође је изјавио „И зато, кад данас кажем да смо преварени, не мислим на то да нисмо знали шта потписујемо. Мислим да су нас преварили у спровођењу споразума. Преварили су нас не зато што нисмо разумели текст споразума, већ зато што нисмо могли ни да претпоставимо степен пасивности, селективности и политичког опортунизма који ће обележити његову имплементацију. Та обавеза је врло прецизно и формално наведена, преузета од косовске стране и до данас више од 12 година касније, није испуњена, већ је у више наврата, понижавана, извргавала руглу пред очима међународне заједнице. Србија, као озбиљна држава и одговорни партнер међународне заједнице испунила је свој део обавеза из тог споразума“. Ивица Дачић и дванаест година од потписивања Бриселског споразума не види ништа спорно и антиуставно у том договору који је широм отворио простор за укидање српске државе на Косову и Метохији, то је за њега и даље озбиљан и формално прецизан споразум. Али ово његово закаснело и у великој мери инфантилно и потцењивачко признање да су они били преварени у Бриселу (споразум није 12 година имплементиран) јер су имали превише вере у преузету обавезу међународне заједнице. То само говори до које мере је ово била и остала неодговорна и погубна власт која се сурово и бескрупулозно поиграла са судбином не само српског народа на Косову и Метохији. После оваквог безобзирног признања једино што може да следи је неопозива оставка И. Дачића и А. Вучића и утврђивање њихове не само политичке одговорности. Јер се ради о несумњивом чину велеиздаје државних и националних интереса српског народа и то не само због потписивања Бриселског и Охридског споразума, већ и због непостојања проактивне и доследне политике у заступању и одбрани суверенитета српске државе на Косову и Метохији. Они су само куповали време, бусали се у „јуначке“ груди и заједно са својим криминалним и пљачкашким групама заводили терор међу Србима на Косову и Метохији примењујући исти клептократски и недемократски начин владавине као и у осталим деловима Србије. Они су на тај начин, штитећи пре свега своје партијске и лукративне послове и интересе препустили најважније државне полуге Албанцима обезбеђујући на тај начин подршку једино за свој опстанак на власти што је и довело до убрзаног исељавања српског народа.

Очигледно је да је време за одржива решења и велике компромисе који би обезбедили српске националне и државне интересе и зауставили убрзани процес етничког чишћења одавно истекло и представницима српске државе остају само немоћне бриселске жалопојке о превари коју су доживели од међународне заједнице која је и даље главни покровитељ косовске тзв. независности

У Саопштењу Покрета за одбрану Косова и Метохије срамно нуђење признања за нову залиху западне подршке објављено поводом интервјуа Н. Старовића, новопеченог министра за европске интеграције, аустријској агенцији АПА дато је јасно одређено мишљење и оцена да се ради о још једном маневру напредњачког режима и А. Вучића који указује на стварне намере да се иде даље у признавање независности тзв. косовске државе. У том разговору велики и доказани стручњак за европске интеграције Н. Старовић је истакао спремност Србије на даље нагодбе и компромисе око дела српске територије а следује и увођење санкција Русији када Србија буде на корак уласку у ЕУ.“ Србија је спремна да у спору са Косовом пристане на веома велике компромисе и жели да у потпуности нормализује односе са Приштином, а верује и у способност ЕУ да нађе практична и креативна решења. То не сме да буде утакмица све или ништа у којој једна страна све губи да би друга све добила“. Да ли је стално избегавања Приштине да 12 година по потписивању Бриселског споразума формира заједницу српских општина доказ спасоносне примене практичних и креативних решења ЕУ или очити пример преваре о којој су говорили И. Дачић. и А. Вучић. Председник Републике је веома брзо реаговао на изјаву Н. Старовића настојећи да је већ по опробаном рецепту релативизује и умањи њен негативни значај. А. Вучић је рекао да је министар Н. Старовић свакако говорио неопрезно а при томе није нашао за сходно да одлучно демантује овог његовог гласника и послушника. Не треба да нас чуде овакви ставови овог министра јер он је у овом разговору за аустријску агенцију заступао политику великог компромиса и предаје Косова и Метохије. А то и јесте суштина косовске политике А. Вучића и у то нема никакве сумње и у изјави једног успутног државног службеника изнето је само оно што А. Вучић заступа од када је преузео „бригу“ и улогу Аце Србина у „одбрани“ Срба на Косову и Метохији. Они су сада као резултат овакве његове политике препуштени на милост и немилост А. Куртију и албанским екстремистима који само појачавају акте насиља и све чине да што више етнички очисте Косово и Метохију од Срба остварујући свој вишевековни програм о формирању велике Албаније. Након тринаест година владавине СНС а и А. Вучића отворено је питање да ли је велики компромис (јер сви су компромиси већ искоришћени и обесмишљени) у коме нико неће добити све и даље могућ. Јер нема више простора ни за примену практичних и креативних решења ЕУ и САД нити они имају озбиљну и делотворну намеру да спроведу било какав договор и споразум са представницима српске државе. Очигледно је да је време за одржива решења и велике компромисе који би обезбедили српске националне и државне интересе и зауставили убрзани процес етничког чишћења одавно истекло и представницима српске државе остају само немоћне бриселске жалопојке о превари коју су доживели од међународне заједнице која је и даље главни покровитељ косовске тзв. независности.

Српски народ на Косову и Метохији је сада доведен неразумном и неодговорном политиком напредњачких власти и А. Вучића да бира између ропства и слободе и то за њих није питање прихватање одређеног компромиса

Борислав Пекић је говорио да „људска заједница је компромис између слободе и ропства. Није никакво чудо да компромис, који нам се представља као универзална нужност, постепено постаје наша потреба, а потом и наш програм. Форма се претвара у садржину. Начин живота у живот. Оно што смо бирали на крају бира нас. Компромиси се множе. У природи компромиса је да све обухвати, ако је већ једина форма постојања. Један повлачи други. Други уступа место трећем. И они су све дубљи и већи. Али само изгледом. Јер као што нема малих признања, нема ни малих компромиса. Сваки компромис је велики и пресудан.за добијање великих богиња није потребно више клица од једне. Онај ко је спреман на малу издају, способан је и за велику“. Није случајно и без стварног разлога велики српски писац који је и сам имао изузетно истанчано национално осећање везивао компромис и могућност мале издаје која убрзо прераста у велику. У то смо се већ толико пута уверили на Косову и Метохији, зато морамо бити посебно опрезни и при самом спомињању могућности великог компромиса, посебно када се за њега залаже А. Вучић и његови велики пријатељи из међународне заједнице за које је после 12 година коначно утврдио да су га безобзирно преварили у примени договора из Бриселског споразума о формирању Заједнице српских општина која по свему судећи неће никада ни бити формирана.

Српски народ на Косову и Метохији је сада доведен неразумном и неодговорном политиком напредњачких власти и А. Вучића да бира између ропства и слободе и то за њих није питање прихватање одређеног компромиса. Ово је за њих насушно питање опстанка и живљења у изузетно тешким и изазовним условима у којима су изложени свакодневном насиљу и укидању основних људских, националних права и слобода. Најмање што ми можемо да учинимо то је да изнова поставимо питање положаја Срба на Косову и Метохији и заложимо се што одлучније за очување наше јужне покрајине у саставу државе Србије. Да ово фундаментално питање вратимо изнова у центар пажње и да оно постане један од најважнијих приоритета у нашем политичком и друштвеном животу.