Рехабилитација усташтва и „културно домољубље“ еуропске Хрватске

На основу објављених резултата студије загребачког Института за друштвена истраживања, према којој трећина младих у Хрватској сматра да је НДХ само „штитила“ интересе Хрвата, тешко да нас је могло много изненадити то што је дошло до провале величања усташтва на концерту М. П. Томпсона, озлоглашеног певача, бранитеља и заступника домољубља и усташке идеологије, као и њених стравичних злочина.

Иза Томпсона приказиван је лик Госпе који су формирали дронови, а у визуелном спектаклу појавили су се и ликови анђела и крстова. Није изостао ни велики натпис 'Олуја'

Историчар Драган Марковина још одређеније указује на одговорност државних органа Републике Хрватске, чланице ЕУ, владајућег ХДЗ-а, али пре свега Католичке цркве, која се никада није одрекла борбеног клерикализма, за овакву застрашујућу провалу величања и глорификације усташке идеологије и НДХ у хрватском друштву и нарочито међу младима.

У тексту Концерт истине у Загребу, он без икакве ограде јасно каже да је „сада пуна истина о хрватском друштву постала очита свима, у вези с нео-усташким кич ужасом који се овога викенда одвио на загребачком хиподрому. У неком ужем смислу, с овим огромним бројем младих људи, којима је већ годинама кулминација сваке прославе управо Томпсонов репертоар, неко је организовано идеолошки и политички радио. А то је Католичка црква – најмоћнија организација у земљи, која једина заиста ради с омладином. Не постоји нико други ко уопште има идеју таквог рада, а камоли праксу“ и резултат таквог истрајног и дугорочног политичког и „домољубног“ рада могао се јасно видети на том опскурном и вампирском концерту.

Зато није случајно што је овај морбидни усташки дернек отворио молитвом Маранатха бискуп у пензији, монсињор Анте Ивас: „Дођи, Господине, у земљу Хрвата. Скини све лажне маске с лица моје земље Хрватске.“

И заиста, те вечери су маске биле скинуте и указало се злокобно, наказно и усташоидно лице Хрватске – земље која је примљена у Европску унију као пуноправна чланица, јер је показала да поштује све европске вредности, без обзира на то што су Срби били изложени најбруталнијем етничком чишћењу и поништавању својих историјских и људских права, што се и данас непрестано догађа.

У обраћању својој верној и егзалтираној публици, смерни католички верник М. П. Томпсон, као нека врста проповедника са исуканим мачем, поручио је целој Европи да се „врати заједништву и љубави према домовини. Европа треба да се врати својој традицији, својим хришћанским коренима. Само тако Хрватска може поново бити снажна. Држимо до наших јунака који су стварали нашу домовину.“

Иза Томпсона приказиван је лик Госпе који су формирали дронови, а у визуелном спектаклу појавили су се и ликови анђела и крстова. Није изостао ни велики натпис Олуја, што је изазвало ерупцију одушевљења међу учесницима ове срамне параде кича и злокобне рехабилитације усташке идеологије и њених монструозних злочина.

Ова рехабилитација је посебно дошла до изражаја током ритуалног извођења песме из 1991. године Бојна Чавоглаве, када је Томпсонов узвик За дом спремни пропратио урлик публике: Спремни!. Слична реакција уследила је и током извођења песме Олуја, уз једнако егзалтирано клицање усташког поздрава „За Дом спремни“, који је након овог концерта, очигледно, у потпуности нормализован у овој чланици Европске уније.

Није случајно да је на овом својеврсном балу усташких вампира доминирала црна боја, али и остала усташка иконографија. Црна боја је и знамење усташких кољача, о којима Томпсон пева у песми Јасеновац и Градишка стара, у којој се, између осталог, могу чути стихови:
„Јасеновац и Градишка стара,
то је кућа Максових месара.
У Чапљини клаоница била,
пуно Срба Неретва носила.“

Поред отвореног покровитељства и учешћа Католичке цркве у Хрвата на овом сабласном концерту, јасно се могла видети и доследна политичка подршка овом подухвату М. П. Томпсона од стране премијера Хрватске Андреја Пленковића и владајућег ХДЗ-а. Пленковић је присуствовао генералној проби концерта, који је проглашен „прославом јединства, домољубља и патриотизма“. Том приликом се фотографисао с певачем, а на догађају су била присутна и његова деца, министри одбране и министар унутрашњих послова Давор Божиновић.

Божиновић је овако оценио концерт, на коме је коме није било подела, али се могла чути  јасна порука: „Ово није био само концерт. Ово је била прослава заједништва, љубави према домовини и вредности које нас повезују. Хрватска је демократска, европска и уређена земља у којој свако има право на своју музику, идентитет и мирно окупљање.“

Да, порука која је на овај начин послата сасвим је јасна и она говори да је у Хрватској дошло до отворене ревизије историјских догађаја из Другог светског рата, а усташтво све више постаје преовлађујући политички наратив. Концерт М. П. Томпсона, којем је присуствовало око 500.000 људи, сведочи о бесрамном и отвореном величању усташке идеологије и њених стравичних злочина.

За дом спремни пропратио урлик публике: Спремни!. Слична реакција уследила је и током извођења песме Олуја, уз једнако егзалтирано клицање усташког поздрава „За Дом спремни“, који је након овог концерта, очигледно, у потпуности нормализован у овој чланици Европске уније

Овај бестијални усташки пир сведочи и о дубокој подељености унутар хрватског друштва, у којем је управо М. П. Томпсон постао један од кључних политичких фактора, са огромним утицајем на хрватске масе, које следе његову рехабилитацију усташтва и на кога очигледно рачуна ХДЗ у борби за  одржање на власти.

О тој располућености друштва сведочи и објава, редак,и усамљени глас неслагања и негодовања посланице Сандре Бенчић из политичке платформе Можемо!: „За дом спремни је симбол поделе и систематског убијања оних који су остали са друге стране линије „исправне вере“, етничке припадности или политичког опредељења. Усташки режим и патриотизам не могу заједно да стоје у истом концепту, јер је то био режим који је дословно продао делове Хрватске италијанским фашистима, а друге предао нацистима. Након јучерашњег дана ни ХДЗ, ни Пленковић, ни Јандроковић не могу бити у истој реченици са умереним центром и европским вредностима. ХДЗ већ деценијама, било прећутно или отворено, рехабилитује усташтво – кроз уџбенике, ХРТ, политички наратив и законодавне изузетке који дозвољавају толерисање усташке иконографије.“

Међутим, после  овог концерта који је био по речима званичника хрватске државе не само до сада „невиђени музички  спектакл домољубља“, већ израз „домовинског јединстава и патриотизма“, и то без обзира што се одиграо у сенци отвореног промовисања клерикализма и усташке идеологије. Остаје велико питање: колико овакви ставови, који јасно и недвосмислено осуђују рехабилитацију усташтва, заправо имају подршку у савременом хрватском друштву?

Бојим се да одговор не може бити превише оптимистичан и заснован на стварном стању политичких односа и кретања у овој чланици ЕУ која се упорно  хвали својом „демократичношћу“ и „уљудбеношћу”.

У већини коментара у домаћој и страној штампи постављено је исто питање: зашто ћути Европска унија у дану када се у једној од њених чланица одвија неприкривено величање неонацизма и усташтва?

Вероватно ће као и увек до сада (такво је барем наше искуство) уследити са мањим, или већим закашњењем и оклевањем, рутинско саопштење о „великој забринутости због  одређеног догађаја“ и неће се  десити ништа више. Тако је и било, јер је ЕУ након притиска јавности објавила овешатало бирократско саопштење без јасно и одлучне осуде рехабилитације фашизма и усташтва у њеној чланици Хрватској.

И све то, упркос чињеници да су Томпсонови концерти већ пре неколико година били забрањени у неколико европских држава, попут Холандије и Швајцарске. Уследила је и изјава премијера Хрватске, Андреја Пленковића, лидера ХДЗ-а:
„Не знам ко више плаче, ови са деснице јер немају ПРИВИЛЕГИЈУ НА ЊЕГА, или ови с левице. Ако је нешто део песме, песму нико неће цензурисати, нити забрањивати. Она је ту већ 35 година, и биће ваљда још сто. То не значи никакав историјски ревизионизам, нити промоцију усташтва.“

Пленковић је на овај начин је исказао велико ликовање и задовољство  што његова странка ХДЗ има ексклузивно право и привилегију да управо М. П. Томпсона користи као њихову главну  политичку узданицу. То није мало за једног политичара, чији је једини циљ останак на власти, па и по цену грљења  са човеком који је оличење најгорег шовинизма и усташтва.

Новинар Ј. Керблер у свом коментару записује: „Заправо, добро је да је овај концерт одржан. Бар сада знамо како Хрватска дише. Хрватска која дели лекције свима који јој нису по мери и хвали се демократским стандардима. Ко заправо може да спречи земљу да се из антифашистичког воза победника сада укрца међу поражене? Али, шта је с ЕУ, која упорно ћути, у којој се несметано рађа семе зла? Хоће ли бар овога пута реаговати? Сумњам.“

До које мере иде хипокризија и лицемерство Европске уније и тзв. међународне заједнице, показује и чињеница да је управо Хрватска до недавно председавала Међународним савезом за сећање на Холокауст – док данас њена влада отворено покровитељски стоји иза концерта певача који на позорници поздравља усташким поздравом „За дом спремни“ и слави покољ у Јасеновцу.

У заједничком тексту који су за „Џерузалем Пост“ написали Ефраим Зуроф и Александар Николић, Томпсон је прецизно описан као:
„Фанатични хрватски националиста који је поштовалац усташа, озлоглашеног  фашистичког покрета, који је током Другог светског рата владао Независном Државом Хрватском и који је покренуо три геноцидне кампање против Срба, Јевреја и Рома, сатро стотине хиљада невиних жртава на најсуровије мануелне начине који се могу замислити. То је шокирало чак и њиховог нацистичког патрона Хорстенауа,који је  жестоко критиковао суровост усташа, упозоравајући да ће изазвати побуну Срба.“

Ако смо са пуним правом питали зашто је изостала правовремена и суштинска реакција и осуда Европске уније концерта М. П. Томпсона, још је важнија прилика и повод да се осврнемо на начин како су наши, тзв. „објективни и професионални медији“, као и дежурни борци и боркиње против „српског национализма и клеро-фашизма“ пропратили усташко дивљање на загребачком хиподрому.

Ови медији су поступили заиста „професионално“ и објективно и то у складу са њиховом уређивачком политиком, у којој готово да нема места за  праћење  питања и тема које су посвећени одбрани или заступању српског националног интереса и за њих увек проблематичног српског становишта Реаговање телевизија Н1 и Нова С, те листова Данас и Нова – свело се углавном на преношење агенцијских вести, без ширих коментара, специјалних емисија, или гостовања њихових сталних и незаобилазних коментатора и аналитичара опште праксе. Ти коментатори се иначе јављају по добро утврђеном распореду, увек си будни и спремни да осуде и жигошу сваку појаву „српског национализма“ следећи познату и толико пута раубовану флоскулу да „свако треба да чисти у свом дворишту и  да се бори против властитог национализма“.

Лист Данас, на пример, тек је на 18. страни објавио текст о томе како су светски медији извештавали о концерту М. П. Томпсона. Наслов је био врло „информативан“: „Највише карата, осим у Хрватској, продато је у Немачкој“.

У том тексту прочитали смо „изузетно важан“ податак да су по броју купљених улазница на врху листе биле Немачка (око 22.000), Аустрија (око 18.000) и Босна и Херцеговина (око 10.000).

На страницама истог листа налазимо и реаговање Јадранке Косор под насловом: „Држава и град у служби једног човека“, саопштење Иницијативе младих за људска права у Хрватској, као и оцену да је концерт М. П. Томпсона био највећи профашистички скуп у Европи након Другог светског рата, али и утиске редитеља А. Јуркаса о овом  концерту. Он је у вези са концертом изјавио:
„Публика је одвојена између брђанске и културно-домољубне. Нагласак је на домовинском. Али није било ни једног кривог погледа. Презујали су нас камерама, још су се и намештали. Није било фашизма тамо. Тек трагови – на мајицама ретких бунтовника.“

За овог редитеља и есејисту, на овом концерту није се догодила ужасна и стравична рехабилитација нацизма и усташтва, већ је све то само израз „културно-домољубне манифестације“, на којој су му се смешили егзалтирани домољубни млади људи, пратећи Томпсонов поклич „За дом спремни“.

Питање је на ком је то концерту овај „уљудбени“ културни делатник био, ако није успео да примети хиљаде црних мајица са усташким симболима, усташку иконографију и светлећу Госпу уз знак „Олује“?

Изостао је било какав коментар на овакве ставове на страницама Данаса, што само показује да у оваквим релативизацијама не виде ништа лоше ни неприкладно.

Међутим, није изостала ни позната и често примењивана релативизација, оличена у поређењу наступа Баје Малог Книнџе и М. П. Томпсона као две стране исте медаље, као и поређења скупа на Газиместану 1991. године и концерта на коме је на најотворенији начин демонстрирана рехабилитација усташтва и њихових непојамних злочина.

Нисмо, међутим, овом посебном приликом могли да чујемо истакнуте корифеје Друге Србије, оне који се не мире са злочином, доследне и бескомпромисне заступнике „борбе против српског национализма и клеро-фашизма“ (чак се користи и израз „српски нацизам“) и „српске малигне митоманије“. Они вероватно чекају одређену историјску дистанцу, како би се одредили према даљој „добро суседској“ сарадњи између Хрватске и Србије, коју наводно увек ремете „српски националисти“ и „великосрпска империјална идеологија“.

Нису се одмах након овог макабричног и монструозног концерта, на коме је дошло до отворене рехабилитације усташтва, огласили ни Жарко Кораћ, ни Дубравка Стојановић, ни Радина Вучетић, Соња Бисерко, Миливој Бешлин, Срђан Милошевић, Јелена Диковић, Аида Чоровић, Сташа Зајовић, Раде Вељановски, Алексеј Кишјухас, Јован Комшић, Драган Поповић, Олга Пинтар Манојловић, Влатко Секуловић, Срећко Ђукић, Софија Тодоровић, Владимир Арсенијевић, Снежана Чонградин – да наведемо само неке (подужи је то списак).

Све су то перјанице покрета везаног за процес транзиционе правде – иначе веома лукративну делатност – који непрестано захтевају да се „Србија суочи са недавном прошлошћу и злочинима почињеним у њено име, како би доживела неопходну катарзу и окренула се ка будућности“. Али када треба реаговати на отворену рехабилитацију усташке идеологије и кршење људских и националних права српског народа на Косову и Метохији, изостаје права и правовремена осуда и реаговање.

Њихово неоглашавање говори много само по себи – уклапа се у примену политичке коректности и коњунктуре којом се врло често користе и руководе. Још је индикативније што се није могло чути ни јасно реаговање политичких странака које баштине и заступају европске и либерално-демократске вредности. Речи осуде ове рехабилитације усташтва нису дошле ни из људско-правашких организација као што су Грађанске Иницијативе, Хелсиншки одбор за људска права, Жене у Црном, Иницијатива младих за људска права Србије, РЕКОМ и низ других.

Међутим, мора се рећи да је ипак Светислав Басара, у свом фамозном, али овога пута нефикционалном стилу, објављивањем две сомнабулне колумне (што му се иначе све чешће дешава) у режимском и слугерањском Куриру – „Караџићем против Томпсона“ и „Томпсоном против Караџића“ – донекле „спасио“ образ својим истомишљеницима и саборцима из грађанистичке и либерално-демократске политичке и идеолошке групације.

Ево само неколико цитата који јасно сведоче до којих је важних спознаја дошао фамозни С. Басара. Он, веровали или не, наводи следеће редове у колумни „Караџићем против Томпсона“: „На књижевно вече посвећено поезији Радована Караџића, коме је славословље одржао Мило Ломпар – који је недуго затим палмудио и на Видовданском скупу – хрватска национална десница је одговорила ни мање ни више него Томпсоном. Циник би рекао: рафалном паљбом. Томпсон је наиме за Хрвате оно што је за нас, Србе, Баја Мали Книнџа, уз напомену да су разлике између Томпсона и Баје Малог Книнџе, гледе аранжмана, изведби и сценског наступа, отприлике исте као разлика у засраности између загребачких и београдских нужника (која се све више смањује).“

Добро сте прочитали – није фикција. Томпсонов концерт и његова ужасна рехабилитација усташтва су логичан одговор хрватске деснице (чији су припадници велики љубитељи књижевности, а нарочито поезије) на одржано књижевно вече посвећено поезији Радована Караџића. Тако то изгледа у изведби концепта релативизације и „чишћења у свом дворишту“, овог мајстора клозетских метафора, које он иначе редовно користи у својим небулозним колумнама у слободољубивом и либерално-демократском ординарном, режимском Куриру.

Једна од његових опсесивних тема су непрестани и посебно вулгарни и бестијални напади на књижевно дело и политичко деловање Добрице Ћосића као главне идеолошке матрице из које настаје и непрестано се обнавља „српски национализам“. Али С. Басара је отишао корак даље тврдећи да је Томпсон заправо усташки рапсод – ни мање ни више – који се у Хрватској током последње деценије етаблирао као један од најутицајнијих политичких фактора, нека врста „Ћосић музиканта“.

Поред сталне бруталности, честог просташтва и вулгарности (чему је фамозни С. Басара иначе веома склон) у нападима на Добрицу Ћосића, све је очигледније да професор Мило Ломпар постаје нова мета острвљених и приземних удараца овог курирског колумнисте. Свако ко са муком и нелагодом чита његове свакодневне колумне може приметити како се служи најприземнијим, често клозетски инспирисаним псеудо-метафорама, покушавајући да себе одржи у улози „великог демистификатора и демитологизатора“ српске историје и традиције – за коју он тврди да је низ вишевековних заблуда и неспособности да се остваре његове тзв. либерално-демократске идеје о „функционалном српском друштву“.

А М. П. Томпсон је, у Басариној изведби, занесени и „невини“ усташки рапсод чије „домољубне“ текстове прати усташким покличима бесловесна публика – она је, према њему, прави кривац за ову срамну рехабилитацију монструозног усташког покрета

До које мере иде његова посуновраћена идеолошка и политикантска острашћеност и искљључивост може се видети у завршним редовима текста „Томпсоном против Караџића“, у којима, без икаквог зазора и обзира (тешко да он и зна право значење ово речи) записао ове редове: „Нећете, међутим, ни у једном Томпсоновом тексту чути ‘За дом спремни’, ‘Србе на врбе’ и сличне усташке покличе. То уместо Томпсона ради публика, тако да Томпсон, као и његови политички спонзори, увек изнова сачува образ пред ЕУ.Тако се, изгледа, десило и након његовог усташког наступа на загребачком хиподрому, само што је сада јасно ко су његови прави покровитељи: хрватска влада и Католичка црква у Хрвата.“

А М. П. Томпсон је, у Басариној изведби, занесени и „невини“ усташки рапсод чије „домољубне“ текстове прати усташким покличима бесловесна публика – она је, према њему, прави кривац за ову срамну рехабилитацију монструозног усташког покрета и режима.