Видовдан, студентски национализам и фина подешавања

У многобројним анализама студентских протеста и њиховог покрета једна од константних оцена састоји се у основној оцени да су они успели током својих многобројних креативних и веома инспиративних акција (велика окупљања побуњених грађана, маршеви широм Србије, пешачење и вожња бициклима до Брисела и Стразбура, луцидни јавни наступи и младалачка машта у односима са јавношћу и грађанима) да врате пуни смисао и достојанство самом појму и одређењу патриотизма и националног идентитета.

Њихово поимање патриотизма везано је за стварање друштва у коме ће се поштовати и владати основни демократски и цивилизацијски принципи поделе власти, правде, поштовања традиције толеранције, заштите људских права и слободе. То потврђују и њихови захтеви истакнути након трагичне погибије 16 људи приликом пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, као јасног доказа о ендемској корупцији која разара наше друштво.

Њихово поимање патриотизма везано је за стварање друштва у коме ће се поштовати и владати основни демократски и цивилизацијски принципи поделе власти, правде, поштовања традиције толеранције, заштите људских права и слободе

Они су, носећи српске заставе, певајући химну наше државе и позивајући се на најсветлије традиције наше историје везане за Први светски рат, реафирмисали патриотизам као оданост и везаност за темељне принципе слободе и правде који су уткани као својеврсни архетип и у историјско искуство и националну самосвест нашег народа и друштва.

Сетимо се само заједничких протеста студената из Београда и Новог Пазара — они су тиме отворили ново поглавље у односу на досадашњу ситуацију у којој су односи у овој средини изложени сталним тензијама и могућим сукобима, као наслеђе политике која је у Србији вођена деведесетих година.

Они су, носећи српске заставе, певајући химну наше државе и позивајући се на најсветлије традиције наше историје везане за Први светски рат, реафирмисали патриотизам као оданост и везаност за темељне принципе слободе и правде који су уткани као својеврсни архетип и у историјско искуство и националну самосвест нашег народа и друштва

Ово је изузетно драгоцено искуство за ову генерацију младих људи. Они су једноставно ослобођени од сталног притиска да морају да истичу своје национално одређење, напротив, они га носе без оптерећења јер су лишени потребе да га непрестано доказују управо онима на власти који и даље потежу своје професионално бављење српством само када је у служби одбране њихових властодржачких позиција и конкретних материјалних интереса. Али и одржања овог дубоко криминализованог клијентелистичког и клептократског напредњачког режима који је огрезао у корупцији и кршењу свих етичких и демократских норми.

Зато није случајно што су се студенти везали за неспорне топосе наше историје и традиције, не подлежући политикантској коњуктури везаној за манипулисање и често тривијално и срамно обесмишљавање наших најважнијих националних симбола и историјских догађаја.

Они се не крећу у затвореном кругу аутошовинизма и испразног манипулативног србовања и родољубаца о којима је писао Ј. Стерија Поповић, већ имају јасан однос према неоспорној српској историјској и демократској традицији.

Зато је сасвим логично да су химне студентског протеста постале песме Доситеја Обрадовића — Востани Сербије и Тамо далеко, песма српских ратника са Солунског фронта.

Душко Лопандић, наш истакнути дипломата и историчар, који се бави, између осталог, и нашом дипломатском историјом, у тексту Нови патриотизам анонимних побуњеника прецизно је одредио суштину студентског схватања националног интереса и патриотизма: „Са деловањем студентске генерације долази и до духовне регенерације српског друштва као заједнице-нације. Сваки велики колектив попут нације-друштва у једној држави подразумева потребу изградње, односно обнове осећаја заједништва које се постиже различитим механизмима, попут културе сећања, заједничких наратива, обичаја и вере, као тачака постизања друштвеног консензуса. Они тиме подстичу друштвену кохезију и спречавају раздор и сукобе који у суженим заједницама лако доводе до хаоса.“

Вредно је навести и став Владимира Паскаљевића о томе како су наши студенти победили мрак: „Та генерација је већ срушила митове мржње које је деценијама генерисала УДБА, главно средство управљања Србијом и раније Југославијом. Говор ратних ветерана који су се придружили студентима испред РТС-а је историјски. После осамдесет година плинске светлости, здрав разум се вратио у моду. И то је оно што улива наду. А овог лета стасава још једна генерација која је завршила матуру.“

Вредно је навести и став Владимира Паскаљевића о томе како су наши студенти победили мрак: „Та генерација је већ срушила митове мржње које је деценијама генерисала УДБА, главно средство управљања Србијом и раније Југославијом

Скуп студената и побуњених и самосвесних грађана одржан на Видовдан још једном је показао да студентски покрет и даље поседује озбиљну политичку и друштвену снагу, без обзира што је А. Вучић данима говорио о „крају обојене револуције“, коју види само он и његова фаланга послушника и медијских најамника.

Видовдан је на том скупу обележен на прикладан начин, сходно јасно одређеном историјском и друштвеном контексту, као изузетно значајном дану у нашој историји када се чува спомен на Косовску битку и косовски завет.

Након антологијског говора Мила Ломпара, у којем је он пре свега истакао значај београдског Универзитета у српској историји и традицији, као и развоју слободарске и критичке свести у нашем народу, при чему је нагласио важност односа унутрашње и спољне слободе српског народа, као и српског интегрализма, уследили су младалачки и полетни говор Николе Марчетића, луцидни и уравнотежени наступ ректора В. Ђокића и изузетно надахнути говор академика Слободана Вукосавића.

Након ових говора, сасвим очекивано, уследила је жустра реакција представника тзв. грађанистичке и другосрбијанске идеологије, који су изразили своју констернацију и разочарење што је на Видовдан, на овом величанственом скупу, говорено о праву српског народа да брани и обележава овај заветни дан као неразлучиви део културног и историјског памћења нашег народа.

Изражено је велико разочарење и незадовољство што се неко усудио да на овом видовданском скупу, којег су аутономно организовали студенти (који су до јуче ковани у звезде због изражене толеранције и солидарности), говори о Косову и Метохији као саставном делу наше државне територије, Републици Српској и положају српског народа у овом региону.

Заиста, то је за њих била велика провокација, али и добра прилика да се ограде од студената и најаве своје одустајање од протеста, уз тврдњу да су они „допали у руке десничара и националиста“. Јер, у складу са њиховом ноторном идеолошком и политичком искључивошћу, неприхватљиво је — и они то јасно истичу — да на скупу којим се обележава Видовдан говори и један од бораца са Кошара, у чијем се наступу могла препознати искрена и племенита посвећеност косовском завету и одбрани опстанка српског народа на Косову и Метохији.

Реактивирана је теза о томе (што се тврдило већ на почетку студентских протеста) да су „студентски покрет коначно преузели српски националисти и десничари“. Настало је право утркивање ко ће оштрије и резолутније да осуди, по ко зна који пут, „српски национализам“ који сада буја и у редовима студентског покрета, без обзира што овакав став нема никакво утемељење у деловању студената и њиховим јавним наступима.

Као и увек до сада, јавили су се и овом приликом овештали и дежурни борци и боркиње против малигног српског национализма. Сафета Бишевац у тексту „Ресетовање протеста“ пише: „Драги моји студенти, желите наводно промену система, али рециклирањем националистичких митова које деценијама слушамо, нећете успети. Како сте и зашто од борбе против корупције и криминала дошли до Косова и Кошара? Нисам Српкиња, али немам ништа против покретања српских националних тема, разумем да многи воле да слушају о наводно светлој прошлости, осетљиви су на Косово, али докле више? Такви митови опијају и уништавају ове просторе деценијама и знате шта — Вучића нећете победити националистичком реториком и идеологијом.“

У истом тону придружује јој се и колегиница из „Данаса“, Мирјана М. Миленковић: „И вероватно су сви они разочарани порукама са Видовданског протеста и у праву су када кажу да студенти нису успели да превазиђу големо историјско наслеђе, нити су успели да се издигну изнад националних и десних тема, на којима Вучић игра последњих петнаест година. Остаје нам да верујемо да ће се студенти вратити наднационалним, грађанским и животним темама, због којих су и отпочели свој протест пре седам месеци. А да је Видовдан био само једна степеница ка њиховом политичком сазревању.“

Само грађански и наднационални приступ у тумачењу ове коментаторке „Данаса“ крије могућност да студенти похрле ка политичком сазревању, а управо су њу и остале припаднике њене грађанистичке идеолошке групације сами студенти демантовали на Видовданском скупу.

Није ни Мијат Лакичевић пропустио ову прилику да укаже да је „борба за душу студентског покрета почела и да може да се каже да је та борба завршена“. После оног што се чуло на Славији 28. јуна 2025. године, а нарочито после говора академика Слободана Вукосавића и професора Мила Ломпара, може се рећи да су ту душу освојили Николај Велимировић, „српски свет“ (под фирмом „српских крајина“ и „српског интегрализма“), анти-европејство и национализам.

Мило Ломпар је, одговарајући на оптужбе да је он заговорник политичког и експанзионистички схваћеног интегрализма, нагласио да он никада није говорио о „српском свету“, већ се увек залагао не за територијални интегрализам, већ за културни интегрализам, који није својствен само српском народу. Такве оптужбе су, између осталог, пласиране у „Вечерњем листу“, а управо је, како каже професор Мило Ломпар, Хрватска држава у потпуности интегрисала део Херцеговине у којој живе Хрвати.

Неизбежна у оваквим пригодама, Снежана Чонградин нам је по ко зна који пут открила да у Србији и даље преовладава националистички наратив, поредећи без икаквог основа и стварног разлога 30. годишњицу Сребренице и терор којем су били изложени студенти након Видовданског скупа, у настојању Александра Вучића да, разобрученим насиљем, сломи студентски покрет и угаси велику побуну грађана.

„Зато данас, 30 година од геноцида у Сребреници, као најстрашније мрље у историји српског народа, имамо већину грађана и студената који то не признају и склонији су националистичком наративу, не знајући да тиме не бране српски народ, већ управо Вучића и Шешеља.“

Тако су студенти окренули пуни круг и од оних који су вратили достојанство српском народу и његовом патриотизму постали окорели националисти који и даље поштују и цене нашу наводну, како то каже Сафета Бишевац, „наводно славну“ историју. Тиме су изневерили очекивања идеолога и активиста Друге Србије да ће наставити немуштим, наднационалним путем и остати верни грађанистичким идејама о српској кривици, те су изнова показали неспособност и неспремност српског народа да постане део Европске уније, која и даље подржава Александра Вучића упркос томе што он не поштује елементарне демократске и европске вредности, али обезбеђује спровођење и остваривање њихових политичких и предаторских економских интереса.

Постављање питања да ли су говорници на Видовданском скупу превише нагињали десно (јер су помињали Косово и Метохију, идеју културног интегрализма, српске националне интересе и потребу залагања за остваривање људских права српског народа) и заступали српски национализам, део је познатог идеолошког секташтва и ексклузивизма оних политичких снага које себе представљају као баштинике и заступнике европских и грађанских вредности (из тог корпуса је излучена свака помисао на националне интересе). При томе, оваквим једностраним приступом и „одустајањем“ од студентског покрета, они само помажу Александру Вучићу и његовој медијској машинерији, која непрестано настоји да покаже да се протести осипају и да се продубљује идеолошки сукоб и политичко неслагање унутар студентског покрета.

Ван њихове пажње је остао програмски говор студенткиње на Видовданском скупу, која је изнела изборни програм студентског покрета и њихове изборне листе, у којима су обухваћена сва најважнија политичка и друштвена питања везана за остваривање студентских захтева. У њиховој основи налазе се: борба против корупције, успостављање правне државе и поделе власти, поштовање Устава и принципа правде, елиминисање сада доминантног утицаја партијске државе, залагање за апсолутну забрану ископавања литијума, обнављање институција и њихово деловање ослобођено сталног притиска извршне власти, као и залагање за територијални интегритет и суверенитет наше државе.

Све то није било довољно да се на објективан и озбиљан начин (лишен идеолошке и политичке ускогрудости и секташтва) сагледа стварни домет и значај величанственог Видовданског окупљања, јер је оно на најбољи начин показало да Александар Вучић није успео да пацификује студентски покрет, обесмисли и разводни побуну самосвесних и самоорганизованих грађана.

Показало се да, дугорочно, време више не ради за Вучића и његову клептократску камарилу, али и да он неће никада схватити, нити прихватити (што је сасвим у складу са његовим диктаторским и насилничким системом владавине) да се у нашем друштву догодила далекосежна и незаустављива промена коју он не може да разуме и прихвати, јер она у корену мења његов трули облик личне, пљачкашке, криминализоване и ванинституционалне, антиуставне владавине

Показало се да, дугорочно, време више не ради за њега и његову клептократску камарилу, али да он неће никада схватити нити прихватити (што је сасвим у складу са његовим диктаторским и насилничким системом владавине) да се у нашем друштву догодила далекосежна и незаустављива промена коју он не може да разуме и прихвати, јер она у корену мења његов трули облик личне, пљачкашке, криминализоване и ванинституционалне, антиуставне владавине.

Међутим, као и Милан Ст. Протић и Раде Вељановски, и Иван Лалић је, као заклети Југословен, депримиран и сматра да је Видовдански скуп био “превише национално обојен, не делује баш као идеална платформа за слање савремених глобалних порука мира, толеранције и емпатије, које приличе младим људима“.

Он је нашао за сходно да се осврне и на говор професора Мила Ломпара, што је постао обавезни део наступа:
„Звучи баш депримирајуће, али пробајмо да ствари поставимо овако. Ломпар пре срамне вечери и промоције књиге песама Р. Караџића, и Ломпар после те срамоте, није исти Војислав. Пре промоције био је Војислав Коштуница, после промоције постао је Војислав Шешељ. То ипак није исто. Да ли су се студенти снашли? Па нису. ТРЕБАЈУ ИМ ФИНА ПОДЕШАВАЊА. Али како да им било шта замеримо с обзиром на античке жртве које подносе? Кад дође време, причаћемо Ломпару. Сада дајте да вас одбранимо.“

И. Лалић није нарочито оригиналан јер је Мила Ломпара већ академик Душан Теодоровић поређао са Војиславом Шешељом, што постаје својеврсно опште место, које нема никаквог смисла ни оправдања.

Овакав покровитељски однос према недораслим и неснађеним студентима, какав је показао И. Лалић, може звучати дирљиво, али у њему је садржана идеја либерално-демократских, грађанистичких и анационалних политичких снага да су они ти који треба да изврше фина подешавања — и то не само када је студентски покрет у питању, већ и када треба „извести“ све неискусне, недорасле и заведене на прави грађанистички политички пут, који неће бити оптерећен митоманијом, злоупотребом историје и традиције, али ни превазиђеним и анахроним српским национализмом.

При томе, они не схватају једноставну политичку и прагматичну чињеницу да се без јасно одређене, рационално профилисане и државотворно одговорне политичке концепције не може водити успешна и делотворна политика у Србији (што А. Вучић добро зна и зато инсистира на националним питањима и тзв. својој одбрани српства).

Без тако осмишљене политике не може се формирати ни најшири друштвени покрет који би успео да буде стварна алтернатива и да донесе радикалну системску промену овог погубног и разарајућег диктаторског режима, који сада директно угрожава нашу егзистенцију и опстанак.

Основни услов за формирање овог покрета јесте образовање и поштовање основног заједничког интереса, као и доследна опредељеност за стварање услова који би довели до слободних и демократских избора, али и приврженост идеји неопходне смене А. Вучића као главне препреке у стварању друштва у коме ће закон бити једнак за све

Основни услов за формирање овог покрета јесте образовање и поштовање основног заједничког интереса, као и доследна опредељеност за стварање услова који би довели до слободних и демократских избора, али и приврженост идеји неопходне смене А. Вучића као главне препреке у стварању друштва у коме ће закон бити једнак за све, биће спроведен основни принцип демократије — смењивост, поштовање Устава и закона и подела власти на извршну, законодавну и судску.

То захтева јасну свест да се неће истицати, наглашавати и продубљавати идеолошке и политичке разлике и спорови који иду само у корист овом диктаторском режиму.

Неопходан нам је у овом времену, када А. Вучић и његове батинашке фаланге показују своје право насилничко и злочиначко лице, прави фокус, о чему је писала правница Софија Мандић: „Стога, иако разумем забринутост за могуће свеопште кретање удесно, бирам другачију перспективу. На бинама широм Србије, против Вучићевог режима говоре и леви и десни. Међутим, нису леви ти који су Вучића довели на власт, то је учинила Србија са десног идеолошког спектра. Оног тренутка када се та Србија одрекне Вучића, а делује да се то дешава или се сасвим десило, тек то ће бити његов стварни крај. Зато је важно задржати фокус на централној теми — а она гласи: сви смо сагласни да овај режим мора да иде. Али баш сви, независно од тога колико се слажемо о другим темама. Ко ће доћи после, биће нешто о чему ће се тек разговарати, али тек након одласка овог режима и одржавања првих фер и поштених избора.“

Студентски покрет на Видовданском скупу коначно је огласио апсолутну нелегитимност Вучићевог диктаторског и насилничког режима (што је он додатно показао спроводећи отворени терор и бесомучно и брутално хапшење и пребијање студената и грађана)

Студентски покрет на Видовданском скупу коначно је огласио апсолутну нелегитимност Вучићевог диктаторског и насилничког режима (што је он додатно показао спроводећи отворени терор и бесомучно и брутално хапшење и пребијање студената и грађана).

Сада је јединствена историјска прилика да се најширим друштвеним покретом, који ће објединити све политичке, друштвене, студентске и активистичке снаге, на слободним и демократским изборима формирањем јединствене листе оствари истински легитимитет и створе услови за функционисање правне државе, поделе власти, слободе медија и критичке мисли.

Јер јунски догађаји и Видовдански скуп показали су да ово више није само студентски протест, већ да је он постао широки покрет побуњених и самосвесних људи, који су у току ових осам месеци борбе против диктаторског напредњачког режима и Александра Вучића постали активни и делатни грађани, што је једно од највећих достигнућа ових историјских догађаја.