Питам председника и Информер да ли је „обојена револуција“ побеђена, или није?

Нисам се неко време оглашавао јер није лако износити мишљење у околностима у којима дневне догађаје креира произвођач фрке, који нема на своје име рачуне у иностранству, па је пронашао алтернативна решења.

Није лако износити данас своје ставове ни о једном актуелном политичком питању, па се мање храбри, као ја, угризу за језик, односно тастатуру, чим помисле да би то ваљало то да учине. Јер, шта год рекли дочекаће их и ови и они: ако кажу оно биће за ове – шљам са дна каце, терористи, усташе, рушитељи државе... ако кажу ово биће за оне мета уређивачкој политици куће пожељних аналитичара, а њихови истомишљеници ређи гости, све то, за сада Богу хвала, без вугарних коментарисања „штетних“ ставова.

Питам  Информер, да ли је оправдан утисак великог дела јавности да је руководство Безбедносно информативне агенције увидело потребу да као и информативна агенција треба да има своју тв кућу, као истурено одељање, чији програм би се уређивао у сарадњи, такорећи по налозима кабинета председника

Ето, тако ћу ја, овом приликом само да питам.

Од електронских медија три су ми омиљена.

InformerTV, као средство дезинформисања, кој ме на чуђење многих разумних људи, не само забрињава већ и лудо забавља. Како се не бих смејао када ДЈВ некога назове, јооооој ДЈВ,  моралном или физичком наказом, блокадерском наравно. Следеће две омиљене су ми N1 и NovaS, као средства информисања. Када, међутим, пожелим да чујем расправе заступника различитих политичких ставова, што зависи од тог тренутка активне екипе уредника емисије, пребацим се на Blic, тек затим Newsmax, EuroNews, Insajder (Све се латиницом презентирају, па тако пишем и ја). 

Питам  Информер, да ли је оправдан утисак великог дела јавности да је руководство Безбедносно информативне агенције увидело потребу да као и информативна агенција треба да има своју тв кућу, као истурено одељање, чији програм би се уређивао у сарадњи, такорећи по налозима кабинета председника, уз пласирање у јавности података из архива УДБE, ДБ-a, БИE и МУП-а, како захтева  сумануто разумевање дужности  из оног дела -  безбедносна ? Не знам, па питам.

Питам Информер и да ли је „обојена револуција“ побеђена или није? Председник Републике је пре годину и два месеца рекао: „И да вам кажем, сада се спремам да до Видовдана напишем књигу како сам победио обојену револуцију у Србији...“. Будући да је општепознато да председник Републике никада није слагао свој народ, обојена револуција је одавно побеђена. Зато питам Информер да ли сматра да је председник Србије лагао свесно или му је неко подметнуо лажне информације да би га обрадовао затекавши га у „даун фази“?  Јер, ако је одавно побеђена обојена револуција, како назива сваковрсно, па и улично испољавање незадовољства грађана стањем у држави и захтеве за расписивање избора, зашто онда 24/7 на најпримитивнији, највулгарнији, износи бруталне неистине, води кампању против оних којима пришива групни назив "блокадер", а који по њему спроводе обојену револуцију.

Зашто својом праксом свакодневно доказује да је председник Републике лажов, јер је сто пута рекао да је обојена револуција побеђена и да је „никада у Србији неће бити“

Зашто својом праксом свакодневно доказује да је председник Републике лажов, јер је сто пута рекао да је обојена револуција побеђена и да је „никада у Србији неће бити“. Ви из Информера противнике режима називате терористима, а председник Републике их као фин човек, ево, позива на дијалог, иако је познато да са терористима не може, не сме бити разговора, са терористима се не преговара. Дакле, за вас су терористи, за њега нису. Па ви сте по свему у озбиљном сукобу са председником, али не делујете забринуто. Зар заиста верујете да нормални људи којих је, показује се, већина у Србији, нису сконтали ту двоструку игру вас све нервознијих и насилнијих бранилаца лоповског режима, уплашених све изгледнијом сменом власти и моћи будуће правне државе.

Још једно, мада бих имао Информер још много шта да питам, када већ то не може Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ), јер не постоји, а о „надлежним државним органима“, који као да не постоје, да не говорим. Они не реагују ни када неко, као рековалесцент Глишић, на додуше другој телевизији, и министар  Братина изврше кривично дело из члана 343. Кривичног законика у којем стоји:

(1) Ко изношењем или проношењем лажних вести или тврђења изазове панику или теже нарушавање јавног реда или мира или...  казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено путем средстава јавног     информисања или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година.

Зашто када преносите Глишићев застрашујући позив родитељима да "не шаљу децу на блокадерске факултете, да им не би била враћана у ковчезима" и претњу скаредног Братине да на то полиција има право, не изрекнете макар меку осуду, истичући за обојицу евидентно постојеће олакшавајуће околности? Или се придружујете извршењу кривичног дела?

Упркос згрожености бруталним корупционашким покушајима режима да и над њима успоставе контролу, ипак морам да питам и друга два мени омиљена медија, који се, наравно, ама баш ни по чему не могу поредити са скандалозним Информером, кршиоцем закона и ово мало преосталих моралних норми, симптомом регресије српског друштва.

Зашто се већина њихових новинара намршти, неки чак нарогуше, ако гост изнесе став да на републичким изборима није ни добро ни могуће, да се аутократском и национално неодговорном, у свему штетном режиму, супротстави једна листа свих опозиционих политичких актера, оних који су одавно формализовали свој правни статус и оних које то тек чека? Као да се селекција гостију врши по критеријуму једна или више листа, па се уочљива предност даје заступницима „једне листе“, политичарима ,аналитичарима, студентима? Зар греше они који мисле да би било усклађеније генералним уређивачким политикама да се најбољи одговор на ову дилему добије сасвим равноправним учешћем обе, суштински несупростављене стране, које се на овај начин просто гурају у штетну конфронтацију иако теже остварењу истог циља?

Даље, мени важнија питања се односе на неједнак третман чврсто проевропских странака, евроскептика и противника уласка Србије у Европску унију, као и неједнак третман демократских, самим тим антирежимских странака различитих идеологија и програма.

Питање односа Србије и ЕУ је суштински важно и сложено, са којег год аспекта промишљали о последицама могућег погрешног државног опредељења. Несумњиво да без равноправног сучељавања различитих аргуменованих ставова  није могуће да грађани утврде какав однос је наш државни интерес, а најзад грађани о томе треба да одлуче, зар не? Зато ове медије питам да ли би било професионалније да се гледаоцима информативних емисија, онима чија треба да буде коначна реч, не ускраћује увид у различиту аргументацију ЗА и ПРОТИВ уласка Србије у ЕУ.

Питам и зашто се друга  важна тема не отвара, али се ипак у оквиру других избором гостију, успутно, странке демократске, умерене деснице нетачно представљају, означавају као странке које су у сукобу са оним што се подразумева под европским вредностима? (Овде, наравно, нема говора о прорежимској, дакле лажној, нити о екстремној десници која негира неспорне демократске вредности.) Питање заправо гласи: да ли неко, и ко, можда тзв. прогресисти, имају монопол на утврђивање садржине европских вредности? То је актуелно отворено питање у самој Европској унији, па питам да ли је објективном информисању ближе не стављати се на једну страну, оној која сасвим неосновано, можда само из незнања, десници приписује негативан предзнак.

Наравно, одговоре на постављена питања не очекујем од поменутих медијских кућа. Идеја ми је да читаоце подстакнем да о њима размисле.

(Аутор је члан председништва НДСС)