петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > И после Латинке Латинка или о "самовиктимизацији и жртвеном наративу српског народа"
Културна политика

И после Латинке Латинка или о "самовиктимизацији и жртвеном наративу српског народа"

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
среда, 06. март 2024.

У време настанка и  идеолошког профилисања  идеологије Друге Србије / без обзира што се овакво идеолошко одређење без стварне аргументације доводи у питање/ њено главно упориште био је исказ Радомира Константиновића да је то Србија која се не мири са злочином. Већ та реченица је у себи садржала својеврсни идеолошки став и неку врсту политичког ексклузивизма и монопола на истину о главним узроцима разбијања Друге Југославије. То је подразумевало и непрестано понављање/што траје истим интензитетом и данас/ да је српски народ у својој великосрпској мегаломанији и „империјалним“ тежњама , ако не једини , онда  одлучујући  фактор у покретању ратова након слома социјалистичког система. Једна од водећих идеолошких мантри ове идеолошкеи политичке  групације садржана је у ставу  да  српски народ   није ни данас спреман да се суочи са злочинима почињеним у његово име. При томе се представници ове идеологије  често неубедљиво  позивају на   тврдњу да они тиме не осуђују српски народ већ ауторитарни и националистички режим Слободана Милошевића.

Ставови о  неспремности српског народа да се модернизује и цивилизује, окрећући се искључиво ЕУ и САД, и на тај начин прихвати нови поредак настао након пада Берлинског зида спадају у константе политичког приступа Друге Србије чији  идеолози и гласоговорници већ неколико деценија са великом истрајношћу и још већом острашћеношћу заступају истрајавајући  у покушају да успоставе услове за преобликовање историјске свести српског народа који је по њиховим истакнутим представницима  безнадежно огрезао у митоманство, антимодернизам, клерикализам, фашизацију јавног живота и неспремност да прихвати другост и суочи се са прошлошћу.

Ставови о  неспремности српског народа да се модернизује и цивилизује, окрећући се искључиво ЕУ и САД, и на тај начин прихвати нови поредак настао након пада Берлинског зида спадају у константе политичког приступа Друге Србије

Без обзира  што се заговорници Друге Србије и даље држе основног одређења које је артикулисао својевремено Радомир Константиновић/вреди споменути да је он  користио и термин српски нацизам/о Србији која се не мири са злочином, ово одређење добија сада неку врсту додатне „аргументације“ у све учесталијој тврдњи да су Срби склони самовиктимизацији /што укључује и повећање броја жртава геноцида у Јасеновцу/.Срби на тај начин стварају себи могућност/приказујући себе непрестано као једине и највеће жртве историјских догађаја/да и даље остају приковани за свој фаталистички и митомански приступ историји , што их изнова стигматизује да и даље буду приказивани и квалификовани као главни реметилачки фактор  на пост-југословенском простору.

Говорећи о по њој погубном деловању српског жртвеног наратива она није пропустила да нам укаже да је суштина његовог функционисања садржана у тврдњи да се желео рат који је у српској јавности дуго припреман као рат за територије, за етнички чисту државу у којој  ће живети цео српски народ и зато су ратови деведесетих били тако  крвави јер је то и био главни циљ, заокруживање српске територије

Ово становиште о погубности српске самовиктимизације најјасније је изразила  историчарка Дубравка Стојановић у разговорима објављеним недавно у листу НОВА и  магазину Недељник .“ Ми стално имамо власт које раде на чврстој хомогенизацији народа. То најбоље  постижу разним врстама  застрашивања и том САМОВИКТИМИЗАЦИЈОМ. Она најбоље „збија редове“, она окупља људе око тог ЖРТВЕНОГ НАРАТИВА .Мислим  да смо ми већ тридесетак година у тој социопсихолошкој фази, тог како сте добро рекли УГРАЂИВАЊА У ПОРАЗ , из ког сами себи не дамо да изађемо. Као да нас тај пораз блокира“. Говорећи о по њој погубном деловању српског жртвеног наратива она није пропустила да нам укаже да је суштина његовог функционисања садржана у тврдњи да се желео рат који је у српској јавности дуго припреман као рат за територије, за етнички чисту државу у којој  ће живети цео српски народ и зато су ратови деведесетих били тако  крвави јер је то и био главни циљ, заокруживање српске територије. Није изостала ни њена изричита тврдња да се на тај начин одвијао и процес нашег удаљавања од Запада који се и данас приказује као наш највећи непријатељ, а он није био против нас него против те ратне великодржавне политике са којом смо се ми у потпуности идентификовали. То чинимо   упорно и самоубилачки у њеном тумачењу и данас не увиђајући сву погубност тако прихваћене политике вођене самовиктимизујућим наративом.

Наравно да српски програм рушења социјалистичке Југославије/ која је и данас и те како жива у редовима ове идеолошке групације/у интерпретацији Дубравке Стојановић дело је интелектуалних кругова изнет у потпуности већ раних осамдесетих и то пре незаобилазног Меморандума САНУ. А С. Милошевић се само појавио као политички извршилац овог српског анти- југословенског рушилачког подухвата. Тако смо ми стигли до поништавања  свега претходног, укључујући и добросуседске односе са народима који су чинили Југославију и резултате Другог светског рата, односно партизанских победа. Одбацујући Југославију која је била темељна вредност за коју су се овде борили и побеђивале генерације од почетка 20 века и у два светска рата, нужно остајете изгубљени“. 

Ако сте некада пожелели да  видите како функционише и изгледа класичан образац ревизије и идеологизације историје онда имате праву прилику да то препознате у овако „објективно“ изнетим ставовима Дубравке Стојановић али и њену острашћену „борбу“ против  наратива о самовиктимизацији српског народа. Говорећи о добро-суседским односима народа који су чинили Југославију је заиста веома важна иновација у разматрању трајања   ове државе у којој  никада нису заиста постојали тзв. добро-суседски односи осим илузије инспирисане тренутним политичким интересима која је ширена у обе југословенске државе.  Сетимо се само како је  донет Видовдански устав након успостављања прве југословенске државе и улоге хрватских политичких представника који су отворено заговарали искључиво своје националне интересе. Ноторна је чињеница да је решавање хрватског националног и државног  питање било главни фактор у разарању југословенске државе и након доношења одлуке о формирању хрватске бановине. Српски народ и његова интелектуална елита рата није се одрекла идеје Југославије ни након ратова из деведесетих година /што се јасно може видети  и данас/ а то се не може  рећи за остале добро-суседске народе и  њиховој тежњи да се  сачува партизанска победа, која је њима  и обезбедила формирање  државних творевина након разбијања СФРЈ.

Било би добро и поучно да нам Дубравка Стојановић својом идеолошки  пробраном историјском методологијом покаже  како је бомбардовање породилишта у Београду на Васкрс 1944 године допринело победи партизана антифашистичких  снага у Другом светском рату.

Дубравка Стојановић се не либи да тзв. самовиктимизујући наратив Срба повеже са савезничким бомбардовањем градова у читавој Југославији 1944 године како би  се што пре завршио Други светски рат и да би се /што је за њу још важније/ помогло победничким партизанима а при томе посебно наглашава да смо ми од тога направили још једну самовиктимизујућу и митску причу да је бомбардован само Београд јер неко мрзи српски народ. Овакве ставове износи велика боркиња за  мултиперспективну истину и негацију ревизије историјских догађаја у настојању да у истргнутим фрагментима тзв. проверених чињеница докаже своје пре свега идеолошке оцене о непорецивој кривици српског народа за разбијање идиличних добро-суседских односа у  социјалистичкој Југославији и негацији партизанске победе чиме се српски народ одриче и своје антифашистичке традиције. Било би добро и поучно да нам Дубравка Стојановић својом идеолошки  пробраном историјском методологијом покаже  како је бомбардовање породилишта у Београду на Васкрс 1944 године допринело победи партизана антифашистичких  снага у Другом светском рату. Али нам је зато дала своје јасно гледање на НАТО интервенцију и  бомбардовање, то за њу није агресија НАТО Пакта на СРЈ  и то без одлуке Савета Безбедности, већ је за њу она  “имала сасвим друге корене, била је последица свих  претходних ратова на тлу разорене Југославије, са идејом да се спречи понављање злочина на Косову“. 

Она је очигледно опсесивно везана за одбрану партизанске победе, што произлази из њених идеолошких поставки зато и није случајно да она говори о нашем  живом магијском наративу“ да је ослобођење дошло на руском тенку, да га је донела Црвена Армија, него да прихвате да су у том рату победили партизани и да су они били ти који су ослободили земљу уз краткотрајну помоћ Совјета  која је трајала око месец дана“

Она је очигледно опсесивно везана за одбрану партизанске победе, што произлази из њених идеолошких поставки зато и није случајно да она говори о нашем  живом магијском наративу“ да је ослобођење дошло на руском тенку, да га је донела Црвена Армија, него да прихвате да су у том рату победили партизани и да су они били ти који су ослободили земљу уз краткотрајну помоћ Совјета  која је трајала око месец дана“. Ово је  јасан доказ  апсолутно једностраног тумачење догађаја из Октобра 1944 године и свођења неприхватљиво тумачење историје на усаглашавање са њеним пре свега искључиво политичким и идеолошким схватањима антифашистичке борбе, која  се не може посматрати само из једне идеолошке и политички  профилисане визуре, јер је она много сложенија и комплекснија у својим манифестацијама и исказивањима.

Овакав идеолошким осенчен и означен идеолошки приступ историјским догађајима може се видети и у приступу Дубравке  Стојановић о улози Русије у Првом светском рату.“ У Први светски рат није ушла да би одбранила Србију  него зато што би потпуно изгубила положај велике силе да то није урадила. Дакле из свега тога може се закључити да је слика Русије као заштитнице тотално погрешна и трагикомична“ .Она овим примером вероватно настоји да  прикаже своју објективну и не трагикомичну позицију непристрасне историчарке неспремне да се повинује захтевима дневне политике.“ Од елемената прошлости  правите садашњост, то је тачно. Али од које прошлости? Не оне која је научно утврђена, него од оне која вам одговара. Према историји се односите као према шпајзу из којег узимате оно што вам треба за данашњи ручак. Међутим, ни прошлост, ни садашњост не могу да се разумеју без целине“. А управо је  Дубравка Стојановић показала следећи начин како она селективно и идеолошки тумачи историјске догађаје и актере показала да се према историјским чињеницама односи као према  идеолошкој  и необјективној  пијаци са које она узима и пробира оно што ће њој одговарати у својеврсној ревизији историје и положаја српског народа. Зато је апсурдно и неприхватљиво  да се она позива на поштовање принципа целовитости у сагледавању значаја и досега одређених историјских и политичких догађаја.

На који начин Дубравка Стојановић у потпуности изневерава овај неопходни методолошки принцип целовитог сагледавања историјских и поштовања веродостојности исроријских чињеница и  процеса може се видети у њеном односу према феномену књиге Добрице Ћосића Време смрти, јер у њеном тумачењу она  коренито мења наш однос према стварању Југославије. “Да то је био кључни тренутак. Та књига је изашла 1972 године и донела је потпуну промену наратива према Првом светском рату. Док историјска наука  и здрав мозак  знају да је Србија била држава победница, изразито цењена међу савезницима због блиставих победа на почетку рата Ћосић доноси ново виђење које ће на крају формулисати: Први светски рат је био пораз. Са тим романом је кренула ревизија Југославије, која је била сан генерација најобразованијих људи у Србији и свих политичких странака бар у почетку 20. века.

Али и у овом искључиво идеолошки усмереном виђењу разбијања Југославије, осим искључиве српске кривице не постоји осврт на Масовни покрет у Хрватској седамдесетих година, Декларацији о положају хрватског језика у Југославији, Словеначком сепаратизму оглашеном још на Другом заседању АВНОЈА, Уставу из 1974 године, првим захтевима  за формирање  Косова као републике, војвођанском аутономаштву, рушењу Његошеве капеле на Ловћену, политички организованом занемаривању и прикривању геноцида који је извршен над српским народом у Јасеновцу 

Самим тим постало је могуће да се највећи део српске интелектуалне елите 80-тих  одлучи за њено рушење. Не мислим тиме да кажем да Југославија мора да постоји , нити да је она уопште могућа, али сам сигурна да је то антијугословенство утемељило мржњу према свим суседним народима, а самим тим и тај параноични свет у коме живимо.“ Из ове „објективне „ и изузетно симплификоване тзв. историјске  анализе можемо видети да је једна  књижевно дело било  толико разорно да је продуковало  српско антијугословенство  које је довело до разбијања великог сна о Југославији. Али и у овом искључиво идеолошки усмереном виђењу разбијања Југославије, осим искључиве српске кривице не постоји осврт на Масовни покрет у Хрватској седамдесетих година, Декларацији о положају хрватског језика у Југославији, Словеначком сепаратизму оглашеном још на Другом заседању АВНОЈА, Уставу из 1974 године, првим захтевима  за формирање  Косова као републике, војвођанском аутономаштву, рушењу Његошеве капеле на Ловћену, политички организованом занемаривању и прикривању геноцида који је извршен над српским народом у Јасеновцу а све у циљу очувања братства и јединства народа и народности које се распало као кула од карата након одласка са политичке сцене Ј. Б. Тита и СКЈ.

Да ли  и ове чињенице спадају у „целовит поглед Дубравке Стојановић на процес разбијања Југославије или се он може у њеној  „објективној и целовитој “ интерпретацији може свести само  на разорни утицај књиге Време смрти Добрице Ћосића. Он је иначе био писац осведоченог југословенског опредељења све до догађаја који су у социјалистичкој Југославији угрозили опстанак српског народа не само на Косову и Метохији. Ако је Југославија била сан свих најобразованијих људи и политичких странака у Србији од почетка 20. века како разумети став Дубравке Стојановић да је појавом књиге Добрице Ћосића дошло до коперниканског обрата  а самим тим да се 80-тих тадашња српска интелектуална елита одрекне тог ултимативног сна и постала главни чинилац разбијања Југославије у коју је полагала толико наде. Шта се збиља дешавало у распону од шест деценија да се тако нагло распао сан српске интелектуалне елите о одрживости и заснованости постојања Југославије коју деведесетих година није желео да брани нико осим Срба, што су они радили  у Априлском рату 1941 године и  Другом светском рату али и током деведесетих година у време њеног нестанка и за такво опредељење  платили најскупљу цену коју сада Дубравка Стојановић назива погубним српским  жртвеним наративом. Он се  у њеном  тумачењу може препознати као  главни изговор за налажење оправдања за наше коначно напуштање идеје о могућности постојања Југославије, негирања значаја партизанске борбе и поништавање антифашистичке традиције.

Дубравка Стојановић истрајно наводи став да је наше садашње антијугословенство извор мржње према суседним народима а да ниједном реченицом не налази за сходно да помене  какав је био кроз историју однос тих суседних народа који су чинили Југославију према српском народу и његовим виталним националним и државним интересима и  његовом опстанку. То очигледно није сфера њеног „објективног“ интересовања, њу више занима да нам саопшти следећи став “Мислим да ми живимо ту фазу труљења са Ранковићем као неупитним симболом“ и њену идеолошки  оцену о нашој историјској традицији оптерећеној самовиктимизујућим синдромом и жртвеним наративом што само говори до које мере је она остала заробљена у  политичкој концепцији Друге Србије када може да тврди да је Ранковић постао неупитни симбол у времену када долази до разорне   националне демобилизације српског народа о чему најбоље сведочи застрашујући мук у нашој јавности на све очигледнији процес тзв. нормализације односа између  Београда и Приштине и доследног  спровођење Немачко – Француског споразума који је само израз  континуиране и сада већ неприкривене издаје Косова  и Метохије.

Вероватно би Дубравка Стојановић и ово озбиљно упозорење тумачила као још један доказ у прилог њеног става  о погубном утицају самовиктимизујућег наратива на додатно разарање наше историјске свести која је остала заробљена у илузијама , обманама, лошим историјским изборима, мегаломанији, великосрпској хегемонији и митоманији.

Много већи доказ нашег одсуства историјске свести  и готово непостојеће културе сећања садржан је у речима Бојана Арбутине кустоса Музеја  геноцида поводом  поразне  чињенице да  средњошколци у Сремској Митровици ништа не знају о зверским ликвидацијама 7500 недужних цивила/већином припадника српског народа/ на чијим хумкама се данас деца санкају, нити их занима да науче. “Непознавање и потпуно одсуство свести о потреби сазнавања чињеница о страдању српског народа у Другом светском рату јесте нешто о чему би требало повести рачуна у наредном периоду. Заједничким радом професора историје и стручњака Музеја жртава геноцида прво би требало пробудити интересовање код ђака за нашом страдалном прошлошћу, а затим интензивно радити на оплемењавању знања, прво о локалној, а потом и о националној историји“. Вероватно би Дубравка Стојановић и ово озбиљно упозорење тумачила као још један доказ у прилог њеног става  о погубном утицају самовиктимизујућег наратива на додатно разарање наше историјске свести која је остала заробљена у илузијама , обманама, лошим историјским изборима, мегаломанији, великосрпској хегемонији и митоманији.

Често се  у нашој јавности  може чути мишљење да је свака расправа о идеологији Друге Србије изгубила смисао и да она није никада успела да оствари озбиљнији друштвени и политички утицај. Међутим, то је само привид, јер када се сагледа њен уплив на кретања у нашој културној сфери, Универзитету, невладином сектору али и у области обликовања наше историјске свести и политичких ставова онда се основано може тврдити да је њена идеологија, уз велику и отворену подршку напредњачке власти, успела да створи простор за остваривање својих идеолошких и политичких циљева

Често се  у нашој јавности  може чути мишљење да је свака расправа о идеологији Друге Србије изгубила смисао и да она није никада успела да оствари озбиљнији друштвени и политички утицај. Међутим, то је само привид, јер када се сагледа њен уплив на кретања у нашој културној сфери, Универзитету, невладином сектору али и у области обликовања наше историјске свести и политичких ставова онда се основано може тврдити да је њена идеологија, уз велику и отворену подршку напредњачке власти, успела да створи простор за остваривање својих идеолошких и политичких циљева. У прилог тврдњи да самовиктимизација и жртвени наратив постају све више једна од главних ослонаца и окосница актуелне идеологије Друге Србије навешћемо речи Ивана Чоловића.“ Познато је, речено је више пута да се  етничко чишћење у рату претходно припрема, да га нема без претходне националистичке пропаганде, без ламента над страдањем нашег народа од руке суседа, без оживљавања митова о тлу и крви“. Оваквом  начину говора придружила се сасвим очекивано и увек будна Соња Бисерко .“Спрега криминала, цркве и политике урушиле су друштвене вредности. Српски етноклерикализам мобилише Србију на тези о угрожености и ревидирања пораза што угрожава регионалну стабилност“.

Најупечатљивији одговор на овако идеолошки одређене ставове не само Дубравке Стојановић дао је историчар Милош Ковић у тексту Криза српске историографије наглашавајући најважније  изазове  пред којима се она данас налази у процесу обнове и формирања наше историјске свести и традиције.“ Препознаћете их по упорном, учесталом коришћењу излизане пропаганде, колонизаторске мантре из средине 20 века-„модернизација“. Све што се од тог, обавезујућег западноевропског пута разликује, сматра се  аберацијом, грешком и „антимодерношћу“. Потом се свако историјско искушење пред којим се  српски народ налази у својој прошлости нашао тумачи његовом кривицом, насталом због његове различитости од богомданих узора. Да ли данашња српска историографија нуди бар неке одговоре на велика питања нашег времена. Или је безнадежно  закопана у југословенским, па и титоистичким парадигмама старим по неколико деценија. Или је остала заглављена у ентузијазму за западне вредности и борби против национализма из деведесетих“. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер