понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > О једној политичкој опсесији и њеним последицама
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

О једној политичкој опсесији и њеним последицама

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
среда, 22. јун 2016.

Свака годишњица масовног страдања босанских муслимана из околине Сребренице јула месеца ратне 1995. године, било да је „округла“ или „обична“, повод је за нове салве више или мање дискретних оптужби, претњи и уцена које пристижу с те стране Дрине, а бивају упућиване углавном тамошњим и овдашњим Србима. Та лоша и две деценије дуга традиција неће, рекло би се, ни овога пута бити изневерена.

Тако је недавно, готово два месеца пре обележавања нове годишњице тих трагичних догађаја, говорећи о његовој припреми, градоначелник Сребренице упозорио да нико ко негира геноцидни карактер сребреничког злочина тих дана не креће преме мезарју у Поточарима јер му приступ истоме неће бити дозвољен. Више нико од потенцијалних гостију, појашњава Дураковић, неће ни бити појединачно или институционално позиван на обележавање „зато што је ово постало планетарни догађај. Ми ћемо слати само обавештења, а они који буду желели да дођу на комеморацију мораће претходно да се најаве.“

У светлу оваквих изјава тешко је отети се утиску да босански муслимани неће лако одустати од незаслужено стеченог моралног капитала који статус народа жртве „злочина над злочинима“ обезбеђује, а још мање од политичке драгоцености у коју би тај капитал по свему судећи требало да буде конвертован – централизоване и унитаризоване, садашњег српског ентитета „растерећене“ БиХ. То што речена упорност џиновским корацима удаљава од помирења и васпостављања тешко нарушеног поверења између донедавно зараћених народа чини се да је за њене бошњачке практиканте од врло малог, ако уопште иодкаквог значаја.

Реторика помирења је, уосталом, свих ових година и била само изнуђени обол политичкој коректности иза које се више или мање вешто скривала намера наставка рата другим, неоружаним – медијскопропагандним, дипломатским и, понајвише, међународнокривичноправним средствима, до остварења коначног и јединог стварног циља – жељеног државноправног дизајна једне нове и сасвим другачије БиХ.

Сребреничка трагедија и на њој настали политички мит, један од, како је Едвард Херман поодавно приметио, највећих у двадесетом столећу били су, јесу, а засигурно ће и у блиској будућности бити неисцрпни ресурси оруђâ за ту неоружану али не стога и мање жестоку борбу, који ће као такви бити беспоштедно експлоатисани. И то ће се, рекло би се, чинити тим интензивније што се број угледних несрба широм света који су тај грандиозни мит као такав препознали и јавно маркирали буде увећавао.

У том кључу треба тумачити и Дураковићеву најаву да ће и ове, као и свих претходних  година, 11. јула у Поточарима бити сахрањени посмртни остаци стотинак у међувремену „идентификованих“ жртава масакра, сасвим у складу са оне три тачке иза, и од стране самог Хашког трибунала у више пресуда оспорене цифре од преко 8 хиљада страдалих исписане у сребреничком меморијалном центру. Порука садржана у том кратком графичком симболу била је, наиме, недвосмислена: увећаваћемо овај број све док не постане довољно велики да може да послужи као полуга за ништење на геноциду насталог српског ентитета, односно дефинитивну унитаризацију у Дејтону разједињене државе.

У том смислу прошлонедељна посета бошњачког члана Председништва БиХ и председника СДА једном од бројних српских стратишта из недавног рата пре би се могла тумачити као понуда политичке трговине („Ми вама пијетет и према вашим жртвама, а ви нама признање геноцидне каквоће злочина у Сребреници“) него као исказ искреног саосећања са болом и патњом ратног супарника. Сумњу у ту искреност оснажио је и сам Изетбеговић пригодном изјавом да је посета његов лични чин на који се одлучио како би изразио пошту својим страдалим суграђанима.

Чињеница да је реч о зверски убијаним сарајевским Србима остала је, чини се, у „другом плану“ изреченога. И тајминг посете био је, по свему судећи, прецизно планиран – само неколико седмица пред обележавање годишњице сребреничког масакра, временски довољно близу истоме да остане у сећању српском народу и, што је много значајније, његовим политичким званичницима међу којима би се могао наћи бар један који би заузврат средином јула у Поточаре дошао са венцем на којем би коначно стајало оно, равно две деценије призивано:“Жртвама геноцида у Сребреници...“

Истим интерпретативним кључем може се, рекло би се, „откључати“ и ујдурма са, према доступним информацијама масивно лажираним, а ових дана обелодањеним подацима пописа становништва БиХ обављеног пре три године, у првом реду оним који се тичу његове етничке структуре.

И премда експерти за уставно право уверавају да ови, строго узев, само статистички релевантни подаци, да су као такви којим случајем и прихваћени од сва три конститутивна народа, не би могли значајније да се рефлектују на државно устројство БиХ, мало је вероватно да тамошњи муслимани у том случају не би зналачки искористили позамашне политичке потенцијале које им спорним пописом издејствовани статус апсолутно а не, као досад, само релативно већинског народа обезбеђује и то понајпре онда када на дневни ред дођу управо питања која се тичу коначног унутрашњег уређења садашњег босанскохерцеговачког државног провизоријума.

А да је нестрпљење бошњачког елемента у БиХ да се та питања што пре нађу на агенди унутрашње политике достигло тачку кључања, сведочи и низ других актуелних дешавања у некадашњој централној југословенској републици: именовање српског ентитета квази државом учињено од стране већ поменутог Изетбеговића млађег, панично упозорење реису-л-улеме Исламске заједнице у БиХ Хусеина Кавазовића да се нипошто не сме дозволити долазак етничког Србина („Влаха“) на чело општине Сребреница, дипломатски скандалозан говор одлазећег турског премијера Давутоглуа на свечаности поводом отварања обновљене Ферхадије...

„Што се грбо роди, ни вријеме не исправи“ – тим речима је славни Валтазар Богишић пре стотинак година превео мисао знаменитог римског правника Марка Порција Катона, тзв. Катоново правило, које је временом стекло статус једног од аксиома правне науке. Али – могао би да гласи appendix овом мудром увиду – у истрајним покушајима да се „исправи“ и „усправи“, то „грбо“ може причинити много ненадокнадиве штете и себи и свом ближем и даљем окружењу. Пример постдејтонске БиХ то, чини се, недвосмислено потврђује. 

Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду

(Краћа верзија текста објављена је у Политици под насловом „Годишњица Сребренице и поруке“) 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер