Притисци Запада на РС у условима украјинске кризе (I)

Русија је стављањем вета на Резолуцију о Сребреници спречила изгласавање, али је британски циљ постигнут – БиХ је укључена у ескалирајући сукоб Запада и Русије. Од тада се рапидно појачавају притисци на руководство у Бањалуци.

Ово је прелиминарна верзија рада „Притисци Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Немачке на Републику Српску у условима Украјинске кризе“ који је 25. јуна 2025. године представљен на научном скупу „Српски запад: 30 година од Олује и Дејтона“, у организацији Андрићевог института у Вишеграду. Објављивање рада је планирано у Зборнику Одељења за друштвене науке Андрићевог института.

Пре украјинске кризе

Анализа политике Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Немачке према Републици Српској у последњој деценији има за циљ да одговори на нека од кључних питања везаних за положај овог ентитета у савременим међународним околностима. Пре свега, рад настоји да утврди шта представља главни покретач западне политике према Републици Српској, као и да размотри у којој мери су притисци водећих западних сила довели до њене егзистенцијалне угрожености.

Одговори на ова питања могу, уједно, понудити увид у применљивост теоријског концепта Семјуела Хантингтона о религијским и цивилизацијским поделама као главним покретачима глобалних конфликата у пост-хладноратовском периоду. [1] У том смислу, посебна пажња посвећена је томе у којој мери су цивилизацијски фактори утицали на обликовање спољне политике водећих западних сила према Републици Српској.

Иако је Хантингтон своју теорију заснивао и на примеру рата у Босни и Херцеговини, као случају судара три различите цивилизације, један аспект тог сукоба за њега је остао делимично необјашњен. Реч је о изразитој наклоњености Колективног запада, пре свега Сједињених Америчких Држава, муслиманском фактору у БиХ у рату против Срба.

Он је понудио неколико могућих разлога за овај, како је написао, „изузетак“ – тактика Вашингтона за придобијање Турске и Саудијске Арабије, наклоњеност америчке владе идеји „мултикултуралне државе“, коју је у званично прокламовало муслиманско вођство или утицај дехуманизације Срба у западним медијима на креирање државне политике. На крају је ипак остао недоречен, без коначног става о овом питању. [2] Украјинска криза, која је избила скоро две деценије након објављивања његове књиге, као и њен одјек на Балкану, могу да попуне ову празнину у Хантингтоновој теорији.

Самјуел Хантингтон током једне од сесија на Светском економском форуму у Давосу, 25. јануар 2004.

Како би се разумела природа западне политике према Републици Српској од избијања украјинске кризе до данас, неопходно је вратити се у период који је тој кризи претходио. Ово истраживање почива на тези да се историја политике Запада према Републици Српској, а самим тим и послератна историја Републике Српске може поделити на три епохе.

Прва епоха, од краја рата до окончања мандата Педија Ешдауна на месту високог представника 2005. обележена је политичким насиљем над Републиком Српском. Уз притиске, претње и кршења правних и етичких принципа, Републици Српској је укидана војска, отимана територија, одузимане надлежности у правосуђу и другим областима, са циљем њеног развлашћивања. [3] Кључни механизам за реализовање ове политике била је институција високог представника међународне заједнице у БиХ, која је примењивала нелегалне, неуставне и насилне акте, који су у јавности често погрешно називају „бонска овлашћења“. [4]

Релативна стабилност

Друга фаза, која је трајала од 2006. до 2014. године може се окарактерисати као период затишја, односно делимичне нормализације у политици Запада према Српској, нарочито у поређењу са првом послератном декадом. Показатељ ове релаксације била је функција високог представника, чији носиоци су након 2006. године ређе примењивали насилне акте према грађанима и институцијама, а од 2011. ова пракса је једно време у потпуности обустављена. [5]

Западни амбасадори су углавном користили дипломатски тон у коментарисању прилика у Босни и Херцеговини, што данас делује готово незамисливо. Осим тога, одржавани су редовни сусрети између западних званичника, укључујући америчке, немачке и британске амбасадоре и дипломате са органима власти Републике Српске. Покушаји даље централизације БиХ су се дешавали („Априлски пакет“ 2006. и „Бутмирски пакет“ 2009. године), али неуспеси ових покушаја нису праћени одмаздом од стране Запада.

Епоха од краја рата до окончања мандата Педија Ешдауна на месту високог представника 2005. обележена је политичким насиљем над Републиком Српском

Више фактора је утицало на ову делимичну нормализацију западне политике према РС. До 2006. године остварен је висок ниво централизације БиХ, и већина кључних надлежности су већ била одузета од ентитета. Даља централизација би задирала и у положај кантона у Федерацији БиХ, а број спорова између Хрвата и Бошњака је већ био велик.

Осим тога, Европска Унија је у једном периоду била спремна да делимично уважава основна демократска начела, према којима је апартхејд над трећином становника државе због њихове националне припадности био неприхватљив. У склопу процеса придруживања Босне и Херцеговине ЕУ, било је предвиђено да се постепено уклоне формални елементи колонијализма и спољног интервенционизма у земљи, попут страних држављана у Уставном суду, институције „високог представника“, а посебно примене насилних и нелегалних аката високих представника. [6]

Седиште високог представника у Сарајеву (Фото: ОХР)

Важан фактор у релаксацији односа било је позиционирање Русије, сталне чланице СБ УН и Управног одбора „Савета за имплементацију мира“, која је са Западом у то време одржавала добре односе, а јасно је поручивала да су спољне интервенције против Српске неприхватљиве. [7]

Упркос томе што су односи формално били стабилни, а у БиХ постојала релативна политичка равнотежа, Сједињене Америчке Државе су и пре избијања конфликта са Русијом биле незадовољне политиком руководства Републике Српске, које је одбацивало предлоге за даљом унитаризацијом БиХ, захтевало враћање дела надлежности и исказивало све већу скепсу према уласку у НАТО. [8] Истовремено, бошњачка политичка елита је инсистирала на наративу о Републици Српској као о „агресорској“ и „геноцидној“ творевини, чије само постојање представља акт сепаратизма, инсистирајући код својих западних савезника да је једини „исправан“ пут ванинституционални обрачун са РС. [9]

Почетак западне политике конфронтације према РС огледао се у прикривеном деловању са циљем промене ентитетске власти у Бањалуци. Највећа комерцијална телевизија у Српској БН је 2012. године постала најжешћи противник власти у овом ентитету, што је наговестило већи ангажман Запада са циљем слабљења РС у наредном периоду.

Погоршање односа (2014–2018)

Утицај Мајдана, почетка рата у Украјини и Додикове јавне подршке Русији на западну политику у Босни и Херцеговини био је видљив приликом општих избора у БиХ 2014. године, када су се америчка амбасада у Сарајеву и организација УСАИД (Агенција Сједињених Америчких Држава за међународни развој) отворено укључили у предизборну кампању против власти РС. Отправник послова америчке амбасаде Николас Хил је у месецима пре избора, приликом јавног наступа у Тузли, означио Додика као „корумпираног“ лидера. [10]

Таква непосредна ангажованост западних дипломатских чиновника у предизборној кампањи и њихово помињање лидера Српске у негативном контексту нису забележени у претходним изборним циклусима, што је указивало на промену приступа америчке администрације у БиХ 2014. године.

Прва фаза, заснована на идеји промене власти у Српској кроз пласирање наратива о „корупцији“, била је делимично успешна. Иако је Додик победио на изборима за председника РС 2014, кандидат ПДП-а Младен Иванић је изабран за српског члана Председништва БиХ, а бошњачке странке су заобишле СНСД у формирању новог Савета министара, у које су ушле странке опозиције из Републике Српске. [11]

Када је дошло до насилне промене власти у Украјини и сукоба у Донбасу 2014. још увек није било лако предвидети колико ће се у наредним годинама продубљивати сукоб Запада и Русије и у којој мери ће се он пренети на Босну и Херцеговину. Један од првих људи који су сукоб са Русијом повезали са ситуацијом у БиХ био је некадашњи високи представник у БиХ Педи Ешдаун. Он је 15. марта 2014, три недеље након Мајдана и две недеље од почетка „Руског пролећа“ у југоисточним регионима Украјине, у британском парламенту поручио да се „Русија меша у унутрашње прилике у БиХ“ и уједно оптужио ову земљу да „заговара одвајање Републике Српске“. [12]

Тадашњи лидер ПДП-а говори на предизборној трибини опозиционе коалиције „Савез за промјене“, Бањалука, 12. септембар 2014.

Велика Британија је повукла први конкретан корак ка ескалацији непријатељства према Републици Српској, када је 2015. године у Савету безбедности УН-а предложила резолуцију о Сребреници. Предложени документ, у којем није било помена о злочинима над Србима током рата, је, поред пропагандне функције да негативно стигматизује Републику Српску, имао за циљ да националне спорове у БиХ постави у контекст геополитичког ривалства великих сила. [13]

Русија је стављањем вета спречила изгласавање резолуције, али је британски циљ био постигнут – Босна и Херцеговина је на највишем међународном нивоу укључена у ескалирајући сукоб Запада и Русије. [14]

За време расправа у јавности о британској резолуцији, током лета 2015. године, Милорад Додик је покренуо тему референдума у Републици Српској о Суду и Тужилаштву БиХ. Иницијатива се, осим на страначком интересу да укаже на покорност конкурентских партија из РС према западним амбасадама, заснивала и на свести колику опасност по ентитет може да представља унитаризовано правосуђе, као и на чињеници да је пренос судских надлежности са ентитета на БиХ извршен насилним интервенцијама високих представника Волфганга Петрича и Педија Ешдауна.

За разлику од 2011. године, када је иницирање референдума о Суду и Тужилаштву од стране власти РС завршено интервенцијом Кетрин Ештон да се од референдума одустане, али и њеним обећањем преговора о реформи правосуђа, реакција западних званичника 2015. на исти предлог била је знатно оштрија и сводила се искључиво на претње руководству Српске.

Из америчке амбасаде у БиХ је 15. јула 2015. поручено да је америчка влада формирала посебна одељења која би се бавила „реакцијом према онима који су одговорни за ову политичку провокацију“. [15] Скупштина Српске је усвојила предлог о референдуму о Суду и тужилаштву БиХ, али је због озбиљног притиска Запада, као и недостатка подршке власти Србије, одустала од његовог одржавања.

Улога Уставног суда

Пошто високи представник након 2011. године није примењивао насилне и нелегалне акте („бонска овлашћења“), Запад и Бошњаци су од 2015. године активније почели да користе Уставни суд БиХ као замену за спровођење овог механизма. Уставни суд се састоји од  тројице страних судија, и по два Србина, Бошњака и Хрвата, а одлуке се доносе простом већином гласова, што је омогућавало да бошњачке и стране судије прегласавањем намећу вољу својих политичких покровитеља. Уставни суд БиХ ускоро је почео да опонаша високог представника – игнорисао је Устав, бавио се питањима која не спадају у делокруг његове надлежности и узурпирао је политичке ингеренције које му не припадају. [16]

Поменути елементи били су присутни у одлуци Уставног суда од 26. новембра 2015. да се празник обележавања настанка Републике Српске прогласи за „неуставан“. Пошто је одлука о забрани обележавања празника представљала грубо нарушавање владавине права и очигледну тежњу да се понизи ентитет који чини више од трећине становништва БиХ, руководство Српске је одлучило да организује саветодавни референдум о Дану РС, рачунајући да макар овај тип референдума, у вези са датумом празника, не би требало да буде споран, а истовремено да пошаље политичку поруку демократске воље становништва Српске да слави свој празник.[17]

Референдум је, уз висок одзив, одржан 25. септембра 2016, године. На питање „да ли подржавате да се 9. јануар обележава и слави као Дан Републике Српске“, 677.721 гласача (99,81% изашлих) је одговорило са „да“. Међутим, реакције западних званичника на референдум откриле су колико је далеко отишло непријатељство према Српској. Уместо уважавања поруке већине грађана Републике Српске да девети јануара обележавају као ентитетски празник, западне амбасаде су њихов чин представиле као „сецесионизам“, „напад на уставни поредак“ и „удар на Дејтонски споразум“. [18]

Уставни суд БиХ почео је да опонаша високог представника – игнорисао је Устав и бавио се питањима која не спадају у делокруг његове надлежности

Према новом постулату, свака чињеница или потез који је указивао на то да Република Српска постоји је од стране западних политичких елита третиран као акт „сепаратизма“ и наводног „нарушавања целовитости“ Босне и Херцеговине. Иако се референдумско питање односило на датум празника ентитета, западни званичници су се поставили као да се референдум односио на сецесију и у складу са тим су предузели нове непријатељске кораке.

У извештају Комитета за спољне послове америчког конгреса о „малигном руском утицају“ у Европи од 10. јануара 2018. године, наведено је да је „Русија подржала ‘референдум о независности’ РС 2017. (осим што је наведена погрешна година, у документу је употребљен термин индепенденце референдум, прим. аут.), за који је Уставни суд БиХ закључио да нарушава права несрба у Босни и Херцеговини“. [19] Ова формулација у извештају спољнополитичког комитета Конгреса потврђује склоност америчке администрације да изврће чињенице како би негирала основна права Републике Српске.

Други важан аспект оспоравања празника РС односи се на примену тактике, која се своди на следећи образац: бошњачке политичке елите оспоре неко право Републике Српске, које је до тада било прихваћено као легитимно, након чега уследи одлука Уставног суда БиХ или интервенција високог представника којом се то право укида.

Одговор институција Републике Српске, чак и када је симболичан, представља се као „кршење Дејтонског споразума и рушење Устава БиХ“, чиме се отвара простор за нови циклус политичких притисака и оптужби усмерених против РС. На овај начин се у јавности одржава слика о „агресивној политици“ власти у Бањалуци, иако се у основи ради о реакцији на једнострану редукцију права овог ентитета.

Прослава Дана Републике Српске у Сарајеву, 9. јануар 2019.

Након референдума о Дану Републике Српске започета је политика санкција. Најпре је америчка амбасада у Сарајеву у децембру 2016. одбила да Додику изда визу за одлазак на Трампову инаугурацију, а 17. јануара 2017. САД су званично увеле санкције председнику Републике Српске. Наведени разлог била је оптужба за „подривање спровођења Дејтонског мировног споразума“. [20]

Почетна нада Републике Српске да су санкције Додику став искључиво одлазеће Обамине администрације, и да ће бити укинуте након доласка Трампа на место председника САД, показала се као илузија. Промена председника САД 2017. године није се одразила на делатност америчке спољнополитичке бирократије задужене за Балкан, чија србофобна оријентација се није мењала са променом председника или променом односа снага две партије у Конгресу.

Америчка амбасадорка у БиХ Мери Кормак, једна од заслужних за увођење санкција Додику, је као „каријерни дипломата“ остала на амбасадорској позицији у Сарајеву још пуне две године. Тек средином 2018. године извршена је промена на месту заменика помоћника државног секретара за европска и евроазијска питања, задуженог за Западни Балкан. Уместо Хојт Јиа, који је перципиран као Обамин кадар у Стејт Департменту, на ову функцију постављен је Метју Палмер.

Врло брзо по преузимању мандата, Палмер је поручио да су “санкције против Додика уведене због антидејтонске активности”, и додао да “он мора да покаже да је посвећен територијалном интегритету БиХ, односно да не иде путем сецесије. [21] Ову поруку Палмер је понављао више пута током свог мандата. [22] Осим што је одражавала фокусираност Запада на причу о „отцепљењу“ као оправдања за политику слабљења Српске, Палмерова порука је уједно отклонила илузије о могућој релаксацији у политици САД према РС током Трамповог мандата. [23]

Код бошњачких политичких и медијских кругова постепено је сазревала свест да растућу русофобију на Западу треба искористити у циљу слабљења Републике Српске. Новинар немачког интернационалног медија Дојче Веле Азер Слањанкић је у новембру 2014. године почео да објављује текстове који су имплицирали да Русија преко Додика планира „дестабилизацију БиХ“. [24]

Овакав идеолошки образац је почео да добија на масовности 2016. године, у време референдума о Дану РС али и афере „државни удар“,  у Црној Гори. [25] Пропагандни наратив био је банално конструисан, што је било у складу са новим спољнополитичким тенденцијама на Западу – Русија је оптужена да намерава да „осваја“ балканске земље, док су Срби, пре свега Република Српска и њена власт, приказани као главни „експоненти“ Путина у овом науму.

Како је антируско расположење на Западу прогресивно јачало у периоду од 2014. до 2022. године, тако је и поменута конструкција била све популарнија у тамошњим медијским и политичким круговима. Овај процес видљив је у извештају Комитета за спољне послове представничког дома америчког Конгреса из јануара 2018. године. Извештај, који је садржао доста фактографских грешака, био је у функцији да простор Балкана, а пре свега Босне и Херцеговине и Србије, означи као важно жариште политичке конфронтације с Русијом.[26]

Обнова насиља (2018–2022)

Општи избори у БиХ 2018. означили су почетак нове фазе, током које је Запад у политици непријатељства према Српској почео да игнорише демократске процедуре, да нарушава принцип владавине права и да поново успоставља праксу самовоље. Иако је СНСД победио на изборима 2018, тако да без ове странке није било могуће формирати нову власт на нивоу БиХ, бошњачке партије су више од годину дана одбијале да спроведу изборне резултате, задржавајући стари сазив Савета министара БиХ са СДС-ом и ПДП-ом. Бошњачки лидери су уцењивали Додика да, уколико хоће да се резултати избора спроведу на нивоу БиХ, прихвати документ којим би се обавезао на улазак БиХ у НАТО. [27]

Западне дипломате су тада незванично подржале недемократску блокаду спровођења изборних резултата зарад вишег политичког циља у виду притиска на Републику Српску.

Након што је 23. децембра 2019. коначно формиран нови Савет министара БиХ, СНСД-у фактички више никад није омогућено потпуно учешће у власти на нивоу заједничких институција у БиХ. Током 2020. године, уз кршење процедура и законских оквира, бошњачке политичке партије и западне амбасаде преузеле су контролу над Централном изборном комисијом (ЦИК), телом задуженим за организовање и спровођење избора у БиХ. [28]

Сличан сценарио примењен је крајем исте године у случају Високог судског и тужилачког савета (ВСТС), где је политички притисак резултирао оставком председника тог тела Милана Тегелтије, што су јавно, поред бошњачких политичких актера, поздравили и званичници америчке амбасаде у Сарајеву. [29]

Милан Телегнтија, бивши председник ВСТС Босне и Херцеговине

Паралелно с овим процесима, долази до активније злоупотребе физичке контроле над зградама заједничких институција БиХ у федералном Сарајеву. Поједина министарства Савета министара у пракси постају ексклузивно бошњачка министарства. Типичан пример такве узурпације представља Министарство одбране БиХ. [30] Слични процеси забележени су и у другим установама са седиштем у Сарајеву, у којима запосленима из Републике Српске постаје све теже да остварују своја права.

Поменутим потезима, у периоду 2018–2021. године заправо је дошло до обнове институционалног насиља Запада и бошњачког политичког блока над Републиком Српском, карактеристичног за прву послератну епоху. Упечатљиво је да је до таквог односа Запада према Српској дошло у периоду када је постало извесно да Мински споразуми неће бити спроведени, да неће доћи до нормализације односа са Москвом, да санкције уведене Русији неће бити укинуте и да русофобија постаје темељна и трајна идентитетска оријентација НАТО-а и Европске уније.

После десет година паузе, 2021. године поново је уведена пракса насиља високог представника, позната као „бонска овлашћења“. Пред сам крај свог мандата, у јулу 2021. године Валентин Инцко је наметнуо „Закон о забрани негирања геноцида у Сребреници“, као темељ за дугорочно нарушавање основног људског права Срба у БиХ на слободу говора.

Лидери политичких странака из Српске су на овај удар покушали да одговоре одлуком да неће учествовати у раду заједничких институција БиХ, док се не реши питање наметнутог Инцковог закона. [31] То је изазвало нови талас напада и претњи са Запада, у који су се укључили највиши званичници Немачке, Британије и САД.

Разлог због којег је Валентин Инцко толико дуго задржан на позицији високог представника (2009–2021) била је чињеница да његов наследник на овој функцији није могао да буде легално изабран и потврђен у Савету безбедности УН без сагласности Русије и Кине. Не желећи да се одрекну претећег и репресивног механизма у виду високог представника, нити да праве компромис са Русијом и Кином око избора Инцковог наследника, западне силе су држале Инцка на овој позицији пуних 12 година.

Шмитов период

Међутим, како је 2021. политичка опседнутост Русијом и Републиком Српском у западним круговима достигла нове размере, САД, Британија и Немачка су одлучиле да Инцко коначно поднесе оставку, а да западне дипломате једнострано „инаугуришу“ немачког политичара Кристијана Шмита за новог „високог представника“ у БиХ, без поштовања, у Дејтону прописане, процедуре и без потврде Савета безбедности УН. [32]

На овај начин, Запад је у спровођењу безакоња и кршењу међународног права превазишао чак и своје деловање из периода 1997–2005. Проглашењем Кристијана Шмита за „високог представника“ од стране западних влада наступила је последња фаза обрачуна са Републиком Српском. [33]

Колико је у овом периоду дошло до пораста србофобије, подстакнуте продубљивањем конфликта са Русијом, најбоље указују поруке високих америчких, британских и немачких званичника посвећене Републици Српској. Доњи дом британског парламент је деветог новембра 2021. организовао дебату посвећену ситуацији у БиХ. Готово сви учесници у расправи су, у ратнохушкачком маниру, позивали на обрачун са влашћу Републике Српске, али и Русијом, која је оптужена да ради на „дестабилизацији БиХ“. [34]

Два дана касније, министар спољних послова Немачке Хајко Мас поручио је да Немачка неће више усмеравати свој новац према Републици Српској, која, како је навео, „активно ради на уништавању БиХ као државе“. [35] Месец дана касније, 12. децембра 2021. године нова министарка спољних послова Немачке Аналена Бербок, на самом почетку свог мандата, упутила је претње Републици Српској и Додику и најавила увођење санкција. [36]

Повод за овакву реторику немачких званичника и британских парламентараца био је  покушај странака из Републике Српске да не учествују у раду институција БиХ док се не отклони незаконито и насилно мешање Валентина Инцка у законодавну делатност у Босни и Херцеговини у виду наметања „закона“ о Сребреници. Пажња коју су руководства најмоћнијих земаља Запада почела да посвећују Републици Српској била је у несразмери са конкретним потезима њеног руководства, али и са демографском и територијалном величином и економским значајем овог ентитета.

Бивши високи представник у БиХ, Валентин Инцко, на конференцији „Модел Уједињених нација“ у Мостару, 228. март 2014.

Још једна претпоставка која је демантована Украјинском кризом била је оцена да нека од водећих западних сила може развити издвојени, независни однос према Русима и Србима, који не би био условљен принципом сукобљавања. У том контексту, нарочите наде полагане су у Немачку и, евентуално, у Француску. Након државног преврата у Кијеву и руског одговора 2014. године, ова очекивање су се показала као неодржива. Све водеће земље Запада су, уз висок степен политичке и идеолошке координације, наступиле као јединствен блок у конфронтацији са Русијом.

Иако су околности у Босни и Херцеговини биле другачије, западне силе су ускоро почеле да и према Републици Српској испољавају сличан степен униформности и непријатељства. Привремене разлике у реторици или у одабиру времена за увођење санкција између САД, Британије и Немачке превасходно су биле питање тактике, а не суштинског размимоилажења у односу према РС. Од 2021. године и ове површинске разлике ишчезавају, тако да водећи западни амбасадори у Босни и Херцеговини користе готово идентичну недипломатску реторику у коментарисању прилика у овој земљи.

Именујући Кристијана Шмита Запад је у спровођењу безакоња и кршењу међународног права превазишао чак и своје деловање из периода 1997–2005

Нови заменик помоћника државног секретара за европска питања Габријел Ескобар додатно је заоштрио приступ према Српској у односу на свог претходника Метјуа Палмера. Ескобар је своју прву посету Босни и Херцеговини након преузимања дужности 2021. започео претњама Додику и притисцима на политичаре из Републике Српске да не учествују у одговору на Инцково наметање „Закона о забрани негирања геноцида у Сребреници“. [37] У јануару 2022. године, на његову интервенцију, САД су увеле санкције бањалучкој телевизији АТВ. [38]

Претње са Запада су оствариле циљ. Најпре су странке опозиције из Републике Српске, склоне послушности према западним амбасадама, одустале од блокаде заједничких институција и борбе против Инцковог наметања закона. Као и у претходним важним ситуацијама, Србија је одбила да подржи Републику Српску у борби око њеног егзистенцијалног питања, а председник Србије Александар Вучић почео је да врши притисак на власт у Српској да одустане од блокаде заједничких институција БиХ. [39]

У изразито непријатељском окружењу, са Русијом као јединим савезником, руководство Српске је у јануару 2022. године прихватило тежак пораз, одустало од блокаде заједничких институција, и фактички прихватило Инцково наметање закона о Сребреници. То, међутим, није довело до промене у западној политици према РС.

(Нови Стандард) 

УПУТНИЦЕ:

[1] Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, Подгорица – Бањалука, 2000.

[2] Исто,

[3] Чедомир Антић и Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд 2016; Милан Благојевић, Криминал охаеризма, Бања Лука, 2021; Игор Вукадиновић, „Политичко насиље и укидање уставних права Републике Српске: одузимање територије, војске и правосуђа, 1996–2006“, Лесковачки зборник, 62 (2022), 363–380; Дејтонски споразум и арбитража Брчко, ур. Рајко Кузмановић, Бањалука 1999; Снежана Савић, Република Српска послије Дејтона, Бањалука, 1999; Дарко Ђоко, „Република Српска 2.0: Идејна и друштвена трансформација Српске и перспективе обнове и отпора“, у: Крај новог светског поретка (1989-2022)? Србија и Република Српска у светскоисторијским променама, Вишеград, 2023, 280–283.

[4] У анексу 10 Дејтонског споразума из 1995. прописана је улога високог представника у спровођењу мировног споразума. Ниједна од одредби Дејтонског споразума није дозвољавала овој функцији да узурпира овлашћења судске, извршне и законодавне власти, заводи диктатуру, мења Устав и спроводи политичко и правно насиље, које су високи представници спроводили 1997–2009. и потом поново од 2021. године. Видети: Милан Благојевић, Криминал охаеризма, Бања Лука, 2021; Ненад Кецмановић, Немогућа држава, Бањалука, 2007; Игор Вукадиновић, „Политичко насиље и укидање уставних права Републике Српске: одузимање територије, војске и правосуђа, 1996–2006“, Лесковачки зборник, 62 (2022), 363–380; Милорад Додик, Воља народа, Бањалука, 2020, 297–299; Љубиша Савић, Брчко. Нормализација злочина, Београд, 2013, 16;

[5] Дамир Бановић, Саша Гаврић анд Мариñа Барреиро Мариñо, Тхе Политицал Сyстем оф Босниа анд Херзеговина. Институтионс – Ацторс – Процессес, Спрингер, 2021, 94–95; „Валентин Инцко: Вријеме бонских овлашћења прошло“, РТРС, 19. 3. 2009. https://tinyurl.com/29u3btz3

[6] „Програм 5 + 2“, ОХР, https://tinyurl.com/233cmzev

[7] „Лајчаково тумачење мандата опасно“, Данас, 28. 12. 2007. https://tinyurl.com/25629qj4

[8] „Викиликс открио америчке депеше: Додик претња за стабилност“, РСЕ, 7. 4. 2011. https://tinyurl.com/2772ldnu

[9] Позиви на нови рат против Републике Српске, који би за интересе Бошњака примарно водиле НАТО снаге, представљају увек присутну и популарну идеју у бошњачким политичким круговима. Видети: Ненад Кецмановић, Да ли Српска треба да брани Дејтон, Београд, 2020, 22–24.

[10] „Додик: Хил се укључио у предизборну кампању“, АТВ, 16. 7. 2014. https://tinyurl.com/23tnfsy4

[11] Стефан Вукојевић, Предсједнички избори у Републици Српској 1996–2022, Београд, 2024, 137–144; „Формиран Савјет министара БиХ”, Фронтал.ба, 22. 2. 2015. https://tinyurl.com/2dzbm8vx

[12] „Педи Ешдаун: Русија подстиче сецесионистичке тендеције босанских Срба“, НСПМ, 15. 3. 2014, https://tinyurl.com/2bpht5wg

[13] Преиспитивање Сребренице. Зборник радова са научно стручних скупова о Сребреници 2015. и 2016. године, ур. Ненад Антонијевић и Александар Павић, Београд, 2017; Однос према српским жртвама у сукобима током XX века, ур. Стефан Каргановић, Београд, 2013; Ратко Шкрбић и Стефан Каргановић, Сребреница – раскринкавање лажног самооптуживања: истина о извештају Комисије Владе Републике Српске из 2004, Београд, 2018.

[14] „Руски вето блокирао Резолуцију о Сребреници, оштре реакције САД и Британије“, РСЕ, 8. 7. 2015. https://tinyurl.com/2xrxsj4p

[15] „Амбасада САД: Референдум пријетња за стабилност БиХ“, РСЕ, 15. 7. 2015, https://tinyurl.com/28j7f8th

[16] Млађен Цицовић, Република Српска. држава по Дејтонском споразуму, Београд, 2022, 37–38.

[17] Вукојевић, Предсједнички избори у Републици Српској 1996–2022, 150–152.

[18] „Став америчке дипломације: Референдум у РС-у јасно кршење Даyтона, ОХР спреман реагирати“, Јутарњи лист, 16. 8. 2016 https://tinyurl.com/28eny57d

[19] „Путин’с Асyмметриц Ассаулт он Демоцрацy ин Руссиа анд Еуропе“, Цонгресс.гов, 10 Јан 2018, 82–83. https://tinyurl.com/267xh6y2

[20] „Треасурy Санцтионс Милорад Додик анд Ассоциатед Медиа Платформ фор Дестабилизинг анд Цоррупт Ацтивитy“, У.С. Департмент оф тхе Треасурy, 5 Јануарy 2022  https://tinyurl.com/24ybgybr

[21] „Метју Палмер: Санкције Додику остају“, Н1, 16. 6. 2019. https://tinyurl.com/22et85tg https://tinyurl.com/23tq5oqm

[22] Утицај геополитичких тензија и сукоба с Русијом на западну политику у БиХ огледа се и у томе што је од 2016. године дотадашњи дискурс о „корупцији“, као изговор  западних политичких и медијских кругова за притиске на власти Српске, постепено потиснут и замењен дискурсом о „отцепљењу РС“, који је постао нови централни фокус западне политике у БиХ. Рушење власти Српске изнутра, на причи о „борби против корупције“, постало је секундарно у односу на спољашње притиске западних земаља и бошњачког фактора на права и надлежности Републике Српске.

[23] Извесна нада Бањалуке да ће Трамп ипак донети неку промену у погледу политике САД према Српској трајала је дуго. Милорад Додик је у новембру 2018. године поручио: „Ми подржавамо политику америчког председника који иде за тим да се не меша у унутрашње ствари других земаља, волео бих то још да видим на терену…“. Милорад Додик, Борба за Републику Српску, Бањалука, 2018, 305.

[24] Азер Слањанкић, „Нова стратегија Русије у БиХ?“, Деутсцхе Wелле, 12. 11. 2014. https://tinyurl.com/22j7yevt

[25] „Који су стварни интереси Русије у БиХ? Додик, посљедња Путинова нада“, Дневни аваз, 2. 10. 2016, https://tinyurl.com/24ofwcwg

[26] „Путин’с Асyмметриц Ассаулт он Демоцрацy ин Руссиа анд Еуропе“, Цонгресс.гов, 10 Јан 2018, 82–83. https://tinyurl.com/267xh6y2

[27] „Комшић: Додик има 3 опције у вези са АНП-ом, ако све одбије, нећу подржати именовање мандатара“, Б92, 14. 8. 2019. https://tinyurl.com/2b9fdl9p

[28] „Именовани нови чланови: Човић и Додик изгубили контролу над Централном изборном комисијом“, Журнал, 11. 3. 2020, https://tinyurl.com/28js64cq

[29] „Амбасада САД: Тегелтијина оставка један од многих потребних корака“, ВОА, 10. 12. 2020. https://tinyurl.com/29f7hqwt

[30] Бошњачки кадрови у Министарству одбране преко злоупотребе положаја и сталних покретања дисциплинских поступака против српских војника и официра настоје да Оружане снаге БиХ претворе у бошњачку националну војску. Видети: „Хајка на српске официре“, Вести онлине, 14. 1. 2022. https://tinyurl.com/2ca6r8zm „Отворено писмо генерала Оружаних снага из реда српског народа: Хелез угрожава професионализам и кохезију“, РТРС, 9. 5. 2025. https://tinyurl.com/22mbnjk6

[31] „Политички представници РС-а неће учествовати у раду институција БиХ због Инзкове одлуке“, Балкан Инсигхт, 27. 7. 2021. 

[32] О незаконитости именовања Кристијана Шмита за „високог представника“ видети: Представништво Републике Српске у Србији, Неуставна промјена дејтонске структуре БиХ. Утицај на положај и права Републике Српске, Београд, 2025, 35–38; Додик, Воља народа, 297–299

[33] Република Српска, Русија и Кина нису прихватили наметање Шмита за „високог представника“. Међутим, представници власти у Србији и опозиционих странака из Српске су, у настојању да искажу лојалност наређењима са Запада, одржали неколико јавних сусрета са Шмитом и фотографисали се с њим, како би му обезбедили део недостајућег легитимитета. Видети: Милорад Додик, Завјет, Бањалука, 2023, 339.

[34] На дебати Доњег дома о ситуацији у БиХ, Русија је споменута 17 пута, а преко 10 пута су употребљене речи попут сецесија, распад и рат. Ниједан од 21 учесника у дебати није заузео непристрасно становиште или указао и на проблеме у БиХ из другачијег угла. Британски посланици, предвођени Џејмсом Клеверлијем и Џејмсом Грејом, су о ситуацији у БиХ говорили као да је рат већ почео, а да је на Британији задатак да „хитно“ предузме мере како би „спречила намере“ Републике Српске и Русије. Сутрадан је седница на исту тему и са истим закључцима одржана у „Дому лордова“. Видети: „Босниа анд Херзеговина Волуме 703: дебатед он Туесдаy 9 Новембер 2021“; УК Парлиамент, 9. 11. 2021. https://tinyurl.com/27wpcemn „Босниа анд Херзеговина Волуме 815: дебатед он Wеднесдаy 10 Новембер 2021“, УК Парлиамент, 9. 11. 2021. https://tinyurl.com/2yta5p5s

[35] „Мас: Немачка више неће усмеравати свој новац у РС која активно ради на уништавању БиХ“, Данас, 11. 11. 2021. https://tinyurl.com/2bqttwkk/ УК Парлиамент, 10 11. 2021

[36] „Упозорење Москви и Бањалуци“, ДW, 14. 12. 2021. https://tinyurl.com/2ap6t8dc

[37] „Ескобар: Лично сам позвао страначке лидере да не подрже Додика“, АТВ, 28. 10. 2021. https://tinyurl.com/24pkerxd

[38] „Осуде санкција АТВ-у све гласније“, АТВ, 26. 1. 2022. https://tinyurl.com/2b9c6ss9

[39] „Вучић замолио Додика да се српски представници врате у бх. институције“, Аљазеера, 14. јануар 2022, https://tinyurl.com/24x842un