Злочин у Сребреници - још једна годишњица и наставак пропагандног рата

И овогодишња, двадесет друга по реду годишњица масакра који су снаге босанских Срба починиле у лето '95 над становништвом једног, данас већ светски познатог источнобосанског градића, комеморацијски узев, протекла је у знаку лоше бесконачности беспоштедне медијске експлоатације и бескрупулозне политичке инструментализације тог масовног људског страдања, највећег од свих која су се збила у ратовима за екс-југословенско територијално наслеђе. Ни више од две деценије од тих трагичних догађаја њихова редовна обележевања, наиме, не престају да буду медијски третирана као драгоцена прилика да се, углавном из грла представника бошњачке политичке елите, али и муслиманских савезника у задњим регионалним ратовима, упуте политичке поруке које у тим злочиначким дешавањима имају своје далеко и сваким даном и њиховим жртама све мање значајно исходиште. Протоком времена све значајније, њихово одредиште су политичке институције српског народа у БиХ и Србији, односно њихови представници као, замишљени и/или стварни, актери политичког живота босанскохерцеговачког државног провизоријума који више од две деценије очекује свој коначан и јасан уставно-правни дизајн.

Да би мит о геноцидном карактеру злочина почињеног у Сребреници, али и криминализација свеколиког српског учешћа у рату на простору данашње БиХ, требало да буду она, још од окончања сукоба очајнички тражена политичка арматура те несолидне и трошне државне грађевине, онај перманентно се понављајући политички наратив који ће демотивисати и декуражирати српски политички фактор у њој да је као такву и дефинитивно разгради и отпреми у ропотарницу историје, било је евидентно већ крајем минулог века. Ипак, ни у једној досадашњој прилици та намера, чини се, није обзнањена на тако одрешит и недвосмислен начин на који је то учињено на овогодишњем обележавању годишњице једног давнашњег и немилог ратног догађаја. "Они настављају са негирањем геноцида, настављају да свакодневно пријете отцјепљењем дијела Босне и Херцеговине", упозорио је са сребреничког мезарја лидер босанских муслимана Бакир Изетбеговић. И наставио: "Поручујемо им да у томе неће успјети. Никада нећемо дозволити да Сребреница, али ни Томашица, Брчко, Зворник, и сва друга мјеста ужасних злочина над невиним босанским људима, буду ишта друго до ли Босна и Херцеговина." На реторички сличан начин, са истог места се огласио и донедавни градоначелник Сребренице Ћамил Дураковић. Тако би у политичкој имагинацији биолошког и идеолошког потомка аутора Исламске декларације и његових босанскохерцеговачких политичких следбеника злочин требало да буде оно спасоносно "везивно ткиво" једног политичког организма предодређеног за нестанак у тренутку када је и зачет, онај  пресудни "градивни елеменат" једне неодрживе политичке творевине коју као своју  националну "кућу" не жели, нити је икада желело, више од половине њених становника.

Као таква, она би, дакле, требало историјски да претраје само зарад политичког каприца релативно већинског дела њених "укућана", који је пре две и по деценије једну много већу и комфорнију заједничку "кућу" у којој је живео са  сународницима истих оних које жели као сустанаре у овој данашњој, проценио тескобном и неудобном, и референдумским путем заувек отишао из ње. А вишегодишњи и крвави међуетнички сукоб којем је тиме широм отворио врата и у којем је сам понајвећма страдао, и четврт века по његовом окончању не престаје да раби као извор моралног легитимитета својих безизгледних државно-унитаристичких и државно-централистичких амбиција, истих оних које су до рата и у њему почињених масовних злодела и довеле. И то ће, рекло би се, чинити тим интензивније што се колосални митски конструкт о ексклузивности и геноцидној каквоћи његове жртве поднете у том рату буде брже крунио и осипао.

А да се круни и осипа било је очевидно и на овогодишњем најмасовнијем параполитичком скупу с оне стране Дрине, судећи бар по броју и политичком рангу присутних му гостију. За организаторе болно знаковита била је и чињеница да му по први пут за више протеклих година, из разумљивих разлога, није присуствовао ниједан званичник из редова српског народа, нити из неке од држава региона.  "Нећемо бити ушуткани, нећемо се предати, и нећемо одустати", поручује стога из митских Поточара и гласније него претходних година Дураковић, најављујући тим речима нова поглавља пропагандног рата који се у протеклих две и по деценије на просторима БиХ води истом жестином која је инвестирана и у онај оружани који је средином деведесетих сваки њен педаљ крвљу натопио.

Ту злослутну поруку, не треба сметнути с ума, "преживјела жртва сребреничког геноцида", како сам себе углавном јавно именује, упућује са места које је, како је његов старији брат по вери и политички саборац истом приликом истакао, "било поприште ужасне трагедије, затим позорница нијеме туге, а у будућности би требало да постане мјестом помирења". Јер, помирење је, закључује Изетбеговић млађи понад хумки својих истоверника, "потребно свима, и нама и генерацијама које долазе". Али, авај, стазама које су поплочали он и приврженици његове политичке технологије управљања једним сложеним и тешко трауматизованим постконфликтним друштвом, до њега се, засигурно, стићи неће. Ни у даљој, а некмоли ближој будућности.

Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду