Колонијални модел под плаштом мира - укидање суверенитета Републике Српске дешава се пред нашим очима

Нелегитимна и нелегална улога високог представника Кристијана Шмита, који се у свом раду одметнуо од Уједињених нација и њеног Савета безбедности, показују да су се Босна и Херцеговина и пре свега српски народ у њој, полако али сигурно претворили у колонију под протекторатом Западних сила окупљених у тзв. Управни одбор Савета за спровођење мира. Док се тумачења Дејтонског споразума мењају у складу са интересима западних центара моћи, свака следећа наметнута одлука од стране високог представника значиће губитак преосталих бедема слободе, за коју су многи Срби дали оно највредније – своје животе. Уосталом, наша историја нас је научила да се политиком сталног попуштања не може далеко стићи. Но, почнимо од почетка.

Како је настала функција високог представника за Босну и Херцеговину?

Рат у Босни и Херцеговини окончан је 1995. године потписивањем Општег оквира за мир у Босни и Херцеговини, познатијег као Дејтонски мировни споразум, са његових 11 анекса, 14. децембра 1995. у Паризу. Канцеларија високог представника, као ад хок међународна институција задужена за надгледање спровођења цивилних аспеката мировног споразума, створена је на основу Анекса 10.

Иако Анекс 4 Дејтонског мировног споразума, који представља Устав Босне и Херцеговине, не помиње високог представника као државну институцију, наведени Анекс 10 предвиђао је да су стране потписнице (тадашње Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Савезна Република Југославија, Федерација БиХ и Република Српска) тражиле именовање високог представника који ће, у складу са релевантним резолуцијама Савета безбедности УН, помагати странама у њиховим мировним напорима и координисати активности организација и агенција укључених у спровођење цивилних аспеката мировног споразума, односно извршавати задатке које му повери Савет безбедности УН. Пре Париске мировне конференције одржана је Конференција за спровођење мира у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године, на којој је донета одлука о оснивању Савета за спровођење мира и његовог Управног одбора.

Савет безбедности је такође потврдио да је високи представник „крајњи ауторитет на терену“ када је реч о тумачењу Анекса 10, који се односи на цивилно спровођење мировног споразума

Дана 15. децембра 1995. године, Савет безбедности УН је у својој Резолуцији 1031 (1995), поступајући у складу са поглављем VII Повеље Уједињених нација, одобрио оснивање Канцеларије високог представника, на захтев страна потписница, који ће, у складу са Анексом 10 надгледати спровођење мировног споразума и координисати активности цивилних организација и агенција, и прихватио именовање Карла Билта за првог високог представника. Савет безбедности је такође потврдио да је високи представник „крајњи ауторитет на терену“ када је реч о тумачењу Анекса 10, који се односи на цивилно спровођење мировног споразума. Коначно, Савет безбедности је затражио од Генералног секретара УН да редовно подноси извештаје Савету о раду високог представника.

Дана 9. и 10. децембра 1997. године, одржана је конференција у Бону, на којој је Савет за спровођење мира поздравио намеру високог представника да користи своја „крајња овлашћења на терену“ у погледу тумачења Споразума о цивилном спровођењу мировног решења, како би решавао потешкоће доношењем обавезујућих одлука, које се односе на:

• време, место и председавање састанцима заједничких институција,

• привремене мере које ступају на снагу када се стране не могу договорити, а које ће остати на снази све док Председништво или Савет министара не усвоје одлуку у складу са Мировним споразумом по предметном питању и

• друге мере ради обезбеђивања спровођења Мировног споразума на целој територији Босне и Херцеговине и у њеним ентитетима, као и ради несметаног функционисања заједничких институција. Такве мере могу обухватати поступке против лица која обављају јавне функције или званичника који неоправдано изостају са састанака, или које високи представник утврди као одговорне за кршење правних обавеза преузетих Мировним споразумом или услова за његово спровођење.

Другим речима, резолуција високом представнику није дала овлашћење да мења сам Мировни споразум или његове анексе.

Ове одлуке су касније постале познате као „бонска овлашћења“.

Савет безбедности је у својој Резолуцији 1144 (1997) поздравио ове закључке Управног одбора Савета за спровођење мира, а у Резолуцији 1722 (2006) поново потврдио да је „према Анексу 10 високи представник коначни ауторитет на терену у погледу тумачења цивилног спровођења Мировног споразума и да, у случају спора, он може дати своје тумачење и препоруке, као и донети обавезујуће одлуке када то сматра неопходним.“ Другим речима, резолуција високом представнику није дала овлашћење да мења сам Мировни споразум или његове анексе.

Значајно је напоменути да се „бонска овлашћења“ нигде не односе на законодавну власт, која је по Уставу БиХ (Анекс 4) дата Парламентарној скупштини БиХ. Такође, ниједан документ Савета безбедности није овластио високог представника да тумачи Дејтонски споразум у целини, већ искључиво Анекс 10, као што је командант ИФОР-а „коначни ауторитет“ у тумачењу Анекса 1-А (војни аспекти споразума).

Такође, ниједан документ Савета безбедности није овластио високог представника да тумачи Дејтонски споразум у целини, већ искључиво Анекс 10, као што је командант ИФОР-а „коначни ауторитет“ у тумачењу Анекса 1-А (војни аспекти споразума).

Именовање Кристијана Шмита за високог представника за Босну и Херцеговину

До маја 2021. године, укупно је шест високих представника било именовано од стране Управног одбора Савета за спровођење мира и потврђено од стране Савета безбедности Уједињених нација. У својим резолуцијама број 1031, 1112, 1256, 1396, 1764 и 1869, Савет безбедности је изричито одобрио именовања следећих високих представника:
Карла Билта, Карлоса Вестендорпа, Волфганга Петрича, Педија Ешдауна, Мирослава Лајчака и Валентина Инцка.

Једини високи представник чије именовање није било праћено посебном резолуцијом Савета безбедности био је Кристијан Шварц-Шилинг, који је своју дужност преузео 31. јануара 2006. године. Међутим, Шварц-Шилинг је преузео своју дужност након писма председника Савета безбедности од 30. јануара 2006. године, у којем је наведено да је „писмо од 20. јануара 2006. године (S/2006/40), које се односи на одлуку Управног одбора Савета за спровођење мира да изабере Кристијана Шварц-Шилинга (Немачка) за наследника Педија Ешдауна на функцији високог представника за Босну и Херцеговину почев од 31. јануара 2006. године, достављено је на увид члановима Савета безбедности. Они поздрављају одлуку Савета за спровођење мира.“ Дакле, чак и у том случају, постојала је сагласност Савета безбедности, што значи да је и Шварц-Шилингово именовање експлицитно било прихваћено. Осим тога, сам Шварц-Шилинг је на заједничкој конференцији међународних агенција у Бањалуци, 9. новембра 2006, изјавио да ће Савет за спровођење мира затражити од Савета безбедности потврду одлуке о затварању Канцеларије високог представника, што такође потврђује да је крајња инстанца за питања високог представника – Савет безбедности УН.

У више извештаја високих представника Уједињеним нацијама, укључујући први извештај Карла Билта, јасно је наведено да је Савет безбедности одобрио њихово именовање, што значи да је пракса била недвосмислена – да Савет безбедности мора дати своју сагласност након именовања одређене особе на место високог представника за БиХ. Међутим, 27. маја 2021. године, Управни одбор Савета за спровођење мира једнострано је именовао Кристијана Шмита за високог представника у БиХ, без његове накнадне потврде од стране Савета безбедности.

Тадашњи високи представник Валентин Инцко упутио је 3. јуна 2021. године писмо генералном секретару УН Антонију Гутерешу, у којем га је обавестио о одлуци Управног одбора Савета за спровођење мира да „формално именује“ Кристијана Шмита. Инцко је у писму навео да ће Шмит преузети дужност 1. августа 2021, када његова оставка ступи на снагу. За разлику од свих претходних случајева, Савет безбедности није донео никакву резолуцију нити издао писмо одобравања којим би потврдио именовање Кристијана Шмита или се са њим сагласио. Због тога је једна од страна потписница Анекса 10 Дејтонског споразума, Република Српска, одбила да призна Шмита као високог представника, тврдећи да је његово именовање незаконито без потврде Савета безбедности УН.

Услед свега наведеног, Република Српска одбацила је такво тумачење, наглашавајући да је једино Савет безбедности УН овлашћен да потврди именовање високог представника у складу са Анексом 10, и стога није признала Шмита нити спроводила његове одлуке

С друге стране, Кристијан Шмит заступао је став да „изражавање подршке Савета безбедности није правно неопходно“ да би одлука Управног одбора Савета за спровођење мира ступила на снагу. На овом месту ваља нагласити које земље чине Управни одбор Савета за спровођење мира. Чланице Управног одбора су Француска, Италија, Јапан, Канада, Немачка, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Председништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције коју представља Турска. Руска Федерација је, у службеном писму упућеном високом представнику 28. јула 2021. године, најавила да више неће учествовати на састанцима Управног одбора Савета за спровођење мира под председавањем високог представника, а затим је 17. фебруара 2022. године и обуставила учешће у финансирању Канцеларије високог представника.

Према Шмитовом тумачењу, сви претходни високи представници су већ почињали мандат пре формалне потврде Савета безбедности, што, као што смо већ видели, једноставно није тачно. Шест високих представника изричито је било одобрено од стране Савета безбедности, док се са именовањем једног од њих Савет безбедности експлицитно сагласио. Упркос томе, Шмит сматра да одсуство експлицитне сагласности Савета безбедности у случају његовог именовања не утиче на његов легитимитет да обавља дужност високог представника, позивајући се на пример Шварц-Шилинга, са чијим се именовањем, као што смо то већ видели, Савет безбедности сагласио. Услед свега наведеног, Република Српска одбацила је такво тумачење, наглашавајући да је једино Савет безбедности УН овлашћен да потврди именовање високог представника у складу са Анексом 10, и стога није признала Шмита нити спроводила његове одлуке.

Мандат високог представника

Није само именовање Кристијана Шмита проблематично, већ пре свега његов мандат и (злоупотреба) овлашћења, којима се намеће воља једног страног бирократе противно интересима народа Републике Српске

Није само именовање Кристијана Шмита проблематично, већ пре свега његов мандат и (злоупотреба) овлашћења, којима се намеће воља једног страног бирократе противно интересима народа Републике Српске. У свом извештају Генералном секретару Уједињених нација од 2. новембра 2023. године, Кристијан Шмит је навео да је период извештавања обележен невиђеним нивоом напада на Општи оквирни споразум за мир у БиХ (Дејтонски споразум). Према његовим речима, владајућа коалиција у Републици Српској наставила је са опасном политиком једностраног наметања обмањујућег тумачења Дејтонског споразума и уставног оквира БиХ, ослањајући се на концепт такозваног „оригиналног Дејтона“. Шмит је даље навео да је коалиција на челу са тадашњим председником Републике Српске Милорадом Додиком започела спровођење корака који, по његовом мишљењу, стварају предуслове за могућу будућу сецесију Републике Српске од БиХ. У свом извештају је прецизирао да се ради о следећим корацима: неприхватање одлука Уставног суда БиХ, спремност на повлачење представника Републике Српске из институција БиХ, непризнавање одлука високог представника, спремност да се прогласи независност уколико високи представник наметне Закон о државној имовини, преиспитивање свих закона и одлука које су наметнули претходни високи представници и прекид контаката са Канцеларијом високог представника, као и са амбасадама САД и Велике Британије. Према Шмитовим речима, председник Републике Српске Милорад Додик „наставио је да оспорава суверенитет и територијални интегритет БиХ“ и чак је „запретио да ће ограничити мој приступ територији Републике Српске“.

Као одговор на ове наводне претње, Шмит је 1. јула 2023. године наметнуоодлуку којом је спречио ступање на снагу Закона Републике Српске о непримењивању одлука Уставног суда БиХ и Закона о измени Закона о објављивању закона и других прописа, чији је циљ био да се одлуке високог представника не објављују у Службеном гласнику Републике Српске. Истог дана, Шмит је наметнуо и измене Кривичног закона БиХ, којима је проширио дефиницију кривичних дела против уставног поретка, уводећи нову одредбу којом се непримењивање одлука Уставног суда БиХ третира као кривично дело. Шмит је даље навео да је у својој одлуци о изменама Кривичног закона Босне и Херцеговине увео и ново кривично дело — „непримењивање одлука високог представника“. У складу са тим изменама, 11. септембра 2023. године, Суд БиХ је потврдио оптужницу против председника Републике Српске Милорада Додика и в.д. директора Службеног гласника РС, Милоша Лукића, због непоштовања одлука високог представника.

Дакле, чак и ако би се прихватило да је именовање Кристијана Шмита било законито, а није, не постоји правна основа за његова „законодавна“ и „уставна“ овлашћења

Како је већ раније наглашено, такозвана „бонска овлашћења“ не предвиђају да високи представник може предузимати привремене мере које се односе на законодавну власт, која је према Уставу БиХ (Анекс 4) искучива надлежност Парламентарне скупштине БиХ. Такође, ниједна резолуција Савета безбедности нити било који други обавезујући међународни акт није дао високом представнику овлашћење да тумачи цео Дејтонски мировни споразум, већ само Анекс 10. Дакле, чак и ако би се прихватило да је именовање Кристијана Шмита било законито, а није, не постоји правна основа за његова „законодавна“ и „уставна“ овлашћења. Посебно је проблематично то што у својим одлукама Шмит наводи да његове одлуке „имају првенство над свим противречним одредбама Устава Републике Српске“ и да „ступају на снагу одмах по објављивању на званичном сајту Канцеларије високог представника“. То је супротно не само унутрашњем уставном поретку, већ и основним принципима међународног права и суверенитета држава.

Вреди подсетити да је Савет безбедности у својој Резолуцији 1031 (1995) јасно објаснио каква овлашћења је имао на уму приликом оснивања институције високог представника:
надгледање, пружање смерница и координацију активности цивилних организација и агенција. Савет безбедности никада и нигде није предвидео да високи представник има законодавну власт, нити да може тумачити Устав БиХ (Анекс 4). Према томе, ни на који начин се не може извести закључак да високи представник има право да доноси законе, смењује изабране званичнике, или намеће кривичне прописе.

Колонија у срцу Европе по принципу „сила Бога не моли“

Ни у једном демократском систему на свету не постоји орган са таквим, практично неограниченим овлашћењима каква Шмит себи приписује. Овим поводом важно је подсетити на Резолуцију 1384 (2004) Парламентарне скупштине Савета Европе, у којој се јасно наводи да ова Скупштина „сматра да је неспојиво са демократским принципима то што високи представник може доносити обавезујуће одлуке, а да при том није одговоран, није у обавези да образложи своје одлуке, нити постоји могућност правног лека против њих.“

Скупштина је затражила од Венецијанске комисије да утврди у којој мери се ова пракса слаже са основним принципима Савета Европе и посебно са Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода. Венецијанска комисија је у марту 2005. године закључила следеће:

„Потреба за широким овлашћењима која је вршио високи представник свакако је постојала у раном периоду након закључења Дејтонског споразума. Међутим, такав аранжман је суштински неспојив са демократским карактером државе и суверенитетом Босне и Херцеговине. Што дуже остаје на снази, то постаје спорнији и проблематичнији. Главна забринутост, међутим, лежи у чињеници да високи представник не делује као независан суд и да не постоји могућност жалбе. Високи представник није независан судија и нема демократски легитимитет који би произилазио из воље народа Босне и Херцеговине. Он спроводи политичку агенду, о којој је постигнут договор у оквиру међународне заједнице, која служи најбољим интересима земље и доприноси остварењу стандарда Савета Европе. Као ствар принципа неприхватљиво је да одлуке које непосредно утичу на права појединаца, а које доноси политичко тело, не подлежу правичном поступку или бар минималним процесним гаранцијама и надзору независног суда.“

У том светлу још теже је прихватити објашњење мандата високог представника које стоји на званичном сајту његове канцеларије, где се наводи следеће: „Једна од најважнијих прекретница у процесу спровођења мира била је конференција Савета за спровођење мираодржана у Бону у децембру 1997. године. Разрађујући Анекс 10 Дејтонског мировног споразума, Савет је овластио високог представника да смењује са функције јавне званичнике који крше законске обавезе и Дејтонски споразум, као и да намеће законе по свом нахођењу.“ Већ смо видели да бонски закључци никада нису помињали законодавна овлашћења. Према Анексу 4 (Устав БиХ), законодавна власт припада Парламентарној скупштини БиХ, чија оба дома морају усвојити сваки закон. високи представник се уопште не помиње у том процесу.

Ипак, сила Бога не моли. Сада већ бивши председник Републике Српске, Милорад Додик, урпкос свему наведеном, осуђен је због непоштовања одлука високог представника Кристијана Шмита. Апелационо веће Суда БиХ у потпуности је потврдило пресуду, којом је Додик осуђен на годину дана затвора и забрану политичког деловања у трајању од шест година. Британски ББЦ пренео је ову вест наводећи да су Додик и Лукић „прве особе које су теретили за непоступање по наредби високог представника међународне заједнице, врховног ауторитета у земљи.“ Понављамо речи „врховни ауторитет“, који не црпи своју снагу из народа, избора, Скупштине или неким другим демократским путем. Западни бирократа заснива свој ауторитет на голој сили.

Шта и како даље?

Шта и како даље, питање је за политичке елите, којима не припадам. Међутим, као правник примећујем два кључна питања:

1. Ко је овлашћен да тумачи Дејтонски споразум, његове анексе и резолуције Савета безбедности?

2. Која су правила за такво тумачење?

Када је реч о другом питању, једини писани и признати скуп правила у међународном праву који се тиче тумачења међународних уговора налази се у чл. 31 и 32 Бечке конвенције о праву међународних уговора. Несумњиво је да Дејтонски споразум представља међународни уговор, па се ове норме и на њега примењују. То значи да споразум мора бити тумачен у доброј вери, у складу са обичним значењем појмова у контексту и сврси уговора, а као помоћ се могу користити и припремни материјали и околности његовог закључења.

Несумњиво је да Дејтонски споразум представља међународни уговор, па се ове норме и на њега примењују. То значи да споразум мора бити тумачен у доброј вери, у складу са обичним значењем појмова у контексту и сврси уговора, а као помоћ се могу користити и припремни материјали и околности његовог закључења.

Што се тиче тумачења резолуција Савета безбедности, Међународни суд правде је у свом Саветодавном мишљењу о Косову навео да, „иако правила о тумачењу уговора садржана у члановима 31. и 32. Бечке конвенције о праву међународних уговора могу пружити одређене смернице, разлике између резолуција Савета безбедности и међународних уговора значе да тумачење резолуција Савета безбедности такође захтева узимање у обзир других фактора. Резолуције Савета безбедности усваја једно јединствено, колективно тело и оне се састављају у процесу који је веома различит од процеса који се користи при закључивању међународних уговора.“  Суд, међутим, није навео који су то „други фактори“, нити је објаснио на који је начин процес састављања резолуција „веома различит“ од процеса састављања уговора. У стварности, међутим, оба ова процеса имају исту суштину – доћи до сагласности између држава (било унутар институционалног оквира или ван њега), ту сагласност записати у писани текст, и омогућити државама да се на њега позивају кад год су у питању њихова права и обавезе. Примена чланова 31. и 32. Бечке конвенције као смерница, чак и ако не као директног ауторитета, захтева да се примарни значај прида обичном, јасном значењу текста одговарајуће резолуције, сагледаном у контексту њеног циља и сврхе. У саветодавном мишљењу о Косову, Међународни суд правде је управо тај метод тумачења применио на резолуцију Савета безбедности 1244 (1999) – метод који би требало применити и у овом случају. А јасно значење текста свих резолуција Савета безбедности, као и јасно значење текста самог Дејтонског споразума и његових анекса јесте да високи представник нема овлашћења која је сам себи доделио.

Коначно, што се тиче овлашћења за тумачење међународних уговора и резолуција Уједињених нација, имајући у виду да се у конкретном случају ради о питању које представља претњу међународном миру и безбедности, не би требало да постоји никаква сумња да је једина одговарајућа организација за то – сама Организација Уједињених нација (УН). Члан 11. Повеље УН прописује да Генерална скупштина може расправљати о свим питањима која се односе на одржавање међународног мира и безбедности која јој упути било која држава чланица (дакле укључујући у Републику Србију) и може упутити препоруке у вези са тим питањем – било држави на коју се односи, било Савету безбедности, или обома. Осим тога, Генерална скупштина може скренути пажњу Савету безбедности на ситуације које би могле угрозити међународни мир и безбедност.

Српска дипломатија би морала бити ангажованија. Не може се довека кукати над неправдом, а не чини ништа да се она спречи или макар ублажи

Други очигледни кандидат јесте сам Савет безбедности, у којем седе и представници држава које нису ненаклоњене српским интересима. Коначно, у складу са чланом 96. Повеље Уједињених нација и чланом 65. Статута Међународног суда правде, Генерална скупштина или Савет безбедности могу затражити саветодавно мишљење Међународног суда правде о било ком правном питању – укључујући и ово које се овде разматра. Иако такво мишљење нема обавезујући карактер, оно би у великој мери помогло да се разјасне тачна овлашћења високог представника у односу на институције Босне и Херцеговине и/или њених ентитета.

Сигурно постоје и други начини да се заштити сувереност српског народа у БиХ, али нашом пасивношћу де факто прихватамо статус колоније, а самим тим и Шмита за колонијалног управника

Српска дипломатија би морала бити ангажованија. Не може се довека кукати над неправдом, а не чини ништа да се она спречи или макар ублажи. У својој Резолуцији 2604 (2021) од 3. новембра 2021. године, Савет безбедности Уједињених нација изричито је констатовао да ситуација у региону бивше Југославије и даље представља претњу међународном миру и безбедности. Такође је и Кристијан Шмит у својим одлукама и извештајима навео да акције власти Републике Српске представљају „директну претњу миру и стабилности у земљи и региону“. Па кад је већ тако, покренимо расправу у Генералној скупштини, или преко заинтересованих земаља у Савету безбедности, у вези са кључним питањима која се директно тичу основних националних интереса у Републици Српској:

1. Какав је поступак именовања високог представника за Босну и Херцеговину односно да ли је за његово именовање потребна сагласност Савета безбедности?

2. Која овлашћења има високи представник и да ли та овлашћења укључују законодавну власт?

Сигурно постоје и други начини да се заштити сувереност српског народа у БиХ, али нашом пасивношћу де факто прихватамо статус колоније, а самим тим и Шмита за колонијалног управника.