петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > У Црној Гори, за сада, ништа ново
Србија и Црна Гора

У Црној Гори, за сада, ништа ново

PDF Штампа Ел. пошта
Мирјана Радојичић   
недеља, 23. април 2023.

Сваки крупнији политички догађај на простору Западног Балкана, а изборна смена једног од најдуговечнијих аутократа у светској историји и донедавног "првог човека" Црне Горе то свакако јесте, спољни покровитељи политичких токова на југоистоку Европе перципирају као озбиљну претњу већ утврђеној интерпретацији скорије прошлости овог региона. И, није се томе нимало чудити. Управо та интерпретација требало је да постави и трајно одржава псеудоморалне темеље једног новог државно-територијалног дизајна ових простора у њиховом пост-југословенском периоду. А то дизајнирање, било је јасно већ крајем деведесетих, вођено je геополитичком идејом обуздавања српског фактора у овом делу Европе, у корист свих, током ратова за екс-југословенско територијално наслеђе Србима супротстављених етницитета – хрватског, бошњачког, албанског. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, тзв. Хашки трибунал, све време свога деловања својим пресудама је испоручивао псеудоправне резоне за тај вишедеценијски геополитички пројекат "колективног Запада", а пре свега његове најзначајније прекоокеанске адресе.

Вишком тог ентузијазма одлазећи црногорски режим, а пре свега његов "први" и најозлоглашенији "човек" плаћао је толеранцију бриселско-вашингтонске врхушке на масивну пљачку тамошње друштвене имовине која се у протеклих деценију и по убрзано премештала у његове и руке његове малобројне клептократске и криминогене клике

Црна Гора као независна, из заједнице са Србијом нерегуларним референдумом 2006.г. истргнута држава, осмишљена је, призната и потом истрајно подржавана као још једна, невелика али нипошто не и безначајна карика у том антисрпском геополитичком ланцу настајалом од почетка 90-их државним осамостаљењем Хрватске и Босне и Херцеговине, а затвореном, бар засад, противправном сецесијом јужне српске покрајине 2008.г. И, егзотична медитеранска државица је целих протеклих деценију и по приљежно извршавала наметнути јој задатак, између осталих и онај његов део који се тицао очекиване интерпретације скорије регионалне прошлости, коју је неретко практиковала и са више ентузијазма него што га је било у таквим наративима других екс-југословенских република. Вишком тог ентузијазма одлазећи црногорски режим, а пре свега његов "први" и најозлоглашенији "човек" плаћао је толеранцију бриселско-вашингтонске врхушке на масивну пљачку тамошње друштвене имовине која се у протеклих деценију и по убрзано премештала у његове и руке његове малобројне клептократске и криминогене клике.

 

Пост-ђукановићевска Црна Гора и српске наде и разочарања

Због свега наведеног, била су разумљива очекивања српске јавности да ће демонтажа злогласног режима започета августа 2020.г., настављена недавно одржаним председничким изборима и, основано је претпоставити, окончана на скорим парламентарним изборима означити ако већ не радикалан, оно бар значајан и видљив отклон од његове политике према суседној Србији, па и политике интерпретирања скорије регионалне прошлости и улоге српског чиниоца у њој. Притом се полазило од претпоставке да ће нове политичке структуре које су се протеклих десетак година формирале у Црној Гори, а које чине углавном млади и високообразовани појединци, исказивати више респекта за чињенице које се тичу те прошлости, више спремности за консултовање лако им доступних, независних и непристрасних извора који је истраживачки третирају, више критичности у приступу наметнутом евроатлантском наративу о њој.

Врло брзо по окончању председничких избора испоставило се да је тај наратив о крају западнобалканског 20. века једнако снажно интериоризован и у новим, не-депеесовским политичким структурама Црне Горе, и да засад нема спремности и одлучности да га се, бар не јавно, доведе у питање, ако већ не и јасно оспори

Али, авај, врло брзо по окончању председничких избора испоставило се да је тај наратив о крају западнобалканског 20. века једнако снажно интериоризован и у новим, не-депеесовским политичким структурама Црне Горе, и да засад нема спремности и одлучности да га се, бар не јавно, доведе у питање, ако већ не и јасно оспори.

Тако је већ у првим својим јавним наступима након обзнањивања резултата избора, углавном на прозападним и регионалним несрпским медијима, новоизабрани председник најмање западнобалканске државе ученички ревносно потврдио све кључне топосе реченог наратива: геноцидни карактер злочина у Сребреници; недискутабилан државни статус сецесионистичког Косова и Метохије; безизгледност идентичних настојања српског ентитета у БиХ; приде и неупитно чланство Црне Горе у НАТО савезу, те њено непоколебљиво истрајавање на европском путу. У интервјуу за загребачки Вечерњи лист Милатовић поентира: "Нико није за повратак заједнице са Србијом, након Ђукановићевог одласка Црна Гора биће још суверенија". А да би потврдио ту, још већу пост-ђукановићевску сувереност државе на чијем челу се управо нашао, те њену и даље неупитну дистанцу према Србији, он, примерице, међу првима упућује честитке Финској на њеном пријему у НАТО, а приликом прекјучерашње посете Шведској изражава искрене жеље да и она већ на следећем самиту постане чланица међу Србима озлоглашене Алијансе.

Aбазовићев интерпретаторски "корак даље" у односу на Милатовића

Ако је и било нечег недовољно јасног у Милатовићевим ставовима с набројаним у вези, појаснио их је премијер црногорске владе у техничком мандату Дритан Абазовић у свом потоњем интервјуу за сарајевску Федералну телевизију, те приликом прошлонедељне посете Косову и Метохији. Не само да Црна Гора безрезервно признаје косметску независност, "већ ће учинити све што је у њеној моћи да ојача његов међународно-правни субјективитет и убрза његов пријем у међународне организције", изрекао је том приликом Абазовић и шокирао јавност у Србији. Само дан пре тога у разговору за речену сарајевску медијску кућу Абазовић децидно и "не трепнувши" одбија могућност да у случају да Република Српска крене за косметским примером и прогласи независност од остатка БиХ, Црна Гора исту и призна. Утолико, он одлучно одбија и могућност да држава у чије име говори пошаље своје представнике на обележавање 9. јануара као "противуставног" дана Републике Српске, и подвлачи да су прошле године министри у њеној влади у Бањалуци били присутни у својству приватних лица.

 Утолико, он одлучно одбија и могућност да држава у чије име говори пошаље своје представнике на обележавање 9. јануара као "противуставног" дана Републике Српске, и подвлачи да су прошле године министри у њеној влади у Бањалуци били присутни у својству приватних лица.

Ништа мање иностраним менторима Абазовића не препоручује ни његов став о фамозном "српском свету" и могућности да му се придружи и Црна Гора. Нова Црна Гора има амбицију да постане део европског света, нагласиће он, и "никакав српски свијет нас не занима. Нити нас је икад занимао. Ни нас који смо сада на власти, ни људе који чине огромну већину у Црној Гори. Нас занима европски свијет, и то је то. Све остало је предмет некакве пропаганде".

Једино у чему Абазовић чини интерпретаторски узмак од ставова претходног режима према дешавањима у региону јесте регионална, углавном економска иницијатива позната под именом "Отворени Балкан" којој су досад приступиле Србија, Северна Македонија и Албанија. Са становишта интереса државе коју представља рационално калкулишући, а истовремено и повлађујући очекивањима Запада од ове ствари, он закључује: "Отворени Балкан је добар из разлога што он ставља акценат на економску сарадњу, на већу мобилност, већу отвореност тржишта, на признавање диплома и лиценци, укидање радних дозвола, а то је захтев Европске уније и према нама, и према Босни и Херцеговини, и према Србији, и према Косову, и према свима осталима у региону".

У Црној Гори ни након недавних политичких промена још увек ништа ново, или бар не ништа крупније и за српски народ и његову матичну државу Србију релевантно. И, на тој чињеници мало шта може да промени (покајничко?) присуство новоизабраног црногорског председника васкршњој литургији у једној од подгоричких богомоља Српске православне цркве, те прошлонедељна лицемерна и парадна посета  премијера Црне Горе у техничком мандату Пећкој патријаршији

Евроатлантску врхушку једнако ће обрадовати и Абазовићево понављање става да се у Сребреници неспорно десио геноцид "и то је толики факат да никакве шире интерпретације и образложења ту нису потребни. Ја сам сигуран да ће то тако и остати, кад је у питању званична комуникација челника Црне Горе. А шта неки појединци за које тврдим да су у огромној мањини о томе мисле? Па, вјероватно ћете, док балканске прилике буду овакве какве јесу и док се сви не ослободимо тих политика прошлости, увијек налазити неке људе који ће хтјети, намјерно или не, једну такву чињеницу да порекну."

А да би та, како Абазовић каже, огромна, просрпски оријентисана мањина грађана Црне Горе, која иначе чини више десетина процената њеног гласачког тела који, како сам признаје, у претходној влади нису имали свог представника, након наредних парламентарних избора била још мања, он је одлучио да у "правну транзицију" црногорског друштва крене инкриминацијом и тамничењем управо њених политичких првака (случај председника будванске општине Мила Божовића), а не, што су грађани Црне Горе жељно ишчекивали, челникâ претходног мафиократског режима које Абазовићева "бескомпромисна" рука правде још увек једва да је и дотакла.

Да сумирамо: у Црној Гори ни након недавних политичких промена још увек ништа ново, или бар не ништа крупније и за српски народ и његову матичну државу Србију релевантно. И, на тој чињеници мало шта може да промени (покајничко?) присуство новоизабраног црногорског председника васкршњој литургији у једној од подгоричких богомоља Српске православне цркве, те прошлонедељна лицемерна и парадна посета  премијера Црне Горе у техничком мандату Пећкој патријаршији.

Ауторка је виша научна сарадница Института за политичке студије у Београду

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер