Притисци САД, Велике Британије и Немачке на Републику Српску у условима украјинске кризе (II)

„Специјална војна операција“ 2022. године и практично директни сукоб Запада и Русије само су убрзали горе поменуте процесе. Већ 11. априла 2022. године Велика Британија је увела санкције против Милорада Додика и Жељке Цвијановић, због, како је наведено, „дестабилизаторских активности“.[1] Овога пута, није било чак ни формалног повода за санкције. Радило се искључиво о реакцији Лондона на рат у Украјини. Британија је Републику Српску посматрала као најзападнију тачку руске/православне цивилизације против које је Лондон ушао у отворени рат. Британци су плански на црну листу ставили и председницу Српске Жељку Цвијановић, која је претходно, у условима санкција Додику, служила као канал за комуникацију руководства Српске са америчком администрацијом. Британија 2022. захтева да се и ти контакти пресеку и да се санкције са Додика прошире на цело руководство РС, али и на привредна предузећа. Постаје јасно да Запад не види непријатеља у једном политичару или странци, већ у самом постојању Републике Српске.

Разматрање војне агресије и хапшења српског руководства, 2022–2025.

Убрзо након почетка рата, 12. априла 2022, Кристијан Шмит је донео своју прву „одлуку“ да суспендује Закон о имовини који је усвојила Народна скупштина Републике Српске. Иако је у претходном периоду за поништавање закона Народне Скупштине Републике Српске коришћен Уставни суд БиХ, Западу је овога пута било битно да пошаље поруку да Кристијан Шмит има диктаторска овлашћења некадашњих високих представника у БиХ с почетка 21. века и да је врховна политичка, судска и законодавна власт у овој земљи концентрисана искључиво у његовим рукама.

У првим недељама руско-украјинског рата 2022. године, појавила се идеја да оружане снаге Велике Британије киднапују председника Републике Српске Милорада Додикаи одведу га на непознату локацију. Додик је 16. априла 2022. саопштио да је такву информацију о плану Британаца добио са четири различите стране

У првим недељама руско-украјинског рата 2022. године, појавила се идеја да оружане снаге Велике Британије киднапују председника Републике Српске Милорада Додика и одведу га на непознату локацију. Додик је 16. априла 2022. саопштио да је такву информацију о плану Британаца добио са четири различите стране.[2] То не би био потпуни преседан у случају политике Запада у БиХ, с обзиром на то да су снаге СФОР-а почетком 2000-их предузимале сличне акције према политичарима из Републике Српске.[3] Иако је британска амбасада негирала овакве наводе, Додик је у јулу 2022. поновио тврдњу о британском плану за киднаповање и констатовао да је добио поуздане информације о томе од извора из шест држава.[4] Да ли због развоја ситуације на фронту, која је ишла Западу у прилог и није захтевала радикалне потезе, или због процене да би таква акција нанела штету репутацији НАТО-а и негативно утицала на пропагандни рат против Русије, од ове акције се, макар привремено, одустало. Главни разлог за одлагање акције вероватно је представљала чињеница да у условима у којима Запад, заједно са бошњачким фактором, има контролу над Судом и Тужилаштвом БиХ, а наметнуо је и праксу да Кристијан Шмит може да проглашава и мења законе у земљи, не постоји потреба за „хајдучком“ отмицом Додика, када се иста може спровести као део „легалне“ правосудне процедуре кроз поступке Шмита и лојалних тужилаца и судија из Сарајева.

Као и у случају забране Дана РС и Инцковог наметања закона, одбијање Републике Српске да прихвати Шмита као „високог представника“, његова апсолутистичка овлашћења, као и њихову злоупотребу против интереса овог ентитета, наишла је на нови талас притисака западних званичника. У нападе се током 2023. године укључио и амерички државни секретар Ентони Блинкен. Он је у марту те године оптужио Милорада Додика да „иде стопама Путина“.[5]

Повод за последњи напад Запада на Републику Српску било је оспоравање њеног права да буде власник „државне имовине“. Иако ниједна одредба Устава БиХ не пружа основ за тумачење да БиХ буде уписана као власник имовине на територији два ентитета, бошњачки политички кругови су неколико година након закључења Дејтонског споразума почели да заговарају став да титулар целокупне „државне имовине“ мора да буде искључиво БиХ, док ентитети, евентуално, могу да буду „корисници“ имовине.[6] Без упоришта у Уставу, ова настојања су добила на снази тек у годинама појачаног притисака на Српску за време Украјинске кризе. Након што су Шмит и Уставни суд БиХ 2022. године „поништили“ Закон о имовини који је донела Скупштина Српске, крајем те године донет је нови Закон о непокретној имовини, сличне садржине као и претходни, али делимично измењен. Шмит је у априлу 2023. поново „поништио“ одлуку Скупштине Српске. У јуну 2023. године Скупштина РС је усвојила закон којим се предвиђа да Службени гласник Републике Српске не објављује одлуке „високог представника“. Одлука се заснивала на чињеници да, према Уставу БиХ и Дејтонском споразуму, високи представник де факто и де јуре више не постоји, с обзиром да, након оставке Валентина Инцка 2021, ново именовање за високог представника није договорено од страна потписница, нити потврђено у Савету безбедности УН.

Повод за последњи напад Запада на Републику Српску било је оспоравање њеног права да буде власник „државне имовине“. Иако ниједна одредба Устава БиХ не пружа основ за тумачење да БиХ буде уписана као власник имовине на територији два ентитета, бошњачки политички кругови су неколико година након закључења Дејтонског споразума почели да заговарају став да титулар целокупне „државне имовине“ мора да буде искључиво БиХ, док ентитети, евентуално, могу да буду „корисници“ имовине

Амерички државни секретар Ентони Блинкен је 8. јула 2023. на друштвеној мрежи X објавио да „Додиково потписивање закона којима се одбацује власт (authority) Високог представника представља кршење Устав Босне и Херцеговине и нарушава Дејтонски споразум“. Такође је поручио да „Сједињене државе подржавају ОХР БиХ и њен суверенитет, територијални интегритет и мултинационални карактер“.[7]Блинкен није објаснио какву то „власт“ и која „овлашћења“ према Дејтонском споразуму има високи представник, нити како може да буде именован без сагласности страна потписница и одобрења Савета безбедности УН, што је експлицитно прописано овим споразумом.

Кристијан Шмит је 1. јула 2023. године обзнанио „измене и допуне“ Кривичног законика Босне и Херцеговине, према којем се свако службено лице у Босни и Херцеговини које не буде спроводило његова наређења, има казнити казном затвора у трајању од шест месеци до 5 година.[8] Тиме је створен, наводни, „правни основ“ за судски прогон званичника из Републике Српске који се не буду повиновали његовим захтевима.

Једна од често понављаних тврдњи у српској јавности последњих деценија јесте да су Срби, и њихово национално питање, маргинални у међународним односима и недовољно значајни да би били предмет пажње водећих светских сила. Неутемељеност оваквог уверења најбоље је дошла до изражаја 15. септембра 2023. године, када је у Вашингтону одржан састанак између америчког државног секретара Ентонија Блинкена и немачке министарке спољних послова АналенеБербок, у том тренутку шефова дипломатија најмоћније земље света и најмоћније земље ЕУ. Након састанка је одржана конференција за новинаре на којој је Блинкен, у првом обраћању, говорио о тачно три теме – прва тема је била рат против Русије у Украјини, друга тема односи са Кином, а трећа тема је била Република Српска.[9] Блинкен је том приликом похвалио Немачку зато што је почела да примењује економске санкције против становништва Српске. Посебно је упечатљиво да поруке Блинкена нису добиле готово никакву медијску пажњу у Србији, као ни већина потеза које су западне државе предузимале против Републике Српске током претходне деценије.

Кристијан Шмит је 1. јула 2023. године обзнанио „измене и допуне“ Кривичног законика Босне и Херцеговине, према којем се свако службено лице у Босни и Херцеговини које не буде спроводило његова наређења, има казнити казном затвора у трајању од шест месеци до 5 година. Тиме је створен, наводни, „правни основ“ за судски прогон званичника из Републике Српске 

Током целог периода обухваћеног овим истраживањем није забележена ниједна календарска година без нове ескалације западног притиска на Републику Српску и без предузимања потеза који су до тада важили за превише радикалне. Током обележавања Дана РС 9. јануара 2024, два америчка војна авиона Ф-16 су кружила изнад Бањалуке.[10] У наредних годину и по дана забележено је још неколико сличних летова изнад градова у Републици Српској од стране америчке и британске војске, укључујући и авионе за извиђање, који се користе за прецизно лоцирање мета у циљу каснијег напада ракетама и дроновима.[11] То је представљало јасну поруку ка чему Запад иде и за шта се спрема када је реч о Републици Српској.

Паралелно са припремама за војну агресију, западне земље су 2024. године активно радиле и на дехуманизацији Републике Српске кроз манипулисање чињеницама о рату у БиХ. Пошто је покушај доношења резолуције о Сребреници у Савету безбедности УН спречен стављањем вета од стране Русије 2015. године, западне силе су 2024. године одлучиле да резолуцију сличне суштине и циља донесу у Генералној скупштини УН, чије одлуке немају правно-обавезујући карактер. Формални предлагачи били су Немачка и Руанда, а званични спонзори резолуције углавном су биле чланице Европске уније и НАТО пакта. Резолуција је изгласана са 84 гласа „за“ (43,5%), од укупно 193 државе чланице са правом гласа, уз 68 уздржаних, 19 против и 22 земље које нису гласале.[12] Већина држава света је, одбијањем да подржи резолуцију, послала поруку незадовољства због хипокризије, примене двоструких аршина и неоколонијалног приступа у политици земаља НАТО и ЕУ, које су резолуцију иницирале.

Западне санкције се постепено шире на све већи број привредних субјеката, са намером да нанесу што већу штету и изврше економски притисак на целокупно становништво овог ентитета. Република Српска је део јединственог царинског простора БиХ, што донекле отежава примену класичног модела економских санкција, јер би оне погодиле и западне савезнике у Федерацији БиХ. Стога су се западноевропске владе определиле за укидање инвестиција и приступа финансијским фондовима ЕУ, док америчка влада циљано укида финансијске услуге америчких банака за важне компаније из Републике Српске, које Стејт Департмент ставља на „црну листу“, најчешће уз образложење „повезаности с Додиковим режимом“.[13] Европска банка за обнову и развој је средином 2024. године саопштила да неће учествовати у кредитирању и финансирању аутопута 5ц кроз Републику Српску „због политичке ситуације у земљи“.[14] Иста банка је током те године одобравала средства за финансирање путева у Федерацији БиХ, што показује да је у питању спровођење политике санкција против грађана Српске од стране бриселске бирократије.

На основу Шмитове „одлуке“ о кривичном прогону свих који не буду извршавали његова наређења и покоравали се „законима“ и „изменама закона“ које он буде проглашавао, Тужилаштво и Суд БиХ су 2024. године покренули судски процес против председника Републике Српске, председника Скупштине Републике Српска и директора Службеног гласника Републике Српске

На основу Шмитове „одлуке“ о кривичном прогону свих који не буду извршавали његова наређења и покоравали се „законима“ и „изменама закона“ које он буде проглашавао, Тужилаштво и Суд БиХ су 2024. године покренули судски процес против председника Републике Српске, председника Скупштине Републике Српска и директора Службеног гласника Републике Српске. Суд БиХ је 25. фебруара 2025. осудио Додик на годину дана затвора и шестогодишњу забрану вршења дужности председника Републике Српске због „непоштовања“ Шмитових „одлука“.[15] Британски план из 2022. године за киднаповање председника Српске је тиме коначно добио своју „легалну“ основу у виду „одлука“ неуставних институција БиХ.

Тужилаштво БиХ је 12. марта 2025. издало наредбу за привођење руководства Републике Српске – председника Милорада Додика, председника Владе Радована Вишковића и председника Скупштине Ненада Стевандића због „напада на уставни поредак БиХ“.[16] Суд БиХ је 14. марта одредио једномесечни притвор руководству Републике Српске. Три дана касније, исти суд је расписао централну потерницу за највишим руководиоцима Републике Српске.[17] Ипак, захтев Суда БиХ да потерницу за руководством Републике Српске распише иМеђународна полицијска организација Интерпол одбијенје уз образложење да потернице Интерпола не обухватају и политичке прогоне.[18] У Источном Сарајеву се 23. априла 2025. године десио и први покушај хапшења председника Републике Српске, који је осујећен због отпора припадника МУП-а Републике Српске.[19]

У периоду од 2021. до 2025. године, Валентин Инцко и Кристијан Шмит су „доносили“ законе који Републику Српску дефакто воде ка нестанку. На основу тих „закона“, Тужилаштво и Суд БиХ су спроводили прогон највиших званичника овог ентитета

У периоду од 2021. до 2025. године, Валентин Инцко и Кристијан Шмит су „доносили“ законе који Републику Српску дефакто воде ка нестанку. На основу тих „закона“, Тужилаштво и Суд БиХ су спроводили прогон највиших званичника овог ентитета, док су америчка и британска војна авијација демонстративно надлетале градове у Републици Српској. Поменутим поступцима, притисци Запада и бошњачке политичке елите су прерасли у ултиматум властима и грађанима Републике Српске, са поруком да ће, уколико не буду пристали на политичко потчињавање и постепено укидање овог ентитета, исти циљ бити остварен силом.

Закључак

Како се сукоб са Русијом развијао, тако се у све већој мери откривало да примарни циљ Запада у БиХ није успостављање владавине праве, демократије, борба против корупције, нити изградња мултиетничке државе или дугорочно решавање проблема односа два ентитета и три народа. Запад је, суштински, био усмерен само на један ентитет и на један народ, који је настојао да развласти. Друга два народа Запад сматра подједнако савезничким и не показује посебну заинтересованост за међусобни однос снага између Хрвата и Бошњака, све док је њихово узајамно супротстављање обуздано и не ремети главни задатак – институционално слабљење и политичко неутралисање Републике Српске.

Истраживање указује да је крајњи циљ америчке, британске и немачке политике укидање Републике Српске. Поруке западних званичника, који су у готово сваком праву Републике Српске и потезу њеног руководства препознавали „акт сепаратизма“ и „напад на уставни поредак БиХ“, а затим те ставове артикулисали у „одлуке високог представника“ и пресуде Суда и Уставног суда БиХ, недвосмислено откривају њихову неспремност да прихвате да Срби у Републици Српској имају било каква колективна права или статус изван оног који данас имају у Хрватској и у Федерацији БиХ.

Искуства епохе Украјинске кризе показала су да је за Запад на простору некадашње Југославије од пресудне важности било потискивање и слабљење српског фактора, у склопу чега су се Муслимани појавили као "природни савезник"

На основу развоја догађаја у, досадашњој, „дугој деценији“ Украјинске кризе, може се закључити да је однос Запада према Републици Српској одређен „хантингтоновским“ приступом спољној политици, у оквиру којег се Република Српска посматра као најзападнија тачка православне цивилизације, и самим тим као простор конфронтације. Цивилизацијски сукоб као кључна детерминанта политике објашњава не само оштрину и непомирљивост у реторици западних званичника према Републици Српској, већ и лакоћу с којом су се одлучивали за кршење дипломатске праксе и радикализацију политичких притисака, њихову склоност да овај ентитет сврставају у ред најважнијих светских питања, као и њихову спремност да примене сва расположива средстава против РС, укључујући и употребу силе.

Иако је Хантингтонова теорија у значајној мери примењива у политици Запада у Босни и Херцеговини, њено ограничење огледа се у томе што је америчку подршку Муслиманима у БиХ примарно посматрала из угла односа Запада према исламској цивилизацији. Насупрот таквим објашњењима ове подршке, искуства епохе Украјинске кризе показала су да је за Запад на простору некадашње Југославије од пресудне важности било потискивање и слабљење српског фактора, у склопу чега су се Муслимани појавили као "природни савезник". Хантингтон је донекле потценио степен анимозитета колективног Запада према православној цивилизацији, који се, на примеру сукоба са Русијом, испољио као знатно дубљи, темељнији и више укорењен у цивилизацијском и верском идентитету него однос Запада према исламским државама.

Видети још: Игор Вукадиновић: Притисци САД, Велике Британије и Немачке на Републику Српску у условима украјинске кризе (I)