Još jedna godišnjica zločina u Srebrenici i nove najave rata u BiH

I bezmalo tri decenije od okončanja oružanih sukoba na tlu Bosne i Hercegovine, mesec jul svake godine unosi dodatne političke tenzije u i inače permanentno tenzičan i konfliktan politički život te nekadašnje centralne jugoslovenske republike. Ove godine tim tenzijama doprinosi i činjenica tužnog „jubileja“ – ravno trideset godina od masovnog ratnog zločina koji su pripadnici oružanih formacija naših tamošnjih sunarodnika počinili nad bošnjačkom populacijom danas već planetarno čuvene Srebrenice i njene bliže okoline.

Sumirajući ovim povodom rezultate „tranzicione pravde“, dakle, niza u prvom redu pravnih postupaka pokrenutih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu za ratne zločine počinjene ponajvećma na prostorima BiH, Nevenka Tromp, profesorka Univerziteta u Amsterdamu i jedan od ključnik i višegodišnjih saradnika MKTBJ-a, tvrdi ovih dana pred kamerama jedne bosanskohercegovačke televizije da su oni, u najkraćem – porazni. Presude Tribunala nisu, konsternirana je ona, „zacementirale tranzicijski narativ“ koji kaže da je zločin počinjen u Srebrenici nesumnjivo imao karakter genocida, da je to sada „pravna, povijesna i moralna činjenica“, a ne pitanje nečijeg mišljenja i nečijeg stava, i da to kao takvo „stoji zapisano u mramoru povijesnog sjećanja cijele naše civilizacije“.

Neodustajna bošnjačka lobistkinja zagovara i kako kaže „transnacionalno pisanje istorije“ našeg regiona, u prvom redu njenog srebreničkog poglavlja, kako se „nacionalnim“ istoričarima ne bi dozvolili njena revizija i njeno krivotvorenje

Briga o tom „zločinu nad zločinima“, o tom, kako kaže Trompova, celebrity crime-u, njegovo komemoriranje i memorijalizacija, sada su u nadležnosti svekolikog čovečanstva koje samo takvim pristupom zločinima toga ranga može demotivisati i dekiražirati njihove potencijalne počinioce na drugim krajevima sveta. Utoliko je i svaka od 193 države članice UN, smatra ona, pozvana da pred Međunarodnim sudom pravde takođe u Hagu pokrene reviziju postupka protiv Srbije za koju je MKTBJ utvrdio da ni na koji način nije odgovorna, niti je učestvovala u pripremi i izvršenju zločina u Srebrenici. Neodustajna bošnjačka lobistkinja zagovara i kako kaže „transnacionalno pisanje istorije“ našeg regiona, u prvom redu njenog srebreničkog poglavlja, kako se „nacionalnim“ istoričarima ne bi dozvolili njena revizija i njeno krivotvorenje.

Nije agilna Hrvatica propustila da ovom prilikom „podseti“ da su uz ovaj, presuđeni, bosanski Srbi od 1992. do 1995. g. na prostorima BiH počinili još najmanje 6,7 drugih, nepresuđenih „opštinskih genocida“, uglavnom na teritoriji Posavine, među kojima je, smatra ona, najveći bio onaj počinjen u Prijedoru.

I, umesto bespogovornog prihvatanja tih „pravnih, povijesnih i moralnih činjenica“, kolektivne katarze srpskog naroda ma gde na svetu da živi, genocidna kakvoća zločina u Srebrenici se, skandalizovana je Nevenka iliti Nena Tromp, kako je od milja oslovljavaju bosanski muslimani, uporno i sitematski negira, sam zločin relativizuje, a njegovi počinioci glorifikuju i u nacionalnu memoriju smeštaju kao zaslužni pojedinci i heroji, a ne kao prestupnici i kriminalci.

Nije Nena u intervjuu za Hadžifejzovićevu Face Tv upriličenom neposredno pred obeležavanje nove „okrugle“ godišnjice „genocida“ zaboravila da se osvrne i na tzv. Inckov zakon, odnosno izmene Krivičnog zakona BiH koje je ovaj nametnuo zadnjeg dana svog mandata u njoj, a koje predviđaju hapšenje, krivično procesuiranje i tamničenje svih koji se drznu da „javno odobre, poreknu, grubo umanje ili pokušaju opravdati zločin genocida, zločin protiv čovječnosti ili ratni zločin utvrđen pravosnažnom presudom“. Umesto da se dosledno primenjuje, taj zakon je, opominje Trompova, sve do danas „mrtvo slovo na papiru“.

***

Od samog početka njenog javnog angažmana, reči Nevenke Tromp su među bosanskim muhamedancima dočekivane kao „melem za dušu“ i nezanemarljiv „vetar u leđa“ njihovim političkim ambicijama. Oni su bespogovorno usvajali njen narativ o tragičnim devedesetim na prostorima BiH i zajedno s njom ga lansirali u medijski prostor regiona i sveta. Tako i ovih dana na fonu onoga što je ona izrekla istupa i nekadašnji gradonačelnik Srebrenice Ćamil Duraković, kojeg posebno tangira tajming prošlonedeljnog obeležavanja stradanja Srba iz srednjepodrinjskog i birčanskog kraja, odabran, ne sumnja on, kako bi se skrenula pažnja sa predstojećih dešavanja u Potočarima, preživele žrtve genocida još jednom ponizile, i dodatno traumatizovale.

Tako i ovih dana na fonu onoga što je ona izrekla istupa i nekadašnji gradonačelnik Srebrenice Ćamil Duraković, kojeg posebno tangira tajming prošlonedeljnog obeležavanja stradanja Srba iz srednjepodrinjskog i birčanskog kraja, odabran, ne sumnja on, kako bi se skrenula pažnja sa predstojećih dešavanja u Potočarima, preživele žrtve genocida još jednom ponizile, i dodatno traumatizovale.

Prema Durakovićevim saznanjima vrlo je mogućno da će pojedinci srpske nacionalnosti tog dana na srebreničkom mezarju na kojem će, kako se u Sarajevu predviđa, biti prisutno oko 150 000 ljudi, pokušati da isprovociraju incidente, haotizuju situaciju na terenu, iako je, predočava on, cilj bošnjačke populacije samo dostojanstvena dženaza i ukop, ako je evidencija autorke ovih redova tačna dvadeset peti po redu, „novoidentifikovanih“ žrtava genocida od ko zna koliko takvih rituala planiranih za bližu i dalju budućnost. Za budućnost komemoriranja genocida koji kao takav „poriče samo zločinačka osovina Banja Luka-Beograd-Moskva“, podvlači još jedan među značajnim Bošnjacima Zlatko Lagumdžija, ambasador BiH pred Ujedinjenim nacijama i najzaslužniji za njihovo prošlogodišnje usvajanje rezolucije da se 11. jul proglasi za Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici.

Ministar unutrašnjih poslova BiH Ramo Isak ide, pak, i korak dalje od pomenute dvojice, pa u srebreničkom ključu tumači i nedavnu odluku Skupštine Republike Srpske o formiranju rezervnog sastava policije RS-a. To je, podseća Isak, ista ona policija koja je devedesetih saučestvovala u činjenju svih zločina nad muslimanima u BiH, pa i onog u Srebrenici. Ali, „ovoga puta nećemo sjediti skrštenih ruku i čekati da nam se to ponovi“, upozorava Isak. „Uvedu li oni u svoj policijski sitem još 1 000 policajaca, mi ćemo uvesti 5 000, uvedu li 5 000 mi ćemo uvesti 10 000“, neskriveno preti imenovani. A kako i koliko su obučeni  muslimanski kadeti koji već izlaze iz Policijske akademije u Sarajevu, Dodik, preporučuje Isak, može i sam da se uveri. Inače, većina muslimanskih prvaka u BiH je saglasna u tome da je i tajming ovih najnovijih dešavanja u političkom životu RS-a koja se tiču odluka njenog najvišeg predstavničkog tela odabran tako da „gurne prst u oko“ Bošnjacima pred obeležavanje godišnjice „genocida“ u Srebrenici, da dirne u njihove nikad zarasle rane.

***

Šta se sve dešavalo na području Srebrenice i u njenoj okolini jula meseca te tragične 1995. g. uglavnom je već istraženo i temeljno dokumentovano. Značajne doprinose tome dalo je više nezavisnih istraživača, između ostalih: Gideon Grajf, Edvard Herman, Žerminal Čivikov, Stefan Karganović, Aleksandar Dorin, i niz drugih. Kako glasi definicija genocida i koji su elementi bića tog teškog krivičnog dela koje ono mora sadržati da bi bilo ispravno kvalifikovano kao genocid, svako zainteresovan može saznati iz svakog udžbenika međunarodnog krivičnog prava publikovanog od 50-ih godina proteklog veka naovamo. Da zločin počinjen u leto '95. g. u istočnoj Bosni ne sadrži nijedan elemenat bića tog i takvog krivičnog dela danas bi potvrdila ogromna većina nezavisnih eksperata u toj oblasti, a mnogi od njih su to već i učinili, među njima i britanski profesor Vilijam Šabas, verovatno najugledniji živi stručnjak na svetu upravo za tu granu prava i zločin genocida.

Da bi se Rafael Lemkin koji je 1944. g. skovao sam termin „genocid“, „prevrnuo u grobu“ kada bi nekim čudom mogao da se uveri da se on koristi za kvalifikaciju zločina počinjenog u Srebrenici '95. g. ustvrdio je već pomenuti Gideon Grajf

Da bi se Rafael Lemkin koji je 1944. g. skovao sam termin „genocid“, „prevrnuo u grobu“ kada bi nekim čudom mogao da se uveri da se on koristi za kvalifikaciju zločina počinjenog u Srebrenici '95. g. ustvrdio je već pomenuti Gideon Grajf, jedan od najautoritativnijih svetskih istoričara specijalizovanih za istoriju holokausta. Njegov i Lemkinov sunarodnik, pak, i jedan od najprominentnijih intelektualaca današnjice Noam Čomski, pre nekoliko godina je u intervjuu za jednu bosanskohercegovačku televiziju, odgovarajući na pitanja koja su se ticala „genocida“ u Srebrenici gotovo zavapio: „Koristimo, molim vas, taj termin za ono što on izvorno znači – masovno ubijanje s ciljem potpunog fizičkog uništenja jednog naroda, i ne pojeftinjujmo njegovo preskupo značenje“. A koliko je njegovo značenje skupo, i preskupo, valjda niko na planeti ne zna i ne može da posvedoči koliko to znaju i mogu Jevreji, kako zbog svog tragičnog kolektivnog iskustva iz sredine proteklog veka, tako i zbog svojih enormnih napora koje su od tada naovamo ulagali i koje još uvek ulažu u naučna istraživanja ovog malignog istorijskog fenomena.

Ono što mogu i što konstantno proizvode kada je reč o načinu na koji se njima tretiraju masovna ljudska stradanja u ratu iz 90-ih na koja tamošnji muslimani nastoje da uspostave monopol, uz to i „genocidom“ zapečaćen, jeste opasno kontaminiranje političke atmosfere na prostorima BiH, permanentno antagonizovanje naroda koji u njoj žive, i uporno ih držanje u strahu da tamošnji oružani sukobi još uvek nisu okončani, odnosno da tek sledi njihovo „drugo poluvreme“ 

S obzirom na sve prethodno, malo je verovatno da bi političko-propagandni „manevri“ federalnog Sarajeva po ovom pitanju, potpomognuti od strane njihovih inostranih mentora i pokrovitelja, između ostalih i pomenute N. Tromp, mogli značajnije da promene već uspostavljeni poredak stvari na tim, naučnim „terenima“, ma koliko dugo da traju, a traju već nekoliko desetleća. Ono što mogu i što konstantno proizvode kada je reč o načinu na koji se njima tretiraju masovna ljudska stradanja u ratu iz 90-ih na koja tamošnji muslimani nastoje da uspostave monopol, uz to i „genocidom“ zapečaćen, jeste opasno kontaminiranje političke atmosfere na prostorima BiH, permanentno antagonizovanje naroda koji u njoj žive, i uporno ih držanje u strahu da tamošnji oružani sukobi još uvek nisu okončani, odnosno da tek sledi njihovo „drugo poluvreme“ i konačno poravnanje međunacionalnih računa s kraja minulog veka. I samo ovlaš iscrtane konture ovogodišnjeg „predpotočarskog“ političkog „pejzaža“ BiH iz prvog dela ovog teksta na takav zaključak alarmantno upućuju.

***

 „Samo mrtvi su videli kraj rata“, izrekao je pre mnogo godina znameniti američki filozof DŽordž Santajana. I, kao da je, formulišući taj vizionarski diktum, imao pred očima upravo postdejtonsku BiH, od dana u kojem su stavljeni potpisi na taj famozni dokument pa sve do danas, a posebno u danima obeležavanja godišnjice jednog velikog zločina počinjenog na njenim prostorima pre pune tri decenije.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta za političke studije u Beogradu