Још једна годишњица злочина у Сребреници и нове најаве рата у БиХ
| Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |
Још једна годишњица злочина у Сребреници и нове најаве рата у БиХ |
|
| уторак, 08. јул 2025. | |
|
И безмало три деценије од окончања оружаних сукоба на тлу Босне и Херцеговине, месец јул сваке године уноси додатне политичке тензије у и иначе перманентно тензичан и конфликтан политички живот те некадашње централне југословенске републике. Ове године тим тензијама доприноси и чињеница тужног „јубилеја“ – равно тридесет година од масовног ратног злочина који су припадници оружаних формација наших тамошњих сународника починили над бошњачком популацијом данас већ планетарно чувене Сребренице и њене ближе околине. Сумирајући овим поводом резултате „транзиционе правде“, дакле, низа у првом реду правних поступака покренутих пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу за ратне злочине почињене понајвећма на просторима БиХ, Невенка Тромп, професорка Универзитета у Амстердаму и један од кључник и вишегодишњих сарадника МКТБЈ-а, тврди ових дана пред камерама једне босанскохерцеговачке телевизије да су они, у најкраћем – поразни. Пресуде Трибунала нису, констернирана је она, „зацементирале транзицијски наратив“ који каже да је злочин почињен у Сребреници несумњиво имао карактер геноцида, да је то сада „правна, повијесна и морална чињеница“, а не питање нечијег мишљења и нечијег става, и да то као такво „стоји записано у мрамору повијесног сјећања цијеле наше цивилизације“.
Брига о том „злочину над злочинима“, о том, како каже Тромпова, celebrity crime-у, његово комеморирање и меморијализација, сада су у надлежности свеколиког човечанства које само таквим приступом злочинима тога ранга може демотивисати и декиражирати њихове потенцијалне починиоце на другим крајевима света. Утолико је и свака од 193 државе чланице УН, сматра она, позвана да пред Међународним судом правде такође у Хагу покрене ревизију поступка против Србије за коју је МКТБЈ утврдио да ни на који начин није одговорна, нити је учествовала у припреми и извршењу злочина у Сребреници. Неодустајна бошњачка лобисткиња заговара и како каже „транснационално писање историје“ нашег региона, у првом реду њеног сребреничког поглавља, како се „националним“ историчарима не би дозволили њена ревизија и њено кривотворење. Није агилна Хрватица пропустила да овом приликом „подсети“ да су уз овај, пресуђени, босански Срби од 1992. до 1995. г. на просторима БиХ починили још најмање 6,7 других, непресуђених „општинских геноцида“, углавном на територији Посавине, међу којима је, сматра она, највећи био онај почињен у Приједору. И, уместо беспоговорног прихватања тих „правних, повијесних и моралних чињеница“, колективне катарзе српског народа ма где на свету да живи, геноцидна каквоћа злочина у Сребреници се, скандализована је Невенка илити Нена Тромп, како је од миља ословљавају босански муслимани, упорно и ситематски негира, сам злочин релативизује, а његови починиоци глорификују и у националну меморију смештају као заслужни појединци и хероји, а не као преступници и криминалци. Није Нена у интервјуу за Хаџифејзовићеву Face Tv уприличеном непосредно пред обележавање нове „округле“ годишњице „геноцида“ заборавила да се осврне и на тзв. Инцков закон, односно измене Кривичног закона БиХ које је овај наметнуо задњег дана свог мандата у њој, а које предвиђају хапшење, кривично процесуирање и тамничење свих који се дрзну да „јавно одобре, порекну, грубо умање или покушају оправдати злочин геноцида, злочин против човјечности или ратни злочин утврђен правоснажном пресудом“. Уместо да се доследно примењује, тај закон је, опомиње Тромпова, све до данас „мртво слово на папиру“. *** Од самог почетка њеног јавног ангажмана, речи Невенке Тромп су међу босанским мухамеданцима дочекиване као „мелем за душу“ и незанемарљив „ветар у леђа“ њиховим политичким амбицијама. Они су беспоговорно усвајали њен наратив о трагичним деведесетим на просторима БиХ и заједно с њом га лансирали у медијски простор региона и света. Тако и ових дана на фону онога што је она изрекла иступа и некадашњи градоначелник Сребренице Ћамил Дураковић, којег посебно тангира тајминг прошлонедељног обележавања страдања Срба из средњеподрињског и бирчанског краја, одабран, не сумња он, како би се скренула пажња са предстојећих дешавања у Поточарима, преживеле жртве геноцида још једном понизиле, и додатно трауматизовале.
Према Дураковићевим сазнањима врло је могућно да ће појединци српске националности тог дана на сребреничком мезарју на којем ће, како се у Сарајеву предвиђа, бити присутно око 150 000 људи, покушати да испровоцирају инциденте, хаотизују ситуацију на терену, иако је, предочава он, циљ бошњачке популације само достојанствена џеназа и укоп, ако је евиденција ауторке ових редова тачна двадесет пети по реду, „новоидентификованих“ жртава геноцида од ко зна колико таквих ритуала планираних за ближу и даљу будућност. За будућност комеморирања геноцида који као такав „пориче само злочиначка осовина Бања Лука-Београд-Москва“, подвлачи још један међу значајним Бошњацима Златко Лагумџија, амбасадор БиХ пред Уједињеним нацијама и најзаслужнији за њихово прошлогодишње усвајање резолуције да се 11. јул прогласи за Међународни дан сећања на геноцид у Сребреници. Министар унутрашњих послова БиХ Рамо Исак иде, пак, и корак даље од поменуте двојице, па у сребреничком кључу тумачи и недавну одлуку Скупштине Републике Српске о формирању резервног састава полиције РС-а. То је, подсећа Исак, иста она полиција која је деведесетих саучествовала у чињењу свих злочина над муслиманима у БиХ, па и оног у Сребреници. Али, „овога пута нећемо сједити скрштених руку и чекати да нам се то понови“, упозорава Исак. „Уведу ли они у свој полицијски ситем још 1 000 полицајаца, ми ћемо увести 5 000, уведу ли 5 000 ми ћемо увести 10 000“, нескривено прети именовани. А како и колико су обучени муслимански кадети који већ излазе из Полицијске академије у Сарајеву, Додик, препоручује Исак, може и сам да се увери. Иначе, већина муслиманских првака у БиХ је сагласна у томе да је и тајминг ових најновијих дешавања у политичком животу РС-а која се тичу одлука њеног највишег представничког тела одабран тако да „гурне прст у око“ Бошњацима пред обележавање годишњице „геноцида“ у Сребреници, да дирне у њихове никад зарасле ране. *** Шта се све дешавало на подручју Сребренице и у њеној околини јула месеца те трагичне 1995. г. углавном је већ истражено и темељно документовано. Значајне доприносе томе дало је више независних истраживача, између осталих: Гидеон Грајф, Едвард Херман, Жерминал Чивиков, Стефан Каргановић, Александар Дорин, и низ других. Како гласи дефиниција геноцида и који су елементи бића тог тешког кривичног дела које оно мора садржати да би било исправно квалификовано као геноцид, свако заинтересован може сазнати из сваког уџбеника међународног кривичног права публикованог од 50-их година протеклог века наовамо. Да злочин почињен у лето '95. г. у источној Босни не садржи ниједан елеменат бића тог и таквог кривичног дела данас би потврдила огромна већина независних експерата у тој области, а многи од њих су то већ и учинили, међу њима и британски професор Вилијам Шабас, вероватно најугледнији живи стручњак на свету управо за ту грану права и злочин геноцида.
Да би се Рафаел Лемкин који је 1944. г. сковао сам термин „геноцид“, „преврнуо у гробу“ када би неким чудом могао да се увери да се он користи за квалификацију злочина почињеног у Сребреници '95. г. устврдио је већ поменути Гидеон Грајф, један од најауторитативнијих светских историчара специјализованих за историју холокауста. Његов и Лемкинов сународник, пак, и један од најпроминентнијих интелектуалаца данашњице Ноам Чомски, пре неколико година је у интервјуу за једну босанскохерцеговачку телевизију, одговарајући на питања која су се тицала „геноцида“ у Сребреници готово завапио: „Користимо, молим вас, тај термин за оно што он изворно значи – масовно убијање с циљем потпуног физичког уништења једног народа, и не појефтињујмо његово прескупо значење“. A колико је његово значење скупо, и прескупо, ваљда нико на планети не зна и не може да посведочи колико то знају и могу Јевреји, како због свог трагичног колективног искуства из средине протеклог века, тако и због својих енормних напора које су од тада наовамо улагали и које још увек улажу у научна истраживања овог малигног историјског феномена.
С обзиром на све претходно, мало је вероватно да би политичко-пропагандни „маневри“ федералног Сарајева по овом питању, потпомогнути од стране њихових иностраних ментора и покровитеља, између осталих и поменуте Н. Тромп, могли значајније да промене већ успостављени поредак ствари на тим, научним „теренима“, ма колико дуго да трају, а трају већ неколико десетлећа. Оно што могу и што константно производе када је реч о начину на који се њима третирају масовна људска страдања у рату из 90-их на која тамошњи муслимани настоје да успоставе монопол, уз то и „геноцидом“ запечаћен, јесте опасно контаминирање политичке атмосфере на просторима БиХ, перманентно антагонизовање народа који у њој живе, и упорно их држање у страху да тамошњи оружани сукоби још увек нису окончани, односно да тек следи њихово „друго полувреме“ и коначно поравнање међунационалних рачуна с краја минулог века. И само овлаш исцртане контуре овогодишњег „предпоточарског“ политичког „пејзажа“ БиХ из првог дела овог текста на такав закључак алармантно упућују. *** „Само мртви су видели крај рата“, изрекао је пре много година знаменити амерички филозоф Џорџ Сантајана. И, као да је, формулишући тај визионарски диктум, имао пред очима управо постдејтонску БиХ, од дана у којем су стављени потписи на тај фамозни документ па све до данас, а посебно у данима обележавања годишњице једног великог злочина почињеног на њеним просторима пре пуне три деценије. Ауторка је виша научна сарадница Института за политичке студије у Београду |
