Vreme više ne radi za Vučića, ali u Briselu znaju da servilnijeg i kooperativnijeg od njega ne bi mogli naći

„Kao i uvek, i u svemu, Aleksandar Vučić se rukovodi isključivo svojim interesom i procenom koji će ga potezi što duže i sigurnije održati na vlasti. Tako će biti i sa odlukom o izborima. Raspisaće ih onda kad proceni da će na njima imati najveće šanse za pobedu. U tom smislu, ne bi me iznenadilo ukoliko bi se, suprotno svim najavama i izjavama, opredelio za brze izbore, pogotovo ako zaključi da bi time protivnike zatekao neorganizovane i posvađane“, kaže za Danas Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli.

Zar ne bi bilo malo neobično da raspiše izbore u oktobru ili decembru, a do sada je tvrdio da će to biti krajem 2026. godine?

– Na stranu što bi, najblaže rečeno, bilo malo neobično da, s jedne strane, non stop govorite kako u zemlji nema krize, dok, istovremeno, raspisujete vanredne izbore i šaljete na otpad vladu koja tek što je obeležila sto dana. Ali ne treba imati iluzije da bi ta očigledna nelogičnost imala većeg uticaja na mišljenje njegovih glasača.

Ipak, čini mi se da će – osim ako ga okolnosti i neki veći haos ne nateraju – pokušati da izbore prolongira do kalendarske 2026. A ne bi me iznenadilo ni ukoliko uz izbore zalepi i neki referendum o promeni ustava, ne bi li i na taj način povećao svoje izborne šanse.

Mislim da su šanse tzv. „studentske liste“ nešto veće, ukoliko izbori budu ove godine

Da li bi studentska lista imala više šanse ukoliko bi se izbori održali do kraje ove godine, nego ukoliko oni budu krajem naredne godine . Kolike su šanse da naboj protiv vlasti splasne i da se ljudi umore?

– Ljudi, generalno, jesu umorni, ali to za sada ne utiče bitno na političko raspoloženje i opredeljenje ni na jednoj strani. Ko je protiv Vučića, taj je protiv, ko ga podržava, taj ga podržava, nekad otvoreno, a nekad malo skrivenije. Ali, u principu, iako su karte većinski već podeljene, mislim da su šanse tzv. „studentske liste“ nešto veće ukoliko izbori budu ove godine.

I, naravno, ukoliko se uspešno razreši ovaj slučaj „slona u opozicionoj sobi“, to jest, rasplete odnos između studenata i parlamentarne opozicije. Pri čemu čak i u Vašem pitanju kao da se podrazumeva i implicira da je „studentska lista“ isto što i „lista opozicije“, a to nije slučaj i nije isto (iako je, bez sumnje, ta još uvek prilično imaginarna „studentska lista“ trenutno najjači akter na opozicionom političkom polu).

Već sada se na neki način ogleda umor, nakon osam meseci protesta. Sve je manje ljudi na ulicama. Da li je opao entuzijazam zbog odmora, ili zbog promene načina borbe?

– Ne treba se zavaravati da je u pitanju samo umor zbog dugog trajanja protesta, ili oseka zbog letnje sezone. Protesti su realno u krizi još od sredine marta (uz onaj specifičan i jednokratni vidovdanski bljesak), a medijski propraćene akcije poput one „ture do Strazbura“ (i Brisela) ili blokade RTS-a samo su odlagale suočenje sa tom krizom.

U tom svetlu, nije sasvim jasno da li se zahtev za „vanrednim izborima“ pojavio spontano, kao neka vrsta „izlazne varijante“, ili je, pak, bio od početka planiran od strane pojedinih učesnika i stratega protesta. Ali je taj zahtev svakako kasnio barem nekoliko meseci, to jest, usledio tek onda kada je prošao februarsko-martovski „pik“ i kada je energija protesta splasnula, a štrajkovi prosvetara i fakulteta već bili uglavnom ugušeni.

Revolucije uglavnom ne izvode „gladni“, nego „besni“

Može li se novi nalet protesta očekivati s jeseni?

– S jeseni će to verovatno živnuti, pre svega zato što je nezadovoljstvo vlašću veliko. Ali mislim da će se morati tražiti i ići na neke druge forme protesta, umesto već pomalo kontraproduktivnih blokada ulica i fakultetskih zgrada.

Često se čuju opaske da pobuna protiv Vučića ne daje brze rezultate, jer je ekonomska situacija manje više solidna, a ne nedostaju ni Vučićeva obećanja o bolje sutra. Ima li u tome istine?

– Revolucije uglavnom ne izvode „gladni“, nego „besni“. A to koliko je ekonomska situacija, navodno, „solidna“ bolje će vam objasniti naši vodeći ekonomski stručnaci. Ali mislim da „solidno“ rastu samo cene, i još „solidnije“ javni dug, dok je sve drugo, uključujući i famozni „porast BDP-a, investicija, penzija i plata“ uglavnom veštački naduvano. U suštini, Srbija danas uglavnom živi i preživljava od prodaje preostalih resursa i doznaka svoje sve veće i relativno dobrostojeće dijaspore.

Vučiću bi, personalno, verovatno mogao parirati jedino neko poput Novaka Đokovića

Koliko će uspeh na izborima zavisiti od kandidata na izbornoj listi i može li rektor Vladan Đokić da parira Vučiću, naročito u ruralnim sredinama u kojima postoji samo Informer i Pink propaganda?

– Iako još uvek nema dovoljnu poznatost, niti prevelike retoričke kvalitete, rektor Đokić bi mogao biti dobar kandidat. Mada ne i jedini. Da ne bude nesporazuma: ne govorimo ovde o intelektualnom i moralnom kvalitetu – u tom pogledu, skoro svi su iznad Vučića – već o šansama da neko svojom ličnom harizmom i „aurom“ podigne i pogura opozicionu listu.

S obzirom na razmere dugogodišnje režimske propagande i medijske demonizacije svih stvarnih i potencijalnih protivnika, Vučiću bi, personalno, verovatno mogao parirati jedino neko poput Novaka Đokovića. (Nije, stoga, uopšte slučajno što je vlast u poslednje vreme krenula sa negativnom kampanjom čak i protiv našeg najvećeg sportiste i globalno najboljeg nacionalnog promotera.)

I premda uopšte ne bih isključio mogućnost da jednog dana vidimo Đokovića i na tom terenu, i bez obzira što se de fakto već izjasnio o podršci studentskim i ekološkim protestima, mislim da će predstojeći parlamentarni izbori verovatno proteći bez njegovog direktnog političkog angažmana.

Ali, generalno, mislim da će ishod sledećih izbora više zavisiti od opšte atmosfere, nego od ličnosti i harizme nosioca opozicione liste.

Da li je došlo vreme da studenti pokažu ko su njihovi favoriti i zbog čega su se do sada toga klonili?

– Naravno da studenti ne mogu večno odlagati predstavljanje te svoje liste. Neka imena se u javnosti već pominju, i čini se da će to biti dosta jakih i prepoznatljivih ličnosti. Što se tiče prolongiranja i oklevanja da se javno izađe sa kompletnom listom tih „studentskih kandidata“, mislim da je razlog to što usaglašavanje oko konkretnih imena ide sporo, a jednim delom verovatno ima i (opravdane) bojazni da ti kandidati ne budu prerano izloženi baražnoj paljbi režimskih tabloida i društvenih mreža.

Ograđivanje studenata od opozicije od samog početka bilo je pogrešno

Da li su studeti pogrešili što su odbacili i opozciju gotovo stavili u isti koš sa vladajućom većinom, odbijajući razgovore sa njima. Ima li istine u Dačićevim tvrdnjama da se studenti stide opozicije?

– Lično, nemam ni trunku sumnje da je ono i onoliko ograđivanje od opozicije od samog početka bilo pogrešno, u suštini, nepravedno (pomalo i ružno), i u krajnjoj liniji samo išlo na ruku vlasti.

Pazite, neko se više od deset godina bori protiv ovog režima, razvlače ga režimski mediji, Vučićevi jurišnici i satrapi, strada zdravstveno i profesionalno. I onda dođe neko ko se godinama krio, ćutao, „gledao svoja posla“, a neretko i kolaborirao sa vlašću (ne mislim tu naravno na studente, nego poneke koji se kriju iza njih) i kaže – ti nisi podoban zato jer si bio u nekoj stranci, skupštini, ili „bivšoj vlasti“. Ili, još gore, počne da pravi neku simetriju i uspostavlja „ekvidistancu“ između vlasti i opozicije.

Delimično i samo prividno opravdanje za to moglo je biti ukazivanje da je opozicija toliko medijski satanizovana, „oblaćena“ i „nepopularna“ (u čemu ima istine), da bi njeno prisustvo i sećanje na njihove neuspehe moglo negativno uticati na rejting i rezultat „mlade, lepe i pametne“ studentske liste.

Ali u međuvremenu su i studenti, i rektor i profesori iz prvih redova protesta takođe provučeni kroz medijsko blato, i takođe nakupili priličan broj neuspeha i pogrešnih poteza, da utoliko pre niko nema prava da se gordi ili pravi bolji od drugih – a pogotovo ne da nešto ultimativno zahteva ili ucenjuje.

Koliko je onda realna jedna izborna lista?

– Moja je teza da samo zajednički – a što ne mora nužno da znači i u jednoj koloni – može da se stane na put ovom hibridnom, ali sve autoritarnijem režimu.

Bojim se da nije realno, pa čak ni smisleno i svrsishodno, očekivanje da se neko (tačnije, svi) ko se godinama i ne sasvim bez uspeha bori protiv Vučićeve svevlasti (ne zaboravimo da je na poslednjim izborima za opozicione stranke i liste glasalo oko 40 odsto građana Srbije, kao i apsolutna većina građana Beograda) sada blanko povuče u korist jedne, buduće, još uvek ne do kraja formirane liste, za buduće izbore – koji, uzgred rečeno, još uvek nisu raspisani.

Opozicija je u sendviču između „neideološke“ vlasti i nadideološke“ studentske liste

Može li uopšte doći do promena u zemlji bez opozicije i šta bi bilo najpametnije da učini ovako satanizovana opozicija? Da sve svoje resurse, poput DS, stavi na raspolaganje studenatima, ili da se ujedini?

– Politička opozicija u užem smislu (dakle, parlamentarne stranke i pokreti) se realno nalazi u situaciji „između čekića i nakovnja“, tj. u sendviču između „neideološke“ vlasti i nadideološke“ studentske liste, koja, bar trenutno, za njih neće da čuje.

Rekao sam već da je to nepravedno, preterano, pa i potencijalno štetno za projekat borbe za smenu ove autoritarne i višestruko štetočinske vlasti. Ali treba reći da je, pored nesumnjive prljave režimske kampanje, za takav nepovoljan položaj bar jednim delom odgovorna i sama opozicija (razume se, ne svi u istoj meri, ali ja govorim o spoljnjem utisku) sa svojim beskonačnim međusobnim gloženjima (koja su ponajmanje ideološka), sujetama i sumnjičenjima, sporim i teškim ujedinjavanjem, a burnim i brzim razdruživanjima.

Ako me pitate šta je u ovom trenutku „najpametnije za opoziciju“ moj odgovor je nedvosmislen, i verovatno im se takođe neće mnogo dopasti. Najbolje im je da se ujedine, i to što šire, i što brže (i u ne više od dve kolone, ako ne može u jednu), inače im zaista preti opasnost da nestanu, ili, eventualno, opstanu kao razbacana politička ostrvca između dva kontinenta (studenata i Vučića).

I da se, u najboljem slučaju, nadaju da bi mogli biti „tas na vagi“, što je em nedovoljna, em neizvesna, em problematična politička statisfakcija.

Može li se dogoditi da ovako satanizovana opozicija čak i nestane sa političke scene posle izbora, odnosno ko bi mogao samo da opstane?

– Moguće je, ali ne verujem da će se to dogoditi. Ali mislim da je trenutno pravo i mnogo važnije pitanje – šta će biti sa današnjom vlašću, da li će opstati i šta će od nje ostati, nego to šta će biti sa opozicijom. A, zapravo, odgovor i na jedno i na drugo pitanje umnogome zavisi od formata u kojem će se na predstojeće izbore ići i atmosfere koja će uoči njih vladati.

Ako se kampanja za izbore pretvori u unutaropozicioni obračun i političko krvoliptanje između opozicije (u užem smislu) i „studentske liste“, onda neće biti dobro ni za koga – sem za vlast i Aleksandra Vučića. A ukoliko ova i ovakva vlast kojim čudom opstane, prilično je navažno to ko će preteći i ko će biti „glavni u opoziciji“. Uostalom, u protekih trinaest godina videli smo već nekoliko „smena opozicije“, ali ni jednu smenu vlasti.

Ni dugoročno, ni srednjoročno, vreme više ne radi za Vučića

 Stiče se utisak da se Vučić vratio od prvobitnog šoka zbog studentskog bunta i da je krenuo u novu ofanzivu. Šta vam govori to što uprkos negodovanjima, na odgovorna mesta postavlja reklo bi se najeekstemnije kadrove, širi Ekspo, Beograd na vodi, otvara objekte bez upotrebne dozvole. Reklo bi se radi šta hoće. Radi li vreme za njega?

– Ni dugoročno, ni srednjoročno, vreme više ne radi za Vučića. Ali kratkoročno, tj. mereno mesecima, donekle da. Zbilja se, posle marta, može uočiti određena, naglašavam, blaga i kratkoročna stabilizacija, nakon prvobitnog šoka i konfuzije zbog izbijanja onako masovnih protesta.

Tome je, pored razumljivog „zamora protestnog materijala“, najviše doprinelo kako koncepcijsko lutanje i kolebanje posle onog spektakularnog okupljanja u Beogradu 15. marta, tako i evidentna uzdržanost Brisela i vodećih evropskih zemalja.

Možda ga više ne podržavaju onako kao pre, ali još uvek nisu u potpunosti ni digli ruke od njega. Plus ona već pomenuta tenzija između „opozicije“ i „studenata“ takođe mu umnogome ide na ruku.

Zanimljivo je da u toku proteklih osam meseci ni jedan viđeniji član SNS, ili njihovih koalicionih partnera nije okrenuo leđa Vučiću. Šta vam to govori? Ima li ipak nekih distanciranja, da li su se neki koalicioni partneri pritajili?

– Iako u SNS-u od početka protesta zaista nije bilo spektakularnih odlazaka i raskola na vrhu – a neki „zabludeli“ sinovi i kćeri se čak i vraćaju – to ne znači da nema tihog bojkota, distanciranja i pasivizacije, naročito u srednjem ešalonu i na lokalu. Mislim da upravo na tom, srednjem i nižem nivou SNS ima najviše problema.

Ovi u vrhu su uglavnom previše uvezani i predobro namireni, ili naprosto nemaju gde da odu.

U Briselu znaju da servilnijeg i kooperativnijeg od Vučića naprosto ne bi mogli naći u Srbiji

Zbog čega po vama Evropa ćuti na sva hapšenja, gaženja ljudskih prava, prebijanja ljudi? Odnosno zbog čega gleda kroz prste Vučiću i šta bi moglo da ih nagna da reaguju? I da li, možda ta mlaka reakcija ima veze sa porukama, poput one Starovićeve o “dobrosusedskim odnosima sa Kosovom”?

– Sasvim je sigurno da mlake, slabe ili nikakve reakcije iz Brisela na eskalaciju krize u Srbiji itekako imaju veze sa obećanjima koje je aktuelna vlast u Beogradu dala – a velikim delom i ispunila – povodom Kosova i „de fakto priznanja“ njegove nezavisnosti. U Briselu znaju da servilnijeg i kooperativnijeg od Vučića naprosto ne bi mogli naći, odnosno, da oni koji bi možda, teoretski, bili kooperativniji, praktično ne mogu doći u poziciju da budu vlast.

Zato im se Vučić i dalje čini najpogodnijim za kontrolu srpskog političkog lonca, iako su, verujem, i oni sami svesni da mu se rok upotrebe bliži kraju. Dakle, glavni razlog za tihu podršku Brisela Vučiću je i dalje KiM. Ali ima veze i litijumom, a takođe i sa sve vidljivijim generalnim opadanjem moći i uticaja EU u svetskim poslovima. Drugim rečima, EU trenutno nije ni previše zainteresovana, a ni previše moćna da bi ozbiljnije i odlučnije intervenisala i uticala na događaje i procese u Srbiji.

Vučić i Dačić su u Briselu prevareni“ otprilike koliko i „zečice“ na „Plejbojevim“ žurkama Hju Hefnera

Da li je moguće da su Vučić i Dačić bili, kao što kaže Daćić, „prevareni“ prilikom potpisivanja Briselskog sporazuma?

– Mislim da je to jedna od komičnijih „vađevina“ u bogatoj istoriji političkih vađevina, izgovora i opravdanja ove vlasti. „Prevareni“ su otprilike koliko i „zečice“ na „Plejbojevim“ žurkama Hju Hefnera. Oni su bukvalno dovedeni na vlast da bi uradili to što su uradili, odnosno, potpisali „Briselski sporazum“ i predali Prištini do tada „neintegrisani“ sever Kosova i Metohije.

Uostalom, čak i ako dopustimo da su ih briselski i prištinski „mangupi“ prevarili te 2013. sa „Prvim sporazumom“ iz Brisela, kako to da im se slična „greška“ i „prevara“ omakla i 2016. (sporazum Vučić-Mustafa i Đurićevih „5:0 za nas“)? Pa 2020. sa „Vašingtonskim sporazumom“? Kao i 2023. sa „Francusko-nemačkim planom“ i Ohridskim sporazumom o implementaciji.

Da nije tužno, bilo bi smešno. Ovako je samo tragikomično. A način na koji su činjenice o njihovom briselskom „pregovaranju“ i kosovskim „pobedama“ skrivane od srpske javnosti predstavlja pravi medijski i politički zločin.

(Danas)