Истраживање "Београд, јесен 2024" - Конфузија, неповерење, незадовољство

Београд, 08 – 16. новембар 2024.

истраживање телефонско, репрезентативни узорак,

1000 испитаника

И симболички, а и буквално, може се рећи да се Београд, као и Србија уопште, налази негде изнеђу изложбе Еxпо и срушене новосадске надстрешнице. Између гламурозних футуристичких макета престонице и града чији огромни делови немају чак ни основну канализациону мрежу; између председниковог “националног стадиона” и летећих аутомобила наспрам саобраћајног хаоса и безнадежно блокираних улица и мостова; између Вучићеве електронске табле и оптимистичких бројки с једне, и невеселе, тмурне и сиве стварности с друге стране. Оно што овде дефинитивно преовлађује јесте десна страна у наведеним релацијама.

Када у животу појединца раскорак између субјективне слике и објективне стварности постане превелик и повећава се, реч је обично о већем или мањем менталном поремећају, који отежава нормално функционисање, а понекад угрожава и живот. А када се то догоди са друштвом и читавом једном државом и народом, онда говоримо о “слуђеном народу” и “заробљеној земљи”. Симптоми и последице врло су слични и подједнако погубни.

БЕОГРАД НИЈЕ САМО ВРАЧАР

Свега 27,8 одсто грађана Београда СНС-СПС владавину главним градом оцењује као “способну и ефикасну”, док чак 40,1 проценат сматра да је “неспособна и коруптивна”

И не заборавимо оно што се често говори, али исто тако и још чешће заборавља у анализама и политичкој пракси. Београд није само “круг двојке” нити само Врачар, Стари Град и Савски Венац. Заправо, то градско језгро које сви више-мање сматрамо, подразумевамо (евентуално, уз делове Палилуле и Вождовца) и зовемо “Београд” спада у његове мање бројне општине, односно, додамо ли ту и читав Нови Београд (који је највећа општина), опет чини, у најбољем случају, само четвртину Београда који гласа на изборима.

Ипак, незадовољство напредњачким управљањем Београдом полако али сигурно гази преко општинских међа и “урбано-руралне” границе. Наиме, свега 27,8 одсто грађана Београда СНС-СПС владавину главним градом оцењује као “способну и ефикасну”, док чак 40,1 проценат сматра да је “неспособна и коруптивна”. А расположење према актуелном градоначелнику још је и горе од тога.

Укупно нешто мање од 25 одсто Београђана задовољно је радом градоначелника, док 50 одсто није (а од тога чак њих 36,3 одсто каже да су “незадовољни у потпуности”)

Само 10,1 одсто испитаника каже да је “у потпуности задовољно” радом Александра Шапића, а још 13,7 одсто каже да је “више задовољно него што није”. Другим речима, укупно нешто мање од 25 одсто Београђана задовољно је радом градоначелника, док 50 одсто није (а од тога чак њих 36,3 одсто каже да су “незадовољни у потпуности”).

Упркос озбиљном труду и агресивној пропаганди са највишег места, рушење Старог савског моста подржава мање од четвртине Београђана (24,6 одсто), док се више него дупло већи проценат (54,3 одсто) томе експлиците противи. И оно што је за председника вероватно најболније: Еxпо, његово лично мезимче и апсолутни приоритет, подржава једва нешто преко трећине испитаника (34,8 одсто), док се 41,4 одсто организацији ове изложбе противи. (Биће да је и Александар Вучић то схватио тј. имао сличне налазе, с обзиром на то да је последњих седмица агитација за Еxпо додатно појачана.)

Корупција и криминал су на првом месту списка проблема које су грађани Београда навели, чак и пре гужве у саобраћају и недостатка паркинг простора, који су увек у врху кад је реч о проблемима Београда. Мишљење о томе да ли држава и друштво иду у добром или погрешном правцу увек је важан индикатор, а на то питање 49,1 одсто испитаника одговорило је да, по њиховом мишљењу, Србија иде у лошем, а свега 34,6 одсто да иде у добром правцу.

Коначно, деликатна тема надстрешнице тематизована је кроз најосетљивије питање, које је истовремено и основни захтев актуелних протеста – да ли би због трагедије у Новом Саду влада Србије требало да поднесе оставку? И на то питање 47,1 одсто испитаника одговорило је са “да”, а 40,6 са “не”.

КОНКРЕТНЕ ТЕМЕ И РЕЈТИНГ

Да се разумемо и не заваравамо. Није да Вучић у Београду нема публике за своја политичка сновиђења и градитељске фантазмагорије. Има и те како. Али се та публика ипак из године у годину смањује и проређује

Да се разумемо и не заваравамо. Није да Вучић у Београду нема публике за своја политичка сновиђења и градитељске фантазмагорије. Има и те како. Али се та публика ипак из године у годину смањује и проређује. С тим што је, као што се из приложених резултата види, то смањење подршке видљивије код конкретних тема и пројеката него на самом Вучићевом и СНС-овом рејтингу. Мада ту прличан утицај има и понегде још присутан страх од директног изјашњавања против власти, иако се и на том плану опадање може детектовати.

При чему, а што је по Вучића посебно неповољно и фрустрирајуће, наставља се тренд опадања подршке режиму у млађем и образованијем делу бирачког тела. И то не само код оног више и високо образованог слоја – иако је у тој демографској категорији подршка власти “традиционално” и убедљиво најмања. А уз политичко – тачније “литијумско” – буђење до сада углавном апатичне млађе генерације, ствари постају готово алармантне.

Није ли то оно где смо већ ономад били?

И јесте и није. Наиме, овако низак рејтинг на нивоу Београда власт заиста јесте имала у једном тренутку, у јеку и непосредно након протеста “Србија против насиља”. Али су се након свега што се догађало током зиме и пролећа, а поготово након, по мом дубоком уверењу, погрешне одлуке дела опозиције да – мимо договора – изађе на поновљене београдске изборе (мада знам да неки мисле управо обрнуто), ¬ствари промениле и СНС на челу са Вучићем тријумфално пројахао кроз јунске локалне изборе. А онда је стигла она летња литијумска грозница.

У Београду, верујемо, више ни ти марифетлуци (“фантомске” листе и довођење бирача) неће бити довољни. Али, нажалост – и то нипошто није само фраза – последице деценијске напредњачке владавине главним градом осећаће се још задуго након што та владавина буде само ружна прошлост

А СРБИЈА, БРАЛЕ?

Србија, разуме се, у смислу демографске слике и политичког скенера, није исто што и Београд. Али, као што смо такође на овом месту већ констатовали, није ни његов антипод. У Београду су српски друштвени и политички екстреми само видљивији, јер су и богатство и беда концентрисани на мањем и ужем географском простору. По нашој процени, а на основу подужег искуства и посматрања, рекли бисмо да је, првенствено услед веће концентрације високообразованих у Београду, укупни опозициони рејтинг у главном граду негде за пет до седам одсто већи (а режимски мањи) него на нивоу Србије. Другим речима, све што је разлика преко тога можемо углавном тумачити као вишак режимске бахатости и мањак опозиционе контроле.

У Београду, верујемо, више ни ти марифетлуци (“фантомске” листе и довођење бирача) неће бити довољни. Али, нажалост – и то нипошто није само фраза – последице деценијске напредњачке владавине главним градом осећаће се још задуго након што та владавина буде само ружна прошлост.

(Време)