Време више не ради за Вучића, али у Бриселу знају да сервилнијег и кооперативнијег од њега не би могли наћи

„Као и увек, и у свему, Александар Вучић се руководи искључиво својим интересом и проценом који ће га потези што дуже и сигурније одржати на власти. Тако ће бити и са одлуком о изборима. Расписаће их онда кад процени да ће на њима имати највеће шансе за победу. У том смислу, не би ме изненадило уколико би се, супротно свим најавама и изјавама, определио за брзе изборе, поготово ако закључи да би тиме противнике затекао неорганизоване и посвађане“, каже за Данас Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли.

Зар не би било мало необично да распише изборе у октобру или децембру, а до сада је тврдио да ће то бити крајем 2026. године?

– На страну што би, најблаже речено, било мало необично да, с једне стране, нон стоп говорите како у земљи нема кризе, док, истовремено, расписујете ванредне изборе и шаљете на отпад владу која тек што је обележила сто дана. Али не треба имати илузије да би та очигледна нелогичност имала већег утицаја на мишљење његових гласача.

Ипак, чини ми се да ће – осим ако га околности и неки већи хаос не натерају – покушати да изборе пролонгира до календарске 2026. А не би ме изненадило ни уколико уз изборе залепи и неки референдум о промени устава, не би ли и на тај начин повећао своје изборне шансе.

Мислим да су шансе тзв. „студентске листе“ нешто веће, уколико избори буду ове године

Да ли би студентска листа имала више шансе уколико би се избори одржали до краје ове године, него уколико они буду крајем наредне године . Колике су шансе да набој против власти спласне и да се људи уморе?

– Људи, генерално, јесу уморни, али то за сада не утиче битно на политичко расположење и опредељење ни на једној страни. Ко је против Вучића, тај је против, ко га подржава, тај га подржава, некад отворено, а некад мало скривеније. Али, у принципу, иако су карте већински већ подељене, мислим да су шансе тзв. „студентске листе“ нешто веће уколико избори буду ове године.

И, наравно, уколико се успешно разреши овај случај „слона у опозиционој соби“, то јест, расплете однос између студената и парламентарне опозиције. При чему чак и у Вашем питању као да се подразумева и имплицира да је „студентска листа“ исто што и „листа опозиције“, а то није случај и није исто (иако је, без сумње, та још увек прилично имагинарна „студентска листа“ тренутно најјачи актер на опозиционом политичком полу).

Већ сада се на неки начин огледа умор, након осам месеци протеста. Све је мање људи на улицама. Да ли је опао ентузијазам због одмора, или због промене начина борбе?

– Не треба се заваравати да је у питању само умор због дугог трајања протеста, или осека због летње сезоне. Протести су реално у кризи још од средине марта (уз онај специфичан и једнократни видовдански бљесак), а медијски пропраћене акције попут оне „туре до Стразбура“ (и Брисела) или блокаде РТС-а само су одлагале суочење са том кризом.

У том светлу, није сасвим јасно да ли се захтев за „ванредним изборима“ појавио спонтано, као нека врста „излазне варијанте“, или је, пак, био од почетка планиран од стране појединих учесника и стратега протеста. Али је тај захтев свакако каснио барем неколико месеци, то јест, уследио тек онда када је прошао фебруарско-мартовски „пик“ и када је енергија протеста спласнула, а штрајкови просветара и факултета већ били углавном угушени.

Револуције углавном не изводе „гладни“, него „бесни“

Може ли се нови налет протеста очекивати с јесени?

– С јесени ће то вероватно живнути, пре свега зато што је незадовољство влашћу велико. Али мислим да ће се морати тражити и ићи на неке друге форме протеста, уместо већ помало контрапродуктивних блокада улица и факултетских зграда.

Често се чују опаске да побуна против Вучића не даје брзе резултате, јер је економска ситуација мање више солидна, а не недостају ни Вучићева обећања о боље сутра. Има ли у томе истине?

– Револуције углавном не изводе „гладни“, него „бесни“. А то колико је економска ситуација, наводно, „солидна“ боље ће вам објаснити наши водећи економски стручнаци. Али мислим да „солидно“ расту само цене, и још „солидније“ јавни дуг, док је све друго, укључујући и фамозни „пораст БДП-а, инвестиција, пензија и плата“ углавном вештачки надувано. У суштини, Србија данас углавном живи и преживљава од продаје преосталих ресурса и дознака своје све веће и релативно добростојеће дијаспоре.

Вучићу би, персонално, вероватно могао парирати једино неко попут Новака Ђоковића

Колико ће успех на изборима зависити од кандидата на изборној листи и може ли ректор Владан Ђокић да парира Вучићу, нарочито у руралним срединама у којима постоји само Информер и Пинк пропаганда?

– Иако још увек нема довољну познатост, нити превелике реторичке квалитете, ректор Ђокић би могао бити добар кандидат. Мада не и једини. Да не буде неспоразума: не говоримо овде о интелектуалном и моралном квалитету – у том погледу, скоро сви су изнад Вучића – већ о шансама да неко својом личном харизмом и „ауром“ подигне и погура опозициону листу.

С обзиром на размере дугогодишње режимске пропаганде и медијске демонизације свих стварних и потенцијалних противника, Вучићу би, персонално, вероватно могао парирати једино неко попут Новака Ђоковића. (Није, стога, уопште случајно што је власт у последње време кренула са негативном кампањом чак и против нашег највећег спортисте и глобално најбољег националног промотера.)

И премда уопште не бих искључио могућност да једног дана видимо Ђоковића и на том терену, и без обзира што се де факто већ изјаснио о подршци студентским и еколошким протестима, мислим да ће предстојећи парламентарни избори вероватно протећи без његовог директног политичког ангажмана.

Али, генерално, мислим да ће исход следећих избора више зависити од опште атмосфере, него од личности и харизме носиоца опозиционе листе.

Да ли је дошло време да студенти покажу ко су њихови фаворити и због чега су се до сада тога клонили?

– Наравно да студенти не могу вечно одлагати представљање те своје листе. Нека имена се у јавности већ помињу, и чини се да ће то бити доста јаких и препознатљивих личности. Што се тиче пролонгирања и оклевања да се јавно изађе са комплетном листом тих „студентских кандидата“, мислим да је разлог то што усаглашавање око конкретних имена иде споро, а једним делом вероватно има и (оправдане) бојазни да ти кандидати не буду прерано изложени баражној паљби режимских таблоида и друштвених мрежа.

Ограђивање студената од опозиције од самог почетка било је погрешно

Да ли су студети погрешили што су одбацили и опозцију готово ставили у исти кош са владајућом већином, одбијајући разговоре са њима. Има ли истине у Дачићевим тврдњама да се студенти стиде опозиције?

– Лично, немам ни трунку сумње да је оно и онолико ограђивање од опозиције од самог почетка било погрешно, у суштини, неправедно (помало и ружно), и у крајњој линији само ишло на руку власти.

Пазите, неко се више од десет година бори против овог режима, развлаче га режимски медији, Вучићеви јуришници и сатрапи, страда здравствено и професионално. И онда дође неко ко се годинама крио, ћутао, „гледао своја посла“, а неретко и колаборирао са влашћу (не мислим ту наравно на студенте, него понеке који се крију иза њих) и каже – ти ниси подобан зато јер си био у некој странци, скупштини, или „бившој власти“. Или, још горе, почне да прави неку симетрију и успоставља „еквидистанцу“ између власти и опозиције.

Делимично и само привидно оправдање за то могло је бити указивање да је опозиција толико медијски сатанизована, „облаћена“ и „непопуларна“ (у чему има истине), да би њено присуство и сећање на њихове неуспехе могло негативно утицати на рејтинг и резултат „младе, лепе и паметне“ студентске листе.

Али у међувремену су и студенти, и ректор и професори из првих редова протеста такође провучени кроз медијско блато, и такође накупили приличан број неуспеха и погрешних потеза, да утолико пре нико нема права да се горди или прави бољи од других – а поготово не да нешто ултимативно захтева или уцењује.

Колико је онда реална једна изборна листа?

– Моја је теза да само заједнички – а што не мора нужно да значи и у једној колони – може да се стане на пут овом хибридном, али све ауторитарнијем режиму.

Бојим се да није реално, па чак ни смислено и сврсисходно, очекивање да се неко (тачније, сви) ко се годинама и не сасвим без успеха бори против Вучићеве свевласти (не заборавимо да је на последњим изборима за опозиционе странке и листе гласало око 40 одсто грађана Србије, као и апсолутна већина грађана Београда) сада бланко повуче у корист једне, будуће, још увек не до краја формиране листе, за будуће изборе – који, узгред речено, још увек нису расписани.

Опозиција је у сендвичу између „неидеолошке“ власти и надидеолошке“ студентске листе

Може ли уопште доћи до промена у земљи без опозиције и шта би било најпаметније да учини овако сатанизована опозиција? Да све своје ресурсе, попут ДС, стави на располагање студенатима, или да се уједини?

– Политичка опозиција у ужем смислу (дакле, парламентарне странке и покрети) се реално налази у ситуацији „између чекића и наковња“, тј. у сендвичу између „неидеолошке“ власти и надидеолошке“ студентске листе, која, бар тренутно, за њих неће да чује.

Рекао сам већ да је то неправедно, претерано, па и потенцијално штетно за пројекат борбе за смену ове ауторитарне и вишеструко штеточинске власти. Али треба рећи да је, поред несумњиве прљаве режимске кампање, за такав неповољан положај бар једним делом одговорна и сама опозиција (разуме се, не сви у истој мери, али ја говорим о спољњем утиску) са својим бесконачним међусобним гложењима (која су понајмање идеолошка), сујетама и сумњичењима, спорим и тешким уједињавањем, а бурним и брзим раздруживањима.

Ако ме питате шта је у овом тренутку „најпаметније за опозицију“ мој одговор је недвосмислен, и вероватно им се такође неће много допасти. Најбоље им је да се уједине, и то што шире, и што брже (и у не више од две колоне, ако не може у једну), иначе им заиста прети опасност да нестану, или, евентуално, опстану као разбацана политичка острвца између два континента (студената и Вучића).

И да се, у најбољем случају, надају да би могли бити „тас на ваги“, што је ем недовољна, ем неизвесна, ем проблематична политичка статисфакција.

Може ли се догодити да овако сатанизована опозиција чак и нестане са политичке сцене после избора, односно ко би могао само да опстане?

– Могуће је, али не верујем да ће се то догодити. Али мислим да је тренутно право и много важније питање – шта ће бити са данашњом влашћу, да ли ће опстати и шта ће од ње остати, него то шта ће бити са опозицијом. А, заправо, одговор и на једно и на друго питање умногоме зависи од формата у којем ће се на предстојеће изборе ићи и атмосфере која ће уочи њих владати.

Ако се кампања за изборе претвори у унутаропозициони обрачун и политичко крволиптање између опозиције (у ужем смислу) и „студентске листе“, онда неће бити добро ни за кога – сем за власт и Александра Вучића. А уколико ова и оваква власт којим чудом опстане, прилично је наважно то ко ће претећи и ко ће бити „главни у опозицији“. Уосталом, у протеких тринаест година видели смо већ неколико „смена опозиције“, али ни једну смену власти.

Ни дугорочно, ни средњорочно, време више не ради за Вучића

 Стиче се утисак да се Вучић вратио од првобитног шока због студентског бунта и да је кренуо у нову офанзиву. Шта вам говори то што упркос негодовањима, на одговорна места поставља рекло би се најеекстемније кадрове, шири Експо, Београд на води, отвара објекте без употребне дозволе. Рекло би се ради шта хоће. Ради ли време за њега?

– Ни дугорочно, ни средњорочно, време више не ради за Вучића. Али краткорочно, тј. мерено месецима, донекле да. Збиља се, после марта, може уочити одређена, наглашавам, блага и краткорочна стабилизација, након првобитног шока и конфузије због избијања онако масовних протеста.

Томе је, поред разумљивог „замора протестног материјала“, највише допринело како концепцијско лутање и колебање после оног спектакуларног окупљања у Београду 15. марта, тако и евидентна уздржаност Брисела и водећих европских земаља.

Можда га више не подржавају онако као пре, али још увек нису у потпуности ни дигли руке од њега. Плус она већ поменута тензија између „опозиције“ и „студената“ такође му умногоме иде на руку.

Занимљиво је да у току протеклих осам месеци ни један виђенији члан СНС, или њихових коалиционих партнера није окренуо леђа Вучићу. Шта вам то говори? Има ли ипак неких дистанцирања, да ли су се неки коалициони партнери притајили?

– Иако у СНС-у од почетка протеста заиста није било спектакуларних одлазака и раскола на врху – а неки „заблудели“ синови и кћери се чак и враћају – то не значи да нема тихог бојкота, дистанцирања и пасивизације, нарочито у средњем ешалону и на локалу. Мислим да управо на том, средњем и нижем нивоу СНС има највише проблема.

Ови у врху су углавном превише увезани и предобро намирени, или напросто немају где да оду.

У Бриселу знају да сервилнијег и кооперативнијег од Вучића напросто не би могли наћи у Србији

Због чега по вама Европа ћути на сва хапшења, гажења људских права, пребијања људи? Односно због чега гледа кроз прсте Вучићу и шта би могло да их нагна да реагују? И да ли, можда та млака реакција има везе са порукама, попут оне Старовићеве о “добросуседским односима са Косовом”?

– Сасвим је сигурно да млаке, слабе или никакве реакције из Брисела на ескалацију кризе у Србији итекако имају везе са обећањима које је актуелна власт у Београду дала – а великим делом и испунила – поводом Косова и „де факто признања“ његове независности. У Бриселу знају да сервилнијег и кооперативнијег од Вучића напросто не би могли наћи, односно, да они који би можда, теоретски, били кооперативнији, практично не могу доћи у позицију да буду власт.

Зато им се Вучић и даље чини најпогоднијим за контролу српског политичког лонца, иако су, верујем, и они сами свесни да му се рок употребе ближи крају. Дакле, главни разлог за тиху подршку Брисела Вучићу је и даље КиМ. Али има везе и литијумом, а такође и са све видљивијим генералним опадањем моћи и утицаја ЕУ у светским пословима. Другим речима, ЕУ тренутно није ни превише заинтересована, а ни превише моћна да би озбиљније и одлучније интервенисала и утицала на догађаје и процесе у Србији.

Вучић и Дачић су у Бриселу преварени“ отприлике колико и „зечице“ на „Плејбојевим“ журкама Хју Хефнера

Да ли је могуће да су Вучић и Дачић били, као што каже Даћић, „преварени“ приликом потписивања Бриселског споразума?

– Мислим да је то једна од комичнијих „вађевина“ у богатој историји политичких вађевина, изговора и оправдања ове власти. „Преварени“ су отприлике колико и „зечице“ на „Плејбојевим“ журкама Хју Хефнера. Они су буквално доведени на власт да би урадили то што су урадили, односно, потписали „Бриселски споразум“ и предали Приштини до тада „неинтегрисани“ север Косова и Метохије.

Уосталом, чак и ако допустимо да су их бриселски и приштински „мангупи“ преварили те 2013. са „Првим споразумом“ из Брисела, како то да им се слична „грешка“ и „превара“ омакла и 2016. (споразум Вучић-Мустафа и Ђурићевих „5:0 за нас“)? Па 2020. са „Вашингтонским споразумом“? Као и 2023. са „Француско-немачким планом“ и Охридским споразумом о имплементацији.

Да није тужно, било би смешно. Овако је само трагикомично. А начин на који су чињенице о њиховом бриселском „преговарању“ и косовским „победама“ скриване од српске јавности представља прави медијски и политички злочин.

(Данас)