Opozicija i vitalnost demokratije u Srbiji

U ovim danima kada se neprestano javlja neka vrsta političke hipokrizije i stalnog preispitivanja zašto u Srbiji ne postoji respektabilna i delatna opozicija i zašto je ona sama sebe u tolikoj meri marginalizovana, potrebno je setiti se reči Borislava Pekića, koji je ukazivao na to da „legalne političke manjine ne samo da nisu opasne po stabilitet civilizovane zajednice nego su neophodne za njen zdrav život, za vitalnost njene demokratije. Toliko ponegde važne da bi država propala pre bez svoje opozicije nego bez svoje vlade. Pojam tzv. konstruktivne opozicije osim u ratnim uslovima, pa ni tada uvek, ne postoji. Dužnost je opozicije da destrira vladu. Pošto u našem slučaju polovinu tog posla obavlja vlada. Jer razumnim programima, dobrim i sposobnim ljudima prljava sredstva i rđavi kompromisi samo štete“.

Sudeći po sadašnjem stanju naše opozicije, teško se može reći da u Srbiji postoji zdrav politički život i da je ostvarena vitalnost njene demokratije, ali možemo videti i osetiti svu pogubnost rđavih kompromisa i nedostatak razumnih programa i sposobnih i pre svega čestitih ljudi. Možemo reći da se dešavaju upravo suprotni procesi. Zato predstojeća izborna kampanja donosi potvrdu još jednog paradoksa u našem društvu.

Izborna borba se više vodi oko toga ko će uspešnije i efektnije u velikom i narastajućom konfuzijom zahvaćenom biračkom telu da predstavlja autentičnu i ubedljivu opozicionu snagu. Zasad se DSS, kao i u većini izbornih ciklusa, jasno profilisao kao stranka koja se drži svojih bazičnih političkih načela, bez obzira na to što to njima ne donosi rast uticaja u biračkom telu, ali i zbog odnosa prema Kosovu i evropskim integracijama umanjuje njen koalicioni kapacitet, koji je u našim prilikama glavni politički i pregovarački kapital. Ovakvom svojom političkom i ideološkom isključivošću ona je i najveća brana za stvaranje respektabilnog patriotskog i nacionalno opredeljenog bloka, što se može tumačiti kao neka vrsta usluge za tzv. građanski orijentisane političke koalicije i blokove i dovesti do rasipanja glasova stranaka koje propadaju u jasno profilisanom nacionalnom političkom spektru.

Svakako da se i politički pokret Dveri može svrstati u političku organizaciju koja ima jasnu opozicionu političku poziciju, ali nema dovoljno snage, ni političkog iskustva da može biti stožer okupljanja političkih snaga koje su jasno nacionalno i antievropski orijentisane i pri tome odlučno brane Kosovo, a samim tim i teritorijalni integritet Srbije. Njih karakteriše i jasno izraženo protivljenje sadašnjoj političkoj nomenklaturi i klasi bilo opozicione ili režimske orijentacije. Ipak postoji neka istorijska pravda u prizoru kada Čedomir Jovanović, u svom već prepoznatljivom kastrovskom maniru, obznanjuje da je konačno došlo vreme da i ova stranka uđe u vlast sa dojučerašnjim arhiprotivnikom, a tu njegovu beslovesnu tiradu poslušnički slušaju tzv. veliki borci i borkinje za ljudska prava, modernizaciju Srbije i suočavanje sa „našom zločinačkom prošlošću“.

Ali i u politici nužda zakon menja i to se najbolje moglo videti u stavovima ove stranke koja je uvek isticala svoj kvalitet konstruktivne opozicije. Međutim, došlo je vreme da se probudimo u preporođenoj Srbiji u kojoj će se sprovoditi njihov program, a njeni predstavnici biti u ministarskim foteljama i u organima vlasti. Zaista je gotovo dirljiva ta velikodušnost konstruktivne Liberalno demokratske partije, koja traži svoj udeo u novom jutru koje će svanuti nakon 16. marta 2014. godine.

Demokratska stranka se nakon velikih unutrašnjih sukoba orijentisala da bude jasno određena kao jedina jasno profilisana opozicija SNS-a i težnji Aleksandra Vučića i njegove političke organizacije da uvede neku vrstu preobraćeničkog apsolutizma i sve izraženijeg ličnog oblika vladavine koji se sve više pokriva velikim proklamacijama o evreopeizaciji i modernizacije Srbije. U svojoj izbornoj orijentaciji Demokratska stranka, koju sada predvodi Dragan Đilas, nastoji da svoj politički opstanak i revitalizaciju u biračkom telu ostvari tako što će se legitimisati kao jedina rezolutna i programski profilisana opozicija Srpskoj naprednoj stranci i njenim sve brojnijim političkim satelitima.

Demokratska stranka pri tome insistira da okupi građanski blok u kome će biti istaknuti intelektualci, ali i glavni zagovornici belih listića, koji su u protekloj izbornoj kampanji u stvari vodili kampanju upravo protiv Demokratske stranke i Borisa Tadića, koji je u svojim rukama koncentrisao apsolutnu političku moć. Sad se predstavnici belih listića javljaju kao glavni saveznici u borbi protiv uspostavljanja novog naprednjačkog apsolutizma. Zar i dalje ne postoje razlozi za vođenje kampanje za bele listiće jer se način političke vladavine nije radikalnije promenio. Vesna Rakić-Vodinelić izjavljuje da bi “beli listići sada bili u korist SNS. Kome se dominacija jedne političke stranke i jedne političke ličnosti sviđa, glasaće za nju. Oni koji smatraju da to predstavlja opasnost po demokratiju glasaće protiv“.

Vesna Pešić je takođe dala svoj doprinos izjavom da “svi oni zbog kojih su ljudi govorili da su demokrate žuti lopovi i zbog kojih je Demokratska stanka izgubila izbore 2012. godine sada su prešli kod Borisa Tadića i oslobodili DS tog društva“. Ovo je zaista takav stepen političke nekorektnosti, neobjektivnosti i dezaviusanja koji je retko zabeležen i u najžešćim političkim borbama. Da li Vesna Pešić može malo da se okrene oko sebe i da vidi ko i dalje vodi glavne političke i operativne poslove u Demokratskoj stranci i da li je ona prestala da bude kriminalizovano "žuto preduzeće" o kojem je ona donedavno tako žestoko govorila. Ali to njoj ne smeta da na sav glas sada, nakon više od godinu dana, dođe u poziciju da otvoreno agituje za pročišćenu i konsolidovanu Demokratsku stranku, u kojoj su ostali samo oni koji oličavaju čistu političku vrlinu.

Pored savezništva sa ostacima tzv. građanske Srbije i istaknutim građanskim intelektualcima (ma šta to značilo), Demokratska stranka je odlučila da joj na ovim izborima jedan od glavnih saveznika bude Nova stranka i njen predsednik Zoran Živković, koji je bio najžešći i najgrublji kritičar Demokratske stranke, karakterišući je kao novu pudlicu PPV-a Vučića i glavnog krivca za razaranje demokratije u Srbije. Stav da su se sada okolnosti u DS promenile samo je još jedan u nizu ubedljivih i neporecivih dokaza da u našoj politici nestaje i sama pomisao da se politika može zasnivati i na nekiim čvrstim političkim načelima i idejnim principima i na doslednosti koja neće biti uvek prva i najveća žrtva političke pragmatičnosti.

Jasno je da DS mora da očajnički traži nove saveznike, iako je najbolje bilo da je na izbore izašla sama jer bi tako dala pravi dokaz da želi da bude ozbiljna i jasna opoziciona snaga. Ovako postavljena savezništva ne mogu doprineti njenom konstituisanju kao jedine opozicione snage ovom sve autoritativnijem i bahatijem vladajućem režimu, što je i njen glavni izborni cilj. Da bi Demokratska stranka mogla da zaista funkcioniše kao realna i pree svega ubedljiva opoziciona snaga, mora da ostvari neku vrstu svetog političkog ustrojstva – moralni integritet, verodostojnost političkog opredeljenja, što uključuje i duboke kadrovske promene, ali i snažnu i utemeljenu veru u osnovne ideje koje treba da budu dinamička snaga u političkom životu, i zadobijanje poverenja građana, što je najvažnija karika u zadobijanju opozicionog legitimiteta.

Šta od ovog poseduje sadašnja Demokratska stranka što bi joj omogućilo da se zaista konsoliduje kao uverljiva i delatna opoziciona snaga, koja bi bila u stanju da se suprotstavi pobedničkom talasu SNS-a, koji nema realno utemeljenje u našem političkom životu, već je više posledica u velikoj meri izneverenih nada prethodnog vladajućeg režima. A ta opasnost vreba i SNS, koja nije svesna da će morati da sprovede najteže mere u ekonomskoj politici, koje su već naišle na veliki otpor. Ta situacija neće biti ista kao politički manevar sa normalizacijom odnosa sa Kosovom jer će se ovde duboko zasecati u živo tkivo našeg društva, a to znači da će otpor biti mnogo veći i dramatičniji.

Sudeći po tome na koji način je Demokratska stranka otpočela svoju izbornu kampanju i koji će ljudi opet činiti poslaničku listu, teško da će uspeti da se uverljivo predstavi kao jedina opoziciona snaga jer dalji sukobi unutar nje neće biti zaustavljeni, bez obzira na izborne rezulate. Ova stranka nije iskoristila priliku da se nakon izbornog poraza na prethodnim parlamentranim izborima temeljno reformiše i kadrovski obnovi. Zato, bez obzira na rezultate na beogradskim i parlamentarnim izborima, Demokratsku stranku očekuje dug i težak put do pune programske i kadrovske konsolidacije, ali i njeno dalje cepanje.