Ko koga (ne) brifuje?

Ljutimo se s pravom kada osetimo da nas svojim postupcima neki strani državnici svrstavaju u kategoriju drugorazrednih ili trećerazrednih zemalja, primajući naše državne zvaničnike na nižim nivoima od odgovarajućih i očekivanih. A naša vlada upravo to uradi nedavno. Premijer primi ambasadore SAD, V. Britanije, Francuske, Nemačke, Italije (članice tzv. Kvinte) i šefa Misije EU da ih upozna sa dosadašnjim tokom dijaloga Beograda i Prištine i sprovođenjem postignutih dogovora. Oni su nesumnjivo, kao predstavnici uređenih država, već bili informisani od svojih vlada, odnosno EU, pa verovatno nisu imali šta novo čuti. Ukoliko je bilo njihovog eventualnog reagovanja ili komentara, o čemu je javnost ostala uskraćena, za očekivati je da su ambasadori, s obzirom na dobro poznate stavove svojih zemalja, mogli samo da ponove fraze koje svakodnevno čujemo da je nezavisnost Kosova „svršena stvar“, da se rasformiraju institucije Srbije na severu KiM, da „vreme curi“, a „datum visi“ i sl.

Premijer odluči da informiše strane ambasadore, a izbegava da informiše narodne poslanike iako mu je to obaveza koja proističe iz skupštinske Rezolucije i prateće Platforme. Po završetku ranijih, kao i poslednje dvodnevne runde razgovora u Briselu nije bilo nekih izjava koje bi ukazivale na ono što premijer izjavi par dana posle razgovora sa ambasadorima. A ta izjava, u kojoj premijer kaže da su u dijalogu nastali veliki problemi te da nema o čemu da informiše parlament, može da bude i taktičko pozicioniranje za novu rundu pregovora sa porukom čvršćeg stava, ali i nešto mnogo ozbiljnije.

Valjda iritiran insistiranjem opozicije, što političar takvog ranga ne sme sebi dozvoliti, da parlamentu podnese izveštaj, tek premijer im odbrusi da će vlada informisati poslanike kada se zakaže sednica na tu temu, a to će biti kada bude razloga za zakazivanje sednice, koji sada ne vidi da postoji, jer se nije odmaklo u pregovorima. Još reče da će biti izložen velikim pritiscima i manipulacijama, kao da toga ranije bilo. Zar nije logičnije da premijer podnese izveštaj parlamentu upravo onda kada nastanu problemi da bi dobio podršku i ojačao svoju pregovaračku poziciju, nego kada se stvari odvijaju u pozitivnom smeru.

S kim se to premijer i u koje svrhe prepucava (da nije možda već počela predizborna kampanja), kada izjavi da mu se ne dozvoljava ni da pomene razgraničenje i podelu KiM, iako i dalje smatra da je to najbolje za Srbiju. Ne znam šta će mu odgovoriti vlada, ali Otadžbina Srbija mu poručuje da može „razgraničavati i deliti“ samo ono što je njegovo, ali ne i otadžbinu, svetu zemlju i kolevku srpske državnosti i duhovnosti.

Da li ovakvim izjavama premijer možda poručuje da oseća da mu je kredibilitet ugrožen aferom u „slučaju Šarić“, što umanjuje i njegovu pregovaračku poziciju, jer na „pritiske i manipulacije“ ukazuje sada, a ne i posle prethodnih rundi pregovora, kada je pregovarao kao „slobodni strelac“ bez Rezolucije. Da li nagoveštava neku vrstu odstupnice jer uviđa da je uzeo „vruć krompir“ u ruke i da zbog toga gubi na domaćoj političkoj sceni.

Istog dana, kada se premijer sastao sa ambasadorima Kvinte, direktor Kancelarije za KiM okupi ambasadore zemalja – „prijatelje iz međunarodne zajednice i većeg dela planete“ koje nisu priznale nezavisnost Kosova (tu svakako spadaju i Ruska Federacija i Kina) sa ciljem da ih upozna o istoj temi. Posebno je pohvalio što se naši prijatelji sa „velikom predanošću“ odupiru ogromnim pritiscima koji dolaze od možda najmoćnijih zemalja sveta. I zaključio je da “naši prijatelji i međunarodno pravo čuvaju našu poziciju na KiM“.

Mogu da zamislim kako su se osećali ti „naši prijatelji i veći deo planete“, koliko su „počastvovani“ što ih o istom problemu brifuje državni činovnik a ne premijer, koji je rezervisan za moćne koji su stvorili i priznali „državu Kosovo“. Valjda će jednog dana premijer primiti i ovaj „veći deo planete“ kada i oni priznaju „državu Kosovo“. Ništa novo: na prijeme za državne praznike one petorke sruči se bezmalo ceo državni vrh, a kod ovih „prijatelja i većeg dela planete“ po koji državni činovnik. Uređena država, nema šta.

Ostavimo za momenat po strani taj ne samo protokolarni već duboko politički propust i zapitajmo se kakve signale i poruke šaljemo „našim prijateljima i većem delu planete“ sa našim sve većim podleganjem pritiscima i ucenama onih kojima se mnogo žuri, a i ustupcima da „država Kosovo“ zaista i postane suverena nezavisna država i članica UN. Da li takvim postupanjem naše „prijatelje i veći deo planete“ učvršćujemo u uverenju da ostanu dosledni u svojim dosadašnjim opredeljenjima ili ih pokolebavamo i pružamo adute onima koji ih „možda pritiskaju“.

Za sada je Prištini i tvorcima „države Kosovo“ dovoljno i „de fakto“ priznanje od Srbije (a ono je implementacijom onoga što je Borko parafirao već tu) za dobijanje „ datuma“ na Vidovdan. Zbog toga gđa Ešton poruči da se ne traži priznanje Kosova. Za dalje se može pretpostaviti. Kada i ako uopšte dođe taj dan da Srbija bude i formalno pozvana da popuni zahtev za učlanjenje, moraće, pre svega, da ucrta svoje državne granice i navede tačan broj svojih državljana. Uz to će morati ići i „de jure“ priznanje. Koga će onda primati premijer a koga državni činovnik.