Немачки „Цајт“: У градовима Србије, противници аутократе Вучића свакодневно блокирају безброј улица. То је игра мачке и миша која измиче режиму

У градовима Србије, противници аутократе Вучића свакодневно блокирају безброј улица. То је игра мачке и миша која измиче режиму, пише немачки Цајт у веома опширној репортажи под насловом „Земља у сталном протесту“.

„Већ недељу дана то је нова реалност у градовима Србије: сваког дана, сваког сата, постављају се нове блокаде на различитим раскрсницама – обично док их полиција не очисти“, пише немачки лист.

„’Доста смо демонстрирали’, каже Славко Шећеров. ’Студенти су нам показали да морамо да се организујемо.’ Као и хиљаде других, Шећеров и његове комшије у београдском насељу Кумодраж основали су такозвани Збор. Тиме они следе пример студената који се организују на пленарним седницама демократског типа на својим универзитетима и позивају на самоорганизацију.“

Репортери Цајта разговарали су и са 28-годишњом Мињом која ради у ИТ-сектору и активна је у свом насељу на Палилули. „Тренутно доживљавамо радикализацију маса — успели смо да политизујемо становништво“, каже она.

„Старији људи су уз владу“

„С њом се слаже и политиколог Небојша Владисављевић: ’Политизација становништва је највећа претња постмодерним аутократијама попут српске.’ Чињеница да је покрет организован на децентрализован начин, без јасних вођа, отежава режиму предузимање акција. Уобичајена тактика циљања на појединце како би се уништио покрет – не функционише.“

Уместо тога, како пише немачки лист, „председник Вучић намерно шири наратив на провладиним телевизијама и у таблоидима да протести нису аутентичан покрет, већ ’обојена револуција’ коју предводе странци, по узору на украјински модел. Он редовно описује студенте као терористе.“

Цајт је разговарао и са старијом генерацијом, оном која, како се наводи, „верује државним медијима и верује Вучићу“ – на пример са шездесетогодишњом универзитетском професорком Марином. Она каже: „Корупција постоји свуда – под Титом, под Милошевићем, чак и у ЕУ. Вучић је демократски изабран. То су само млади људи – старији људи су уз владу.“

Лист наставља: „У белој блузи, са знојем на челу и сребрним крстом око врата, она стоји поред аутобуса, испред блокираног кружног тока и псује: ’Ови размажени студенти нам већ месецима отежавају живот’, каже. „Мала, превише привилегована елита, тиранише огромну већину становништва. У било којој западној земљи, таква ситуација би одавно била брутално решена.’“

Однос према насиљу се променио

Није јасно колика је још увек подршка Вучићу, наводи Цајт. „Последње поуздане анкете о подршци протестима датирају из марта. У то време, значајан део становништва – 64 процента – подржао је протестни покрет. Али, много тога се променило од тада. И однос према насиљу се променио.“

У чланку се наводе случајеви физичких напада на оне који протестују, привођења, али и хапшења под оптужбом за планирање пуча. Указује се и на покушај полиције да на силу упадне у зграду правног факултета.

Међутим, како пише Цајт, „репресија има парадоксални ефекат на присталице протестног покрета: хапшење се сада сматра чашћу. Друштвеним мрежама круже видео-снимци људи који су дочекани аплаузом и скандирањем након пуштања на слободу.“

Припадници Жандармерије потискују људе који су блокирали улицу

„Ово је маратон“

„Једно је сигурно: снаге безбедности не могу да ставе под контролу улице Београда“, пише немачки лист. „Чим се један кружни ток очисти, следећи се блокира. Протести делују као тактичка игра мачке и миша која измиче контроли режима.“

„Истовремено, незадовољство расте – чак и међу неким противницима режима. Старији човек гласно псује док стоји испред једног од највећих кружних токова у граду: аутобуси не саобраћају, а барикаде од преврнутих контејнера за смеће блокирају улице. ’Вучића баш брига за ваше преврнуте канте – а ми се давимо у смећу!’

Чак и Славко Шећеров понекад сумња у ефикасност оваквих протеста: ’Требало би у ствари напасти систем тамо где је најрањивији: у енергетици или здравству. Ако би штрајковали у снабдевању струјом или водом, режим би за три дана био историја.“ Међутим, како каже Шећеров, владајућа странка нарочито у државним компанијама врши огроман притисак на запослене – прети им губитак радних места и репресија, застрашују их.“

„И зато нема другог избора него да настави даље. Сутра ће Шећеров поново да блокира, али још не зна тачно где. На крају, тај бивши екстремни спортиста изговара реченицу која се последњих дана често чује у Београду. ’Ово није спринт – ово је маратон’, закључује своју репортажу лист Цајт.

„Ћутање о прошлости – зато што је будућност у питању“

А Зидојче цајтунг пише: „Свако ко жели да зна какав систем десничарско-радикалне странке попут шпанског Вокса, француског Националног окупљања, Алтернативе за Немачку или аустријског ФПÖ сањају за своје земље, довољно је да погледа Србију, где Александар Вучић већ више од дванаест година учвршћује своју свемоћ.“

Немачки лист оцењује да Србија пролази кроз дубоку трансформацију: „Србија, која никада није имала функционалне демократске институције, постепено учи шта значе демократија и друштвено учешће. Критичари који с правом указују на националистичке симболе који се могу видети на протестима, попут четничких застава, олако погрешно процењују републикански карактер студентског покрета који тежи промени система изнутра. Требало би да га подржи целокупно становништво. У земљи попут Србије, где више од 85 одсто људи негира геноцид у Сребреници или види Косово као саставни део државе, одступање од тих наратива равно је друштвеној смрти. Покрет би изгубио широку подршку коју сада има ако на митинзима не би ћутао о прошлости – посебно зато што је будућност земље у питању.“

Протести у Новом Пазару, април 2025.

Међутим, како наводи аутор чланка, „сама чињеница да су студенти изразили солидарност са својим колегама из Санџака, претежно муслиманског бошњачког града – односно са онима који признају и обележавају геноцид у Сребреници – сведочи о промени која поткопава националистички шовинистички принцип.“

Зидојче цајтунг указује на још један проблем: „У садашњости, у којој је српско становништво изложено огромном насиљу од стране државног апарата, не може се игнорисати да ту исту државу и њене аутократске политике подржава и Европска унија. Што је тишина њених представника о тренутном насиљу више заглушујућа, то је јасније каква је тзв. спољна политика ЕУ заснована на вредностима. То су оне исте вредности које су прихватиле протеривање више од 100.000 људи из Нагорно-Карабаха у корист гасног споразума са Азербејџаном. Те вредности такође надјачавају насиље у Србији, јер немачка аутомобилска индустрија би да што пре прерађује руду литијума из српске долине Јадра. На крају крајева, пословни споразуми лакше се договарају са аутократама, него са хромим демократијама.“

„Оно што је у опасности да умре јесте нада у истинске демократске промене у региону који је Западу увек служио да потврди своје стереотипе о Источној и Југоисточној Европи, док се сировине и, пре свега, јефтина радна снага извозе у великим размерама. То је оно што данас називамо неоколонијализмом. А људи на лицу места то називају неправдом и боре се против тога“, закључује немачки лист Зидојче цајтунг.

(Дојче веле)