Izazovi "delegatske tranzicije" Demokratske stranke

Nakon izbornog poraza Demokratske stranke, formiranja nove koalicione vlade, sve veće i dublje ekonomske krize, problem unutarstranačke demokratije nametnuo se u velikoj meri kao jedna od vodećih tema našeg političkog života. On se pre svega odnosi na predstojeće izbore za predsednika Demokratske stranke koji izazivaju mnogobrojne kontroverze, analize ali i ozbiljna moralna pitanja naše politike kao delatnosti u kojoj pozivanje na moralna načela i principijelnost nikada nije bilo na velikoj ceni, a sada je očigledno izvrgnuto otvorenom podsmehu.

Kao jedan od glavnih dokaza da se u Srbiji i u političkim stranka odvija proces demokratizacije širen je svojevrsni politički mit o velikim demokratskim dostignućima Demokratske stranke, slobodnom kandidovanju, većem broju kandidata, smeni predsednika stranke, tajnom glasanju iako je ono uvek bilo veoma kontrolisano i dirigovano, tako da se pre samih izbora znao i rezultat izbora (što će i ovoga puta biti slučaj). Sve je to proglašavano kao demokratski standard koji ne mogu da dostignu druge stranke a pri tome se uspešnost lobiranja i pridobijanja delegatskih glasova smatrala (a još uvek se smatra) kao respektabilna politička veština i nezamenljiva stranačka tehnologija za simuliranje tzv. demokratskih izbora. Zato nije ni čudno što se glavna borba na protekloj osednici Glavnog odbora DS vodila oko odluke na koji način će biti obavljeni izbori za predsednikaa DS.

Odluka da se ovi izbori i dalje obavljaju na dirigovani delegatski način blokirala je svaku mogućnost da se u Demokratskoj stranci otvori prostor za njenu radikalnu demokratizaciju i deoligarhizaciju. Još jednom je prevagu odneo nama tako poznati gvozdeni zakon oligarhije. Sve ove činjenice jasno pokazuju izuzetno nizak nivo funkcionisanja demokratskih principa u našim strankama i potpunu dominaciju oligarhijskog ustrojstva u njihovom delovanju. To se može videti i sada prilikom utvrđivanja detalja predstojeće izborne skupštine vladajuće SNS o kojima govori potpredsednik ove stranke Gojko Radić: „Predsednik predlaže svoj tim i nema kod nas samokandidovanja. Skupština SNS-a biće veliki događaj. Očekujemo desetine stranih i domaćih gostiju ali i oko 4000 delegata iz bukvalno cele Srbije. Zato sve treba da bude perfektno a timovi organizacionog odbora uveliko pripremaju događaj“. Naravno, Aleksandar Vučić je dobio nepodeljenu i jednoglasnu podršku za predsedničku kandidaturu. Sasvim očekivano novi lider vladajuće SNS je jednoglasno izabran na još jednom dobro aranžiranom prazniku demokratije.

I predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke Aleksandar Šapić je nedavno izjavio da je izabran većinom od 94 posto glasova, što je nezabeležen rezultat u istoriji DS, a ovakve izborne pobede postoje verovatno još jedino u Severnoj Koreji. Iz naše političke istorije znamo kako se okončavaju pokušaji uspostavljanja apsolutne vlasti u rukama jednog čoveka, ali se na to upozorenje stranački aktivisti nikada mnogo ne obaziru. Jednoglasnost i lojalnost su i dalje u našim strankama glavni i presudni uslovi za funkcionisanje stranačke organizacije, ali se ta tako uporno čuvana jednoglasnost raspadne čim se izgubi vlast i stranka pređe u opoziciju. Do tada se prigušuje svaki disonantan i kritički glas koji bi mogao da dovede jednoglasnost i monolitnost u pitanje.

Nakon ovih izbora i oni dosegnuti minimalni „demokratski“ standardi sa izbornih skupština Demokratske stranke više ne mogu da služe kao pokriće, jer je očigledno da se moraju obaviti veoma ozbiljni i dalekosežni prodori u sadašnje oligarhijsko-klijentelističko ustrojstvo ne samo Demokratske stranke, jer jedino tako ona može biti revitalizovana i suštinski demokratizovana, što je jedan od važnijih uslova i za dublji prodor u dalju demokratizaciju našeg društva. Međutim, dosadašnji događaji u Demokratskoj stranci ne ulivaju mnogo nade da će doći do radikalnijih promena.

Bez obzira na to što obe suprotstavljene grupacije zagovaraju reformu stranke, osim predloga da se predsednik DS bira na neposrednim izborima na kojima bi učestvovalo članstvo stranke, ne postoji jasno profilisan predlog koji su to konkretni predlozi koji bi doveli do ozbiljnije demokratizacije stranke. Neposredni izbori su odbačeni na Glavnom odboru uz obrazloženje da bi ličili na špansku seriju a pri tome se ne sagledava dalekosežna pogubnost odluke da izbori i dalje budu delegatski. Oni će verovatno obezbediti dominaciju postojeće stranačke nomenklature i njihovog novog predvodnika Dragana Đilasa, ali će značiti samo dalju centralizaciju odlučivanja i uklanjanje mogućnosti da se stranka artikuliše kao zajednica ljudi koje povezuju određeni demokratski principi i vrednosti a ne kao partijsku mašineriju koja je okrenuta samo ostvarivanju svojih političkih i poslovnih interesa.

Na proteklom Glavnom odboru DS iznet je podatak da je samo 10.000 članova stranke platilo članarinu a stranka ima 196.000 članova, što jasno govori da ne postoji ni elementarna identifikacija članstva sa organizacijom, da ona nema svoj unutrašnji život i dinamiku, a što je još gore ovaj podatak je uzet kao jedan od glavnih argumenata da nije moguće organizovati neposredne izbore. Ako se tome doda činjenica da u trećini opštinskih odbora nisu održani redovni izbori onda se opravdano postavlja pitanje ne samo legaliteta predstojećih delagatskih stranačkih izbora, već se otvara ozbiljno pitanje da li DS postoji kao stranka u kojoj se članstvo uopšte računa kao njena osnovna snaga ili je ona sada svedena na najuži krug delegatski postavljenih stranačkih funkcionera, opštinskih odbora, oligarhijskih svita i interesnih koterija.

Očigledno je da je DS sada prepuna mrtvih partijskih duša a ona sve više liči na ogoljeni kostur koji je ribar iz romana E. Hemingveja „Starac i more“ dovukao do obale i sada na političkoj obali sablasno lutaju samo njen oglodani ostaci. Da paradoks bude veći u Demokratskoj stranci već nekoliko godina funkcionišu neposredni izbori u opštinskim odborima, a i Dragan Đilas je 2006. kao veliki zagovornik ovakvog demokratskog načina izbora bio izabran za predsednika Gradskog odbora DS Beograda i to kao jedini kandidat (što inače mnogo govori o njegovom shvatanju demokratije). Iz načina kako se lobira za njegov izbor jasno je da je on spreman da ulazi u izbornu trku samo kada je siguran da mu je pobeda zagarantovana. O tome najbolje govori i skup predstavnika 120 opštinskih odbora koji podržavaju njegovu kandidaturu koju on još nije prihvatio. A zašto su usvajana pravila o vođenju izborne kampanje kada je moguće da se održavaju ovakvi svojevrsni partijski pučevi koji su apsulutna negacija statutarnih principa Demokratske stranke. Onda je trebalo na ovom skupu odmah izvikati novog stranačkog vođu jer ako se već sada zna da većina odbora podržava njegov izbor i lojalna je njegovom izbornom štabu, onda je praznik demokratije oličene u delegatskim izborima sasvim nepotreban, manje bi koštao i pokazao bi kako se efikasno vode stranački poslovi na čemu insistira Dragan Đilas.

Ovo je ipak pravi dokaz da je sada praksa lobiranja podignuta na viši nivo i da se ona obavlja bez ikakvih demokratskih ceremonijala. Tako je lobiranje za izbornu skupštinu pretvoreno u grotesknu političku kladionicu.

Međutim, malo je poznata statutarna činjenica da članstvo DS u stvari nema aktivno i pasivno pravo glasa, a mesni i opštinski odbori su glavne poluge oligarhijskog ustrojstva i funkcionisanja stranke i uoči ovih stranačkih izbora oni imaju odlučujuću ulogu u fingiranju „demokratskog“ procesa putem lobiranja i pridobijanja glasačkih kvota. Opredeljivanje opštinskih odbora i njihova lojalnost su presudni momenti i faktori u pripremi izborne skupštine i zato je važno da se prikupi što veća podrška ne članstva jer ono se ništa i ne pita, već onih odbora koji odnose prevagu u izbornim lobiranjima. Važno je samo dobiti većinu u opštinskom odboru i tako se osigurava celokupna delegatska kvota. Ako nisu mogli biti organizovani neposredni izbori moglo je biti upriličeno sučeljavanje stavova predsedničkih kandidata na sastancima članstva koje bi onda opredeljivalo odluku opštinskih odbora, to bi bila neka vrsta neposredno posrednih izbora (to je primer delovanja kokusa na primarnim stranačkim izborima u Americi). Ali nije slučajno što se grupacija okupljena oko apolitičnog Dragana Đilasa opredelila za delegatski način glasanja jer su oni tu na svom dobro poznatom terenu. Pri tome se oni pozivaju na Đinđiđevu koncepciju o stranci kao preduzeću, to je pervertirana verzija ideje političkog pragmatizma oličena u političkoj ideologiji apsolutizacije zastupanja realnih političkih interesa, bez obzira na to što to može dovesti do gubljenja programskog utemeljenja stranke. Zato je i najvažnije ko će uspeti da sačuva i osnaži svoju moć u oligarhijskom ustrojstvu stranke i ko otvara realnu perspektivu da će stranka imati mnogo veće izglede da bude prihvatljiv koalicioni partner u naredno periodu.

U tom smislu se može tumačiti i odluka Glavnog odbora DS da poništi svoju prethodnu odluku i dozvoli sklapanje koalicija sa SNS-om na lokalnom nivou. Time je DS još jednom ozbiljno dezavuisala sebe i pokazala da ne poštuje svoje vlastite političke stavove već je sve podređeno realnom održanju na vlasti, bez obzira na to što se na taj način gubi osnovna demarkaciona linija i tupi opoziciona oštrica Demokratske stranke. Svi izgovori da se time smanjuje ucenjivački potencijal SPS-a su neubedljivo opravdanje spremnosti da se otvori prostor za potpunu dezideologizaciju DS, ali i našeg političkog života i stvaranje atmosfere za veliku koaliciju DS i SNS nakon sledećih izbora. Već sada se mogu čuti pragmatična i realna mišljenja da je tu koaliciju trebalo napraviti već posle ovih izbora. Ali očigledno je da je predstavnicima Đilasove hiperpragmatične struje ova mogućnost savim izvesna jer je istorijsko pomirenje sa socijalistima već obavljeno. Sasvim je logično da su na redu naprednjaci (oni su i nastali uz odlučujuću podršku DS) jer bi ta koalicija donela toliko potrebnu političku stabilnost ali i trajnije zaposedanje mesta u vlasti što je veliki motiv za Đilasove pragmatične jurišnike. Tako će se u Srbiji po ko zna koji put samo jasno potvrditi da je politika sfera društvene delatnosti u kojoj ne vrede i ne funkcionišu elementarni moralni i demokratski principi – zadata reč, podela vlasti, kritička misao, poštenje i lični integritet, slobodna javnost, poštovanje ljudskih prava. Pozivati se sada na moralne principe, datu reč, poverenje u saradnike, što čini u stranačkoj kampanji Boris Tadić, samo je zakasnelo lamentiranje čoveka koji je brutalno ostavljen upravo od svojih „najodanijih“ saradnika na brisanom prostoru. On snosi ne samo krivicu za izborni poraz već i veliku odgovornost što je vođenje stranke prepustio kadrovima koji su svojim bahatim, neodgovornim i nekompetentnim ponašanjem trasirali put u izborni poraz.

Dragan Đilas i Bojan Pajtić neprestano ističu svoje izborne pobede u Beogradu i Vojvodini a ne pomišljaju da podele odgovornost za izgubljene izbore za parlament i predsednika Republike kao najodgovorniji funkcioneri DS. To je sada samo posledica slabog izbornog rejtinga Borisa Tadića koji je nosio izbornu listu DS. Oni ne žele da dele odgovornost za poraz već svoju stranačku kampanju grade na svojim lokalnim uspesima. Jasno je da je Boris Tadić predsedničke izbore izgubio u Beogradu ali to je samo njegova odgovornost i krivica. Činjenica je da je on propustio jedinstvenu istorijsku priliku da na talasu velike podrške koju je imao nakon izbora za predsednika Republike Srbije 2008. godine afirmiše demokratiju kao sistem u kome vladaju temeljne republikanske vrline, podela vlasti, odlučno zastupanje nacionalnog interesa srpskog naroda, razbijanje medijskog monopola. I što je najvažnije za razvoj demokratije u Srbiji da temeljno razgradi partijsku državu. Međutim, praveći previše trulih kompromisa i neprincipijelnih ustupaka on se opredelio da apsolutizuje moć u svojim rukama i svom kabinetu i tako samo nastavi sprovođenje ustaljenog obrasca lične vladavine. Time je neprestano slabio društvo ali i DS, napravio farsu od vlade i premijerskog mesta, stvorio paralelne centre moći verujući u snagu svoje političke harizme koju su njegovi „verni“ saradnici i spin doktori odavno potrošili. I nije DS izgubio što se Boris Tadić nije više bavio strankom, smenjivao ministre (što i nije bilo u njegovoj nadležnosti kao i mnogo toga drugoga) i bio bolećiv i popustljiv, već što je Srbija dovedena na rub bankrota, siromaštvo je postalo endemsko, korupcija sistemska, razoren zdravstveni i obrazovni sistem, nezaposlenost najveća u Evropi, dok se njegova partijska elita i dvorska svita bavila unosnim poslovima i besramno se bogatila.

To su glavni uzroci ne samo izbornog poraza već i potpunog moralnog i političkog fijaska Demokratske stranke. Pozivanje Borisa Tadića na njegovu sadašnju težnju da spreči da DS postane poslovno udruženje u rukama tajkuna stiže prekasno, jer je i on postao deo tog poslovnog konzorcijuma (kao i njegovi marketinški stučnjaci, savetnici, poslovni ljudi) ali je sada došao u poziciju da prvi put izgubi kongtrolni paket akcija koji će očigledno teško moći da povrati jer je izgubio realnu političku moć, uticaj i vlast, jedino što ga je i činilo neprikosnovenim liderom stranačke oligarhije koja se sada okreće novom centru moći koji je on sam stvorio.

Osim svoga imena i želje da demokratizuje Demokratsku stranku Boris Tadić nema šta opipljivo da ponudi srednjim partijskim ešalonima koji se kao veliki politički Moloh hrane jedino svojim izgledima da učestvuju u podeli ne samo političkog i partijskog plena. Boris Tadić se ne može sada kao u vreme priznavanja afere Bodrum pozivati na novouspostavljeni moralni legitimitet jer je za takav zaokret kasno a on očigledno nema snage da se jasno distancira od svojih specijalnih medijskih savetnika, marketinških stručnjaka, spin magova koji su njegovu politiku ispraznili od svakog smisla i sadržaja. Naknadna pamet je uvek defanzivna i više služi kao neka vrsta neuspelog pokajanja što ima nekog efekta u sferi politike u kojoj se računa samo efektivna politička moć. Zato nije slučajno što Dragan Đilas koji se neprestano predstavlja kao gradonačelnik koji nije političar već se bavi rešavanjem dnevnih problema građana mirno posmatra već farsičnu borbu unutar Demokratske stranke jer dobro zna da njegovi politički operativci imaju čime da trguju u pridobijanju glasova za delegatsku izbornu skupštinu u čijem sastavu je već veliki broj delegata iz sastava stranačkih funkcionera i stranačke nomenklature. Tu posebnu ulogu imaju udarni odredi omladine Demokratske stranke koji obavljaju prljave poslove stranačkog lobiranja i tako se pripremaju da uđu u posvećene oligarhijske krugove. Oni već sada znaju da su odanost i poslušnost najvažnije osobine za napredovanje u stranačkoj „eliti“ DS. Poseban je paradoks da će tek nakon delegatske skupštine biti održana stranačka programska skupština, što pokazuje da programska opredeljenja ni ovom prigodom ne igraju gotovo nikakvu ulogu jer je važno samo uspešno obaviti lobiranje i promešati karte u već postojećoj nomenklauri koja će se bez ostatka okrenuti novom stranačkom vođi. Bilo je otužno i ponižavajuće gledati kako se najlojalniji i najposlušniji funkcioneri DS koje je uzdigao Boris Tadić (u koje je do juče spadao i Dragan Đilas) priklanjaju uspostavljenoj većini na Glavnom odboru, prepuštajući njemu žalosnu ulogu da satima lamentira nad izbornim porazom stranke.

U istoriji se retko ukazuju važne i ozbiljne prilike za velika dostignuća, kada se prilika propusti, onda se javljaju novi pretedenti na osvajanje moći i to su kao po pravilu najbliži saradnici onog koje verovao da je njegova moć apsolutna i da je niko ne može ugroziti. Zašto bi Boris Tadić u tome bio poseban izuzetak.

Učestalo opredeljivanje Borisa Tadića ali i Dragana Đilasa da će se DS konačno okrenuti socijaldemokratskim principima solidarnosti i socijalne pravde zvuči gotovo groteskno jer to zalaganje nema uporište u jasno profilisanom programskom i ideološkom opredeljenju. DS već dugo vremena nema svoj jasan ideološki i politički identitet jer je spremna da svoje stavove prilagođava tzv. realnim interesima osvajanja vlasti a na način je izgubila i svoju dosadašnju biračku bazu. To su jasno pokazali rezultati prošlih izbora. Socijaldemokratske ideje ne mogu biti sredstvo u unutrastranačkim razračunavanjima jer su one trajnije i politički delotvornije od trenutnih političkih interesa i partijskih izbornih kalkulkacija. Živimo u svetu surovog divljeg kapitalizma koji je nastao kao posledica vladavine Demokratske stranke i sada najavljivati njen socijal-demokratski preokret je potcenjivanje ne samo stranačkog članstva već i naše javnosti. Predstojeći izbori za predsednika DS u velikoj meri će određivati ne samo dalju sudbinu ove stranke već će imati značajne i dalekosežne posledice za ukupni politički život u Srbiji. Međutim, bez obzira na konačni ishod ostaje otvoreno pitanje na koji način izvršiti radikalnu demokratizaciju našeg stranačkog života i ustrojstva jer to i dalje ostaje tamni vilajet srpske politke. Demokratska tranzicija unutar DS traži mnogo više hrabrosti, iskrenosti, novih ideja, novih ljudi ali pre svega poštenja, a toga je najmanje u našem političkom i stranačkom životu.