Sloboda i pravo – okupljanje i otpor

Pristigla godišnjica protesta koje vode studenti državnih univerziteta valjan je povod za upitati se šta je suština tih antivladinih okupljanja na javnim mestima širom zemlje? Ako kažemo da je u pitanju borba protiv autokratskog režima i kršenja Ustava, zalivenog poplavom korupcije i posejane mržnje međ' rođeni narod – nećemo pogrešiti. Pomisliti da je suština ispunjenje konkretnih studentskih zahteva – osuda odgovornih(za smrt ljudi u Novom Sadu, 1. novembra 2024) i drugo, takođe je ispravno. Nije neistina ni da je suštinski zahtev vremenom postao i onaj za raspisivanjem izbora. A sve ovo se suštinski, ustavnopravno i politikološki, može staviti pod jednu dvoslojnu kapu –radi se o oživljavanju prirodnog prava na otpor koje se ostvaruje slobodom okupljanja.

Na godišnjicu protesta pitamo se gde i kako dalje (Quo vadis, Domine)? Možda bi bilo najpogubnije čekati da se na vlast obruše posledice njene neverovatne diletantsko-dvolične unutrašnje i spoljne politike i da oni, tako izranjavani ali punih džepova, naprosto odu

Vlast koja ne zazire od vladavine prava – koju po našem ustavu čine: slobodni izbori, zajemčena ljudska prava, podela vlasti, nezavisno sudstvo i povinovanje vlasti ustavu – i štaviše smeje joj se i prkosi, ne može da ima podršku nosilaca suvereniteta (najviše vlasti) – građana. Upravo su to pokazale blokade fakulteta, javnih puteva, institucija i masovne šetnje i mitinzi. U državi normalne, „zrele“ demokratije takva vlada bi samoinicijativno podnela ostavku i raspisala izbore, ne bi bilo potrebe da je iko na to moli ili tera. Nestali legitimitet bi pala vlada mogla da povrati na izborima (znaju oni kako se to „radi“) i tako produži svoj rat sa vladavinom prava. Ali avaj, vlast se čuva grčevito i silovito, kao da je jedan dan života ili da sutra neće biti, ili se možda nešto veliko od naroda krije što se saznati ne može dok su isti vladajući. I ono što je za neverovati u današnjoj Evropi, takva autokratija godinama se sažima sa duhom totalitarizma jer je prva zapovest zadržati ili obnoviti vlast u svakoj opštini, mesnoj zajednici, haustoru zgrade ili najmanjem selu, a kamoli na republičkom nivou (takav poriv imali su u Evropi XX veka samo totalitarni sistemi Nemačke, Italije, Španije ili Portugalije sa svojim vođama koji su, ugred rečeno, opoziciju sveli na parlamentarnu bižuteriju ako je već nisu zabranili).

Šta u takvom stanju društva ostaje (po Ustavu suverenim) građanima prepoznali su studenti –pravo na otpor. Prisetili su se prirodnog ljudskog prava koje ima svaki slobodni građanin još od Renesanse (i kada nije izričito zapisano ustavu), a koje je glavna protivteža nelegitimnoj vlasti. I studenti su započeli sprovođenje prava na otpor onako kako su umeli – goloruko i zajednički, tamo gde su mogli – na fakultetima i ulicama. Ustavno sredstvo prava na otpor kojim se i dan danas koriste je sloboda mirnog okupljanja. Kako se vlada s početka protesta pravila hiberniranom a potom oživela kao preteća sila koja ima i policiju i ćaci jurišne odrede i svoje tužioce i sudije, sloboda okupljanja je rasla a pravo otpora se oštrilo. „Blokaderski“ skupovi su protvzakoniti jer su neprijavljeni (ali i neprijavljeno okupljanje je dozvoljeno, kaže Evropski sud), grme vladini biva eksperti; naši učeći studenti su svoje okupljanje po zakonu prijavili (i to u Ćacilendu, gde bi ćaci-učenjaci drugo?!), obznanjuju urbi et orbi, svima. Ne lezi vraže, i najveće protestno okupljanje u našoj istoriji (15. marta 2025) bilo je neprijavljeno ali zato golem odraz slobode okupljanja i prava na otpor. Beogradski skup beše veličanstven i miran ali, nažalost, politički i društveno neplodan, ako izuzmemo da je vlast učinio nelegitimnom.

Funkcioneri SNS-a u "Ćacilendu"

Na godišnjicu protesta pitamo se gde i kako dalje (Quo vadis, Domine)? Možda bi bilo najpogubnije čekati da se na vlast obruše posledice njene neverovatne diletantsko-dvolične unutrašnje i spoljne politike i da oni, tako izranjavani ali punih džepova, naprosto odu. Sigurno je da ako bi se krah politikanstva ubrzo i desio, vladajuću ćaci ekipu će to ponajmanje pogoditi jer oni uživaju „materijalni“ (ovde: milionerski) imunitet. Dakle, moraće se studenti i dalje koristiti naslovljenom slobodom i pravom, okupljati se i ići u narod, ispoljavati otpor, pozivati i građane i neukaljanu opoziciju u isti front. Vlada se neće povući, a veliki izbori samo što nisu. Svi shvatamo da „nema vremena da živiš još jednom“ (J. B. Štulić).