Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
О моћи и правди - хашке поуке |
![]() |
![]() |
![]() |
недеља, 02. децембар 2012. | |
Но, колико су била нереална очекивања српске јавности од ових случајева, толикo је, чини се, неоснован и њен страх од могућности да се хашка „истина“ о скоријој регионалној прошлости, поготово након ових најновијих пресуда Трибунала, временом етаблира, или, прецизније говорећи, наметне као званична и обавезујућа, што је био кључни, иако никада јавно декларисани његов циљ. Није се то десило ни некадашњој нирнбершкој „истини“ о једној неупоредиво трауматичнијој страници новије, уз то светске историје, па нема озбиљних изгледа да се, упркос настојањима многих и локалних и глобалних политичких и параполитичких чинилаца, деси ни данашњој хашкој. Тим пре што су друштвене науке, укључив и историографију, у протеклих пола столећа узнапредовале у сваком, а поготово методичком погледу, остављајући све мање простора за оне који претендују на статус озбиљних и респективних истраживача, у овом случају скорије западнобалканске прошлости, и притом бивају спремни да у трагању за поузданом грађом за њену реконструкцију посегну за судским пресудама једне у толикој мери самокомпромитоване институције међународне „правде“. Оно што ће већина тих пресуда, па и ове Готовини, Маркачу и Харадинају, на историографском плану, засигурно, бар на краћи рок производити, јесте нимало занемарљиво отежавање и поролонгирање пута тој, научној истини о трагичној западно-балканској завршници протеклог столећа. Не мање крупна препрека на том путу биће и тешко објашњив ентузијазам с којим су све српске постпетооктобарске политичке гарнитуре приступале сарадњи с Трибуналом, учвршћујући му сваком наредном испоруком оптужених готово сваком претходном, мање или више скандалозном пресудом некоме од њих, наново пољуљани кредибилитет и на тај начин драстично ограничавајући домашај и јавномњењског и научног оспоравања његове, низ година уназад очигледне антисрпске оријентације. Но, то већ није проблем из домена међународне политике и међународне етике, већ квалитета и начина селекције домаћих политичких елита и њихове, више од једне деценије дуге праксе „заштите“ националних и државних интереса, за какву би се тешко могао наћи упоредив пример у новијој политичкој историји света. А када је реч о међунационалном помирењу као евентуалном учинку деловања Трибунала, у њега, чини се, никада нико озбиљан није ни веровао. Ратови се, уосталом, ни не окончавају како би се сукобљене стране помириле, иако оне то у постратном периоду, пре или касније и бар на неко време, углавном учине. По окончању сукоба, наиме, много височије позиционирано на агенди националних циљева је, као што и хрватски и косметско-албански случај потврђују, очување онога што је ратом стечено и декриминализација начина на који је то учињено. Помирење донедавно зараћених народа, ако и када до њега дође, пре је исход компромисерске и конформистичке природе људског живота као таквог, него спољашњих, понајмање судских интервенција у његове токове. У конкретном случају, та, хашка интервенција у међунационалне односе на просторима Западног Балкана, размерама своје неправедности могла би створити више претпоставки за обнављање сукоба у ближој или даљој будућности, за неко ново, локална историја подучава – готово закономерно ратно, поравнавање рачуна из недавне прошлости, него за стабилан и трајан мир у једном разореном и крвљу пренатопљеном региону.
|