Четворица знаменитих Хрвата и српско страдање у „Независној Држави Хрватској“ 1941–1945

Српско страдање у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године имало је више равни: физичко, духовно, релативизација и предаја забораву злочина и затирања. На тим пословима имали су, свако на свој начин, нарочита удела четворица Хрвата: усташки поглавник Анте Павелић, комунистички и партизански вођа Јосип Броз, франковац-комуниста Андрија Хебранг и мајстор релативизације и заборава Мирослав Крлежа. Заједничко им је великохрватство (и одређени степен антисрпства).

Поменута четворица Хрвата лично су се познавали. Донекле је само спорно познанство Павелића и Хебранга мада има довољно чињеница које потврђују директне разговоре. За индиректне контакте (писма) Броза и Павелића засад постоје индиције које још увек није могуће, због затворености архива, првенствено овде у Београду, проверити односно прихватити или одбацити тврдње!

Павелић је, као адвокат, знао за процесе загребачким комунистима, па и за оне на којима је суђено Јосипу Брозу и Андрији Хебрангу. Броз је добро познавао Хебранга и Крлежу.

Крлежа је рат провео у Загребу под заштитом Миле Будака, има индиција да је у банским дворима виђао и Павелића, што је чинио и уметник Иван Мештровић, који је славу стекао скулптурама личности из српске историје плаћене новцем из краљевске касе Петра и Александра Карађорђевића!

Познати су директни контакти усташа и партизана – највише се разговарало о размени заробљеника и заточеника. О томе су веома исцрпно били обавештавани и Броз и Павелић! Уосталом, из усташког заточеништва у концлогору Стара Градишка размењени су Брозова законита супруга Херта Хас и Андрија Хебранг!

Заједничко је Брозу и Павелићу што су обојица настојали да све држа под контролом! Нарочито користећи обавештајне службе.

Њихови најближи сарадници већином су били знатно млађи. Павелић је своје првоборце окупљао у емиграцији после 1931; Броз је то чинио по именовању за генералног секретара Комунистичке партије Југославије 1937. године. То се осетило и у директним обраћањима: само је по пет-шест блиских сарадника смело да им се обраћа са „ви“. Кад је реч о најближим сарадницима, обојица су, додуше свако на свој начин, ликвидирали неподобне. Павелић је то учинио сменом са функције (Еуген Дидо Кватерник, Владимир Сингер) или убиством под чудним околностима (Младен Лорковић, Анте Вокић). Код Броза је  страдало знатно више припадника ближе или даље околине (већина из групе првих који су проглашени народним херојима страдали су на чудан начин, а неколицина, на пример Андрија Хебранг и Милован Ђилас, четири односно девет године после рата)!

И Павелић је имао своје послератне противнике, као што су били Вјекослав Макс Лубурић и Еуген Дидо Кватерник, али их није из више разлога могао ликвидирати.

Павелић је знао за песму („Ода Поглавнику“) коју му је посветио Владимир Назор, објављену 1942. године у дневним новинама „Hrvatski narod“. Назор је 1943. променио ратну страну и дошао Брозу међу партизане: Хебранг га је поставио за председника ЗАВНОХ-а и касније и за председника Хрватске. А Назор је, будући свестан Брозове моћи и политике, спевао оду „Титов напријед“!

Павелић је остао веран Адолфу Хитлеру до краја живота; Броз је одбегао од Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина.

И Броз и Павелић имали су директне контакте са Британцима, свако из својих разлога. Има индиција (тврдње Смиље Аврамов) да су Британци знатно раније, пре његовог одласка у емиграцију, направили контакте са Павелићем а нарочито са Андријом Артуковићем. Уосталом, зна се да се, после атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсељу 9. октобра 1934. године, Артуковић склонио у Велику Британију, исто то учинио је и после 1945. године пре него што је уз обилно помоћ Римокатоличке цркве продужио у Америку.

Андрија Хебранг је помогао Јосипу Брозу у смиривању противника око Петка Милетића, потенцијалног генералног секретара Комунистичке партије Југославије, у затвору у Сремској Митровици. Броз је добро знао Хебрангов однос према Хрватству па му је дозвољавао да спроводи франковачко-правашку политику Анте Старчевића о Хрватској до Дрине и Земуна! Хебранг је био заштићен и са друге стране: у Главном штабу Хрватске месецима је боравио Рандолф Черчил, син Винстона, председника британске краљевске владе. 

Броз је поставио Хебранга на место секретара Централног комитета Комунистичке партије Хрватске и члана Главног штаба Хрватске у оквиру планова о федерализацији Југославије. Хебранг је самостално одлучивао о разним питањима па није о својим пословима превише извештавао Броза, јер је добро знао да му генерални секретар и врховни командант у ратним околностима не могу ништа.

Мирослав Крлежа је у Загребу дочекао повратак усташа из емиграције 10. травња 1941. као и улазак партизана 9. маја 1945. године. Није стрепео од Павелића јер је добро познавао Милу Будака. Стрепео је маја 1945. од Броза, опростио се од живота када су га Брозови официри 18. маја посетили у стану и спровели у Београд. Тек је код Славонског Брода чуо да га воде Брозу, то јест генералима Миловану Ђиласу и Радовану Зоговићу, старим познаницима из „сукоба на књижевној левици“! Нема службених белешки о разговору Броза и Крлеже. Зна се да је овај други добио необично задужење у Загребу: требало је формирати Лексикографски завод који ће бити у обавези да будно прати да се не упрља комунистичка идеологија и партизанска борба. Један од најважнијих обавеза у том послу била је релативизација злочина у Независној Држави Хрватској и лагано предавање забораву затирања Српства. Крлежа је најпре обновио уговоре са некадашњим сарадницима који су припремали такозвану Хрватску односно усташку енциклопедију! Једна од форми релативизације злочина било је бацање „коски“ српском народу о броју страдалих у концлогору Јасеновац,  у намери да је они деценијама глођу и никад не оглођу до краја и тако отклоне колективну одговорност и кривицу хрватског народа. Уосталом, Броз и Крлежа су добро знали шта је било намењено немачком народу кроз денацификацију због служења нацистичком режиму. Зато се и дан-данас, па и овде у Београду, непрестано помиње да је злочин починила група усташа који су из Италије дошли у два-три камиона! А толико усташа не може да почини злочине над неколико стотина хиљада Срба!

Посмртни остаци Јосипа Броза и Андрије Хебранга налазе се у Београду, Мирослава Крлеже у Загребу а Анте Павелића у Мадриду!

(Историчар и бивши директор Музеја жртава геноцида у Београду)