Ekranizacija romana Kolinsove dodala je celoj ovoj priči novu dimenziju, omogućivši publici da povuče vizuelnu paralelu između dirigovanog, manipulativnog i ideologizovanog žanra „rijalitija“ i sumorne i krvave globalne stvarnosti.

Jeste li primetili kako ovih dana po medijima gotovo niko i nizašta ne proziva ni Dačića, ni Dinkića ni Vučića, nego se svi bave samo Jeremićem, Krkobabićima i aferama odlazeće vlasti!? Ništa ne uspeva kao uspeh i vlasti se, pogotovo dok je u usponu, u zube ne gleda.

Osuda vojnih jedinica koje bi htele da pretvore Ukrajinu u nacističku državu ne podržava ruski narativ. Takva osuda samo saopštava bolnu istinu o sadašnjosti, prošlosti i verovatnoj budućnosti.

Kada biste jednog klasičnog, ili čak jednog modernog levičara, onog od pre pola veka, stavili u srce debate savremene levice, lako biste konstatovali da njemu ništa ne bi bilo jasno. U šumi termina poput onih kao što su terf, radfem, LGBTIQ itd. naš levičar bi se zagledao zbunjeno

Ostaje zato nerazjašnjeno da li vlada zapravo želi da spase "Simpo" i jug Srbije, ili se samo priprema za dolazak nekog stranog investitora, koga će privući ponudom tipa dugovi naši – fabrika tvoja, kao što je to već urađeno sa JAT-om.

Pobuna je počela u nedelju jutro, vikendom, kao što se u poslednjoj deceniji i dešavaju svi medijski atraktivni događaji. Ljudi su pošli iz srca, u dobroj nameri, a neko je tu iskrenost zloupotrebio. Od nečije dece, braće i očeva zlotvor je promišljeno napravio glinene golubove, jeftino topovsko meso

Osnovni problem u celoj ovoj priči je to što Rat u Bosni jednostavno nije završen. Zato je odnos i Srba, a pogotovo Bošnjaka, prema Srebrenici neljudski i ciničan. Žrtvu niko ne gleda kao žrtvu, već kao oružje

Kako drukčije nego čudom, nazvati i Uspenski saborni hram je glavni hram ove Lavre. Prema letopisu ''Povest drevnih vremena'' letopisca Nestora, crkva osnovana još 1072. godine. To je bio i prvi kameni hram u ovom manastiru. Kameni nije značio da je isključivo od kamena nego od čvrstog materijala, bilo da je cigla, ili kamen.

Najpovoljnija varijanta bila bi da se glavni akteri, poučeni ličnim i kolektivnim iskustvom dozovu pameti, odreknu sujete i pokušaju da odrede minimum zajedničkih nacionalnih i državnih interesa i da se onda za njih složno bore u međunarodnoj areni.

Brisel, u neugodnoj poziciji usled pooštravanja konkurencije između SAD i Kine, pokušava da definište „koherentnu strategiju“ za suočavanje sa Kinom. Ipak, dok je pozicija Ursule fon der Lajen i Žozepa Borelja, kao i dominantnog dela administracije u Briselu „pro-atlantistička“, to se ne može reći za veći deo onih koji drže glavnu reč u oblikovanju politike EU, a to su političke i biznis elite na nacionalnim nivoima. Kako pomiriti ove dve struje, i kako naći balans između čini se nužne bliskosti sa Vašingtonom i održavanja ekonomski intenzivnih odnosa sa Pekingom, pitanje je od milion dolara.