Iz ovog saopštenja može se zaključiti da su uhapšeni ponovo dokazali svoju dovitljivost, jer su, pored toga što su farbali kamenje,u svom zločinačkom naumu prišivali i fantomke na dukseve, tako se pripremajući za rušenje demokratskog poretka i srpske „socijalno odgovorne Vlade“.

Jedan značajan deo naše političke elite posle oktobarskih promena, neki iz naivnosti, drugi iz ličnih interesa, a treći iz lakoumnosti i neznanja, bio je fasciniran Vašingtonom, Briselom, Berlinom, Londonom, pa i Moskvom.

Interesantan je još jedan paradoks, organizacije kao što su Peščanik i ostale koje se diče zalaganjem za odbranu ljudskih prava, dijaloga i tolerancije tako olako zahtevaju zabranjivanje drugih političkih organizacija.

Možda se u slučajevima gospode Dačića i Vučića radi o čistoj religijskoj spoznaji? Iz istorije i religije su poznati takvi primeri.

U većini srpskih medija za ksenofobiju se smatra iskazivanje kritičkih stavova prema Zapadu, koji u geopolitičkom smislu obuhvata najviše milijardu ljudi, ali ne i prostačko pljuvanje "azijskih hordi" i "afričkih plemena", odnosno Istoka i Juga.

Šta se onda može učiniti? Može se naprosto ustati od stola i saopštiti partneru da više u toj i takvoj igri ne učestvujemo! Jedna je rečenica, to jest čvrsta i rezolutna odluka dovoljna da se izađe iz košmara večitog ponavljanja i recikliranja pritisaka, ucena, uslovljavanja i otimanja.

Predstavnici državnih organa RS zajedničkom izjavom upozoravaju da je krajnje vreme da se prekine s pravnim nasiljem koje nad RS provode tzv. visoki predstavnici, za koje je rečeno da su već dugo „izvor problema, a ne rješenja u BiH“.

On samo drami i pokušava da izazove opšte sažaljenje, eto. Ali ovaj narod se još ni bivšem predsedniku nije sažalio, a od njegove tragične smrti u zarobljeništvu je prošlo već 7 godina.

Teofil Pančić primećuje kako je sve to proisteklo iz identičnog miljea: splitski gradonačelnik i njegovi beogradski pandani za Pančića su proizvodi "specijalnog vaspitanja" koje je karakteristično za ovo podneblje (a koje sprovodi, između ostalih, i ovaj sajt, odnosno mi NSP mislioci).

Suđenje u Maksi procesu održano je u sudnici u bunkeru, koji je imao čak i protivvazdušnu odbranu. Takođe, u velikoj opasnosti nalazio se i glavni svedok Tomazo Bušeta. To najbolje pokazuje podatak da su pre suđenja ubijena njegova dva sina, zet i drugi brojni članovi njegove porodice.