„Борба“ као да на тренутке заборавља да пише о „поповима-лоповима“, једном од главних разлога „затуцаности и сељаклука“ презреног „нашег човека“ и заиста верује да се Црква „либерализовала“ према онима који се спремају да пропарадирају Београдом.

Тешко је на мапи света пронаћи земљу која је толико дозволила страном фактору да се меша у њене унутрашње послове као што је то данашња Србија. Шта више, својим понашањем то мешање још и подстичемо и мазохистички га примамо. 

Србија ће морати да направи веома једноставан избор између камена темељца и камена око врата. Чињеница да овај избор представља неразрешену дилему у српској јавности само је доказ колико је ситуација у земљи политички сложена

Које год да сте вере и имена, покажите да не постоји ни десно, ни лево, ни црно, ни бело, него само ситост или глад, здравље или болест, обест или жртва, безобзирност или солидарност, страх, или слобода.  

Разумели смо поруку коју су нам упутили наредбодавци и извршиоци Ранковог убиства – да се више не окупљамо, јер ће нам се десити исто што и њему. Они нису разумели нашу поруку, јер смо се ипак окупили.

Ништа блажи у својим иступима нису били ни поједини опозициони прваци, који су нападали и јавно претили Милошевићу вешањем на Теразијама, као у доба најжешћих нацистичких погрома против Јевреја.

Нити су се САД у међувремену извиниле за погибију десет варваринских цивила. Нити су организовале комеморацију варваринским жртвама. Нити су судиле генералу који је наредио да се на градску славу, Дан Свете тројице, ракетира непосредна близина цркве у Варварину. 

Први значајнији облици политичке дезоријентисаности у ЈНА почели су да се испољавају након смрти Јосипа Броза Тита. ТВ репортажа о посети генерала Николе Љубичића председнику Титу у љубљанском медицинском центру, након погоршања његовог здравственог стања обишла је свет.

Циљ наравно није ни био да се бесплатни вредносни папири поделе, јер обећања су стизала у време када су „гласови грађана“ вредели сувог злата и значили фотељу у државном апарату, односно прилику да се „брци добро омасте“.

Његови фанатични обожаваоци и следбеници мрзе „митове“, али волшебно воле мит о Ђинђићу. Кад о њему говоре, као да га је само Небо и његово Провиђење међ' нас послало, и као да је страдао као Исус Христос.