Istina je da bi rasturanje evra bilo užasno teško i opasno. Bekstvo kapitala i bankroti u državama koje izlaze iz evra bi mogle izazvati pad banaka. Moglo bi doći do ekonomskog i političkog haosa – bar za izvesno vreme.

Srbija bi morala da razvije svoju državnu strategiju zasnovanu na trezvenom sagledavanju stanja, procesa i odnosa snaga u svetu, Evropi i našem okruženju. Članstvo u EU više nije realna politička opcija već politička fantazija. Mali narodi mogu se osloboditi gvozdenog zagrljaja globalnog kapitala i velikih sila samo ukoliko su sposobni da sarađuju i stvaraju saveze, a ne da se sukobljavaju. „Balkan balkanskim narodima“

Statistika pokazuje da su Albanci imali daleko veći pad nataliteta od Srba u poslednjih 30 godina. Niko na Balkanu danas nije ni blizu stope rađanja od 2,1 koliko je potrebno za prostu reprodukciju stanovništva bez migracija.

Podsetimo se da je prodaja Sartid-a izvršena u vreme vanrednog stanja (mart 2003), direktnom pogodbom (bez javnog nadmetanja) za 23 miliona dolara, a dotadašnje velike dugove je na sebe preuzela država (tačnije građani Srbije).

Odlazak u Avganistan bio je mnogo drugačiji poduhvat od svrgavanja arapskih režima. Poziv na borbu u Avganistanu predstavlja promenu u islamističkom razmišljanju – od svrgavanja korumpiranih domaćih vlastodržaca ka borbi protiv neverničkih osvajača u inostranstvu. Zaokret od revolucionarnog ka panislamističkom pravcu zaslužuje objašnjenje.

Čuli ste, ma kako da ste se krili od lika i glasa predsednika Vučića, kako je njegova borba za suverenitet Srbije dodatno, dodatno, dodatno.... teška i zbog toga što se u Rezoluciji  1244 SB UN  navodi samo SRJ, a nigde nema Srbije.

Hrvati svoje institucije po pravilu imenuju tako što na prvo mesto stavljaju poimeničeni pridev „Hrvatski”. Srbi svoje institucije po pravilu imenuju tako da se u njima ne pojavljuje nacionalno ime. A kada se i pojavljuje to je obično tako što se na kraju naziva institucije stavlja naziv države u genitivu („Srbije”).

Neki od eksperata upućenih u tematiku kažu da moramo naučiti da obuzdamo svoju opsesiju privrednim rastom, i posebno konzumerizmom. Autori sličnih pogleda potenciraju da nas kapitalizam ohrabruje da o sebi razmišljamo kao o indivuduama sa partikularnim interesima odvojenim od sudbine društva, te da je sama njegova ideološka trajektorija povezana sa niskom plodnošću

Odluka o sudbini tela čoveka posle smrti mora biti isključivo njegova, a ako je on nije jasno izrazio - njegove porodice. Mešanje države u to na bilo kom nivou je nedopustivo i nemoralno. A vrlo moguće - i potencijalno opasno.

Kada se samo pogleda spisak novih predsednika resornih odbora može se se jasno videti da ne postoji elementarni kontinuitet sa ranijim delovanjem, ali je zato očigledno da se i dalje nastavlja sa kadrovskom praksom koja je i dovela do poraza na izborima.