Жабогутачи и "прави повратак у деведесете"

Србија никада неће признати да је признала Косово.

Зоран Ранкић

Начин на који су наши медији пропратили историјско парафирање и касније усвајање бриселског споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине јасно нам је показао како изгледа прави повратак у деведесете године када је функционисала веома добро организована и ефикасна контрола државних средстава информисања. Она је драстично испољена и демонстрирана ових дана и само је следила већ познату медијску матрицу коју смо имали прилике да видимо у време када је падала Западна Славонија и Република Српска Крајина.

Осим неколико часних, али ретких изузетака успостављена је и испољена чврста контрола која се огледа у одржавању политичке једногласности и стварању атмосфере да овај “историјски“ потпис има неподељену подршку у нашој јавности. Главни акценат у медијском извештавању може се сажети у једном од наслова да ће петак 19. април бити забележен као пресудан историјски корак ка будућности Србије. Овакве оцене се поткрепљују ставом да је овај историјски потез повукла влада која има неокрњен патриотски ”легитимитет” за тешке одлуке. На овај начин Србија редефинисањем односа Београда и Приштине пролази кроз иглене уши и окреће се животу. "Ако не гори Хиландар, снаге се могу усмерити на животна питања”, изјављује Милица Делевић, која је један од главних идеолога европског пута Србије, а сада је овим споразумом коначно отклоњена главна препрека у модернизацији и европезацији.

Ређали су се и ређају и даље као на покретној траци у телевизијским емисијама државни и функционери владајућих странака, али и политички аналитичари опште праксе и сада политички погодни и коректни коментатори који су усхићено и са великим ентузијазмом образлагали нужност остваривања и одржавања политичког јединства и прихватања ове историјске улазнице за будућност. Главни аргумент се састојао у тврдњи да је споразум највише што се у овом тренутку могло добити на преговорима који су били више у сфери припреме наше јавности да прихвати ово једино могуће и прихватљиво решење. Није изостао ни глас освешћених грађана који су у анкетама исказали олакшање и подршку мудром и истрајном руководству које нам је омогућило да почнемо најзад да се бавимо важним социјалним и економским питањима јер је Косово било стална препрека да се окренемо најважнијем послу, уређивању наше државе и консолидацији изузетно тешке економске ситуације.

Ипак у коментаторском додворавању најдаље је отишао главни уредник магазина Актер Тихомир Тришић који је изрекао праву оду нашим најхрабријим жабогутачима, а посебно најистакнутијем међу њима, првом потпредседнику (не совјетског Предзидијума) владе Александру Вучићу. Овај уводник је заиста прави пример нескривеног удвориштва и новоуспостављеног медијског и политичког јединства и једноумности. ”Александар Вучић је, за разлику од задртих и анахроних националиста, схватио да изгубљене историјске утакмице не могу да се добију, али зато може да се почне са низањем нових српских победа. Дефицитарни су у нас жабогутачи. Да их има само мало више, ми бисмо били Швајцарска. Отуда потреба да руља сваког ко покаже карактеристике жабогутача утамани, јер последица деловања жабогутача је прогрес, а то не воле ови што се не купају. Споразум са Албанцима је велика жаба, највећа у Срба”. Свако ко доводи у питање оправданост и правну и уставну заснованост овог споразума не припада племенитом соју жабогутача већ је припадник руље која не воли да се купа и противник је жабогутачког прогреса.

При томе није се могао у нашој контролисаној и свакодневно истрајно спинованој јавности чути готово ниједан дисонантан глас који би довео у питање стално понављану идеолошку мантру како Србија ни овог пута није признала Косово, нити ће то икада урадити иако је јасно да се овим споразумом српска држава дефинитивно повлачи са простора Косова и на тај начин признаје независност ове парадржавне творевине, без обзира на то што се наши државни функционери позивају на тврдњу да Косово неће бити члан Уједињених нација. Интересантно је да представницима тзв. бораца за поштовање људских права и слободу мишљења није засметала овако успостављена медијска блокада. Врхунац политичке хипокризије и лицемерства садржан је у изјави саветника председника Републике Марка Ђурића. ”То није корак ка признавању Косова, већ у нормализацији односа између Србије и дела њене територије који ће бити крунисан доношењем уставног закона којим се утврђује аутономија КиМ. Тај став ћемо у наредним данима аргументовано да образложимо земљама које нису признале Косово”. Зар није много важније и значајније како ће грађанима Србије и Србима на Косову и Метохији бити “објашњаван” овај споразум. За њих се непрестано истрајава на аргументацији да се ради о суштинској аутономији покрајине Косово на којој већ важе европски закони те покрајине која је у међувремену прогласила независност, али неће бити никада призната од стране Србије. Али сви знамо да је столица у Уједињеним нацијама већ нуђена као могућност да се покрене овај условљени процес нормализације односа Београда и Приштине.

И даље се као главни и пресудни аргумент узима инсистирање на поштовању реалног стања на терену и тврдња да је наш преговарачки тим постигао у овом тренутку највише што се могло добити у постојећим околностимаа. При томе је у само неколико дана пређен пут од одбијања предлога који није био ништа јер је био апсолутно неприхватљив за наше преговараче и који нико није ни имао прилику да види у писаном облику, до парафирања и потписивања договора који је омогућио тријумфални политички успех наше делегације јер је први пут после толико времена међународна заједница као посредник у преговорима прихватила и неке српске предлоге. У току вођења преговора стварана је атмосфера да прихватање споразума о нормализацији односа и укидању паралелних институција које сада постају косовске нема никаву алтернативу јер једино ће нам то омогућити да наставимо процес европских интеграција. Али ради се само о испуњавању услова који нам је предочила још Ангела Меркел, зато и не може да нас чуди да нам немачки представници и даље сервирају нове услове за добијање датума за отпочињање преговора, што условљавају доследном и брзом имплементацијом договореног споразума о нормализацији односа Београда и Приштине као две независне државе.

Након што је премијер српске владе недавно написао да је наше залагање за очување Косова у саставу српске државе, што је предвиђено и преамбули још увек важећег нашег устава, најобичнија лаж која је уграђена и у сам текст Устава, било је јасно да ће преговори довести управо до фактичког признања независности Косова. У свакој озбиљно утемељеној демократској држави би након оваквог негирања устава, територијалног интегритета земље и поништавања уставног положаја једне покрајине премијер морао да поднесе оставку, а његова политичка каријера би била дефинитивно завршена. Али у Србији не постоји ни сенка функционисања политичке одговорности, зато се и може на овако неприхватљив и за елементарни здрав разум увредљив начин у нашим медијима тумачити и протежирати историјски споразум из Брисела, а да се при томе не може отворити озбиљна и аргументована расправа о правном и политичком утемељењу овог споразума. Уставни суд је већ пословично стављен у потпуности у функцију владајуће политичке олигархије, а управо је оцена уставности од посебне важности за функционисање нашег правног и уставног поретка. Не можемо се држати библијског тумачења устава, како је недавно изјавио спољнополитички коментатор Политике Бошко Јакшић као главни заговорник прихватања реалности која је увек на штету нашег народа. Од изузетне важности је да се нагласи постојање веома јасне несагласности усвојеног бриселског споразума са пре неколико месеци донетом резолуцијом о Косову и Метохији у којој је садржан један од суштинских уставних начела да влада Србије мора пре свега да испуни обавезу о очувању суверенитета и територијалног суверенитета наше земље. Овим споразумом Скупштина је дезавуисала резолуцију коју је сама донела.

У исто време се непрестано пласира тврдња да је споразум морао бити прихваћен јер би иначе уследила косовска "Олуја" и коначно етничко чишћење Срба са Косова и Метохије. На овај начин се у потпуности доводи у питање постојање међународног права и улоге међународних снага на Косову и Метохији које имају један од основних задатака да штите угрожена људска права Срба и неалбанског становништва и очувају мултикултуралност на овим просторима. Међутим, очигледно је да када су Срби у питању оваква улога међународних снага је веома упитна јер им се отворено прети да је могуће етничко чишћење без обзира на то што имају гаранције утврђене Резолицијом Савета безбедности. Погром који се десио 2004. године више је него јасно упозорење да се он одвијао уз сагласност и договор оних који су морали да спрече промену реалности на терену, а то значи протеривање Срба. Касније се исти међународни фактори, али не само они, позивају на силом промењену реалност на терену као главну основу за вођење преговора. Тако је очигледно било и овог пута на преговорима у Бриселу који су вођени у сенци претње подржавања и организовања нове Олује. Премијер Ивица Дачић је у Скупштини изнео своју аргументацију зашто треба прихватити споразум позивајући се на могућност косовске верзије Олује. ”Нећемо да причамо бајке и да се пробудимо са косовском Олујом. Тачно је да нам је учињена неправда, велика неправда, али јој је претходило бусање у прса, одбацивање међународних планова, медијско јунаштво које се огледа у томе што су када је запуцало побегли главом без обзира, оставивши народ на милост и немилост. Зато нема више скривања иза Косова. Сами смо на овој нашој голој ледини, и само од нас зависи шта ће на њој да буде, фабрике, школе, станови или само непрегледна гробља и сузе. Бирамо какву ћемо Србију имати сутра, понижену у народним кухињама, угушену у сузама или јаку, економски развијену у којој ће бити лекова за све и у којој ће Србија бити лек за све”.

Очигледно је да писци ових псеудолитерарних састава из његовог кабинета нису обавестили српског премијера да Косово и Метохија није гола ледина, али да на њему, али и целој осиромашеној Србији данас има превише народних кухиња које једва опстају и зависе готово искључиво од хуманитарне помоћи и деловања Црвеног крста. Премијер Ивица Дачић је дужан да нам открије који су то људи кукавички побегли са Косова, да ли су то они који су и данас у владајућим структурама социјалистичке партије и нашим државним инстируцијама.

Не треба пренебрегнути и чињеницу да ће овај споразум снажније отворити и питање приступања Србије НАТО пакту јер се већ може чути аргументација да се тешко могу развијати односи са ЕУ ако се земља која тежи ЕУ налази ван натовских структура. А као главни аргумент користиће се тврдња да НАТО једини гарантује територијални интегритет и безбедност својих чланица. Проблем је и сама природа овог споразума који Весна Ракић Водинелић оцењује као међународни уговор јер је разговор вођен под окриљем ЕУ, што је у њеном тумачењу личило на преговоре две државе, а договор о северу Косова је самоуправа у оквиру Косова, а не у оквиру Србије. Међутим, јасно је да је овај споразум не може бранити правничком еквилибристиком јер он је пре свега изнуђен политички договор који не може имати уставно, а самим тим ни правно утемељење. Он може функционисати у оквиру правног тумачења једино ако се прихвати политичка аргументација Марка Ђурића и Весне Ракић Водинелић која потеже тумачење да јој преговори одржани у Бриселу личе на преговоре две државе. Али какви су то одрживи и смислени правни аргументи који овај споразум сврставају у категорију међународних уговора. Овде се ради само о политичкој аргументацији става да је Косово независна држава у којој Срби треба да великодушно добију одређени степен самоуправе и аутономије у оквиру правног система међународнио непризнате државе Косово чији закони имају европску суштину.

Невоља је у томе што је ово и магистрална аргументација коју подржавају у својој огољеној хипокризији и лицемерству функционери српске државе позивајући се папагајски на став да никада неће признати независност Косова које нико од њих у овом тренутку и не тражи. О уставности овог споразума свој суд је дао и некадашњи судија Врховног суда Зоран Ивошевић. ”Предлог Споразума уводи појам заједнице српских општина коју наш Устав не препознаје. Корак даље, предвиђа да ће СЗО бити у саставу квази Републике Косово, што је противно Уставу. Такође прописано је да СЗО функционише у оквиру закона такозване Републике Косово, што и фактички значи да више није део нашег система, већ друге државе. Ми смо на тај начин знатно више од фактичког, а нешто мање од формалног признали независност Косова”.

А Смиља Аврамов је у својој изјави пружила најјаснију поенту када је у питању правна и уставна заснованост овако усвојеног споразума. ”Не гледам благонаклоно на изјаве државног врха које су следиле након потписивања споразума у Бриселу. Споразумом је погажена резолуција, али и Устав Србије. Како Влада може да закључи споразум са делом своје сопствене територије. Ни са правнчке тачке гледишта потписивање споразума није логично јер Резолуција 1244 Србији гарантује територијални интегитет”. Међутим, овакве ставове нећете моћи да чујете у нашим државним медијима који нам гарантују право да чујемо и знамо све. Након парламентарне рсаправе усвојен је извештај владе о нормализацији односа Београда и Приштине, а споразум из Брисела био је само његов саставни део. Ако се радило о међународном уговору, поставља се сасвим логично питање зашто га Скупштина није онда ратификовала што је њена изворна и уставна надлежност. То се посебно може видети на који начин се пласира идеја о одржавању референдума о споразуму у Бриселу.

Међутим свако залагање за референдум је куцање на отворена врата, јер је рефендумско изјашњавање ова власт већ увелико обавила, што се може видети и по подацима који се непрестано објављују о акламаторној подршци која је већ створена у нашем народу. То је исти метод који је користио Милошевић када је своје политичке одлуке потврђивао на референдумима који су пре свега били политички и медијски добро организовани препарирани плебисцити. А тако би било и овога пута јер се ради о истом политичком обрасцу. Остаје само велико и озбиљно упозорење да су овакви плебисцити који се одржавају под окриљем референдума истинско предворје сваке популистичке диктатуре.

Очигледно је да се уз причу о референдуму у наш политички живот уводи и тема неопходности промене Устава и то посебно Преамбуле која гарантује останак Косова и Метохије у саставу државе Србије. Променом Преамбуле нашег важећег устава био би отворен пут за отклањање главне уставне препреке за коначно решавање косовског проблема јер би Србија изгубила и своје последње уставно-правно упориште у одбрани територијалног суверенитета и интегритета. Тако се све чешће може чути да евентуално одржавање референдума о споразуму из Брисела треба везати и промене Устава јер би се на тај начин испунио и један од најважнијих услова за несметану имплементацију договора о нормализацији односа Приштине и Београда, што се сигурно налази на агенди услова који следе након потврђивања овог споразума и де факто признавања државности Косова. ”Демократско једноумље је суровије од тоталитарног насилништва. Тоталитарци су гушили истину тако што су је прећуткивали. У либералној демократији она се оглашава из запећка, чиме званична лаж добија легитимитет преовлађујућег чиниоца. Пропаганда наших некадашњих управљача била је провидна и на махове смешна, подвале либералних медија уживају предност слободе изражавања. Лаж и истина су изједначене и разменљиве. Век проводимо робујући вешто изведеним обманама.” У нашим политичким околностима већ је зацементирано демократско једноумље о коме говори наш велики писац Мића Данојлић, и то су наше политичке прилике у којима је немогуће спровести на фер и принципијелан начин референдум који ће имати неопходан демократски легитимитет, без тога добићемо само још једно фарсично понављање историје.

У медијској кампањи која је оркестрирано и организовано вођена (а и даље се води несмањеном жестином) након ове “историјске“ одлуке о прихватању споразума могло се чути да на овај начин коначно после толико година долазимо у ситуацију да превазиђемо проблем Косова који траје деценијама и да се српска Влада сада окреће имплементацији споразума који ће омогућити безбедност и поштовање људских права Срба и то не само на северу Косова и Метохије, а самим тим и њихов масовнији повратак.О кавом степену безбедности може се видети и из напада у Бошњачкој махали у северној Митровици на двојицу младића Србина и Горанца који се десио пре неколико дана.Двојица Албанаца који су ножем у леђа покушали да убију два дечака пуштени су већ следећег дана да се бране са слободе, уз образложење да нису опасни по околину. Оваквих примера о гарантованој безбедности има напретек, а при томе никада кривци за нападе не буду приведени правди која је заснована на европским законима.

Јасно је сваком ко познаје нашу политичку историју да се на овакав начин не може превазилазити проблем Косова тако што ће он бити политички маргинализован и скрајнут, јер ради се о историјском и политичком процесу дугог и сложеног трајања и он се не може решавати и превазилазити сталним тврдњама да је оно одавно изгубљено и разградњом српске државе и њеног устава. У нашој политичкој историји је проблем Косова често био политички злоупотребљаван и инструментализован у најогољеније партијске и личне интересе, што се и данас чини. Сигурно је да је Косово послужило за политички успон, али и суноврат не само Слободана Милошевића већ и других политичких лидера. Али је оно увек било и највећи и најдраматичнији изазов за политичке актере у Србији. Зато и очигледни покушај да се на “коначном“ решавању косовског питања гради култ личности Александра Вучића делује фарсично и гротескно. Али очигледно је да је у његовој партији процењено да је дошло време да Србија добије новог вођу, зато се функционери напредњака у свакој изјави позивају на пресудну и одлучујућу улогу првог потпредседника српске владе и главног борца против корупције у Србији.

Лични облик владавине је константа српске политике зато и не чуди што напредњаци настоје да устоличе управо на историјском договору о Косову новог политичког вођу који већ сада има готово апсолутну власт. Њему се приписује месијанска улога, а он се приказује као нови политички пророк који се као новорођени заступник нормалне, грађанске Србије јавља као онај пресудни и неизбежни политички фактор који своју већ успостављену апсолутну моћ залаже за спас Србије.

Познато је веома добро да политички конвертити увек морају да исказују вишак страсти, оданости и политичке “доследности” у заступању идеја против којих су били дуги низ година јер морају да се докажу у својој новој улози и исповедању новоприхваћене политичке вере. Александар Вучић је очигледан пример овакве конвертитске политичке праксе која се сада гротескно огледа у његовом горљивом залагању за европејство и нормалну Србију. Овај политички Савле је у потпуности прихватио реторику Друге, грађанске, нормалне Србије и зато не изненађује и подршка коју добија управо од његових некадашњих политичких противника за које је он био оличење најгорег српског национализма и популизма.Одавно је већ речено да је Србија уморна од лидера, али данас се са великом сигурношћу може рећи да је Србија уморна од политичког конвертитства, демагогије гажења елементарних моралних и демократских начела. Још једном се показује да Нушић и Домановић никада не губе на актуелности.

Политичка ситуација настала након прихватања споразума из Брисела показала нам је и сву немоћ оних политичких снага које претендују да представљају патриотски, државотворни и национално опредељени део наше политичке сцене. И овом приликом су преовладали ускостраначки интереси, а позивање на формирање јединственог државотворног и патриотског политичког покрета неће имати никаквог озбиљног одјека јер садашње опозиоционе странке ове политичке оријентације , осим ДС и ЛДП, настоје да ову ситуацију искористе за своје политичке интересе и своје јачање. При томе је ова идеја потпуно медијски маргинализована и непрестано се доводи у контекст могућег јачања десничарских идеологија, иако питање Косова би морало да буде надполитичко питање и задире у најважнија цивилизацијска, историјска и идентитеска питања српског народа. Али патриотски и државотворни покрет се не може правити од организација као што су Образ и Наши или уз учешће пригодних и вечитих “националних” радника који су својим србовањем нанели више штете српском националном интересу и успостављању рационално заснованог српског становишта. То су показали и протести који су одржани након објављивања вести да је влада Србије прихватила споразум, а то је била права прилика да се крене у формирање јединственог патриотског и државотворног покрета. Знајући не само новију политичку и страначку историју Србије не постоје реални изгледи да се ова идеја реализује у догледно време и на прави начин, јер је пропуштена и ова историјска прилика. Државотворни и патриотски покрет ће сигурно бити стваран (и већ се увелико ствара) у наредним годинама мимо етаблиране и у великој мери компромитоване политиче и партијске сцене.