Vidovdan, studentski nacionalizam i fina podešavanja

U mnogobrojnim analizama studentskih protesta i njihovog pokreta jedna od konstantnih ocena sastoji se u osnovnoj oceni da su oni uspeli tokom svojih mnogobrojnih kreativnih i veoma inspirativnih akcija (velika okupljanja pobunjenih građana, marševi širom Srbije, pešačenje i vožnja biciklima do Brisela i Strazbura, lucidni javni nastupi i mladalačka mašta u odnosima sa javnošću i građanima) da vrate puni smisao i dostojanstvo samom pojmu i određenju patriotizma i nacionalnog identiteta.

Njihovo poimanje patriotizma vezano je za stvaranje društva u kome će se poštovati i vladati osnovni demokratski i civilizacijski principi podele vlasti, pravde, poštovanja tradicije tolerancije, zaštite ljudskih prava i slobode. To potvrđuju i njihovi zahtevi istaknuti nakon tragične pogibije 16 ljudi prilikom pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, kao jasnog dokaza o endemskoj korupciji koja razara naše društvo.

Njihovo poimanje patriotizma vezano je za stvaranje društva u kome će se poštovati i vladati osnovni demokratski i civilizacijski principi podele vlasti, pravde, poštovanja tradicije tolerancije, zaštite ljudskih prava i slobode

Oni su, noseći srpske zastave, pevajući himnu naše države i pozivajući se na najsvetlije tradicije naše istorije vezane za Prvi svetski rat, reafirmisali patriotizam kao odanost i vezanost za temeljne principe slobode i pravde koji su utkani kao svojevrsni arhetip i u istorijsko iskustvo i nacionalnu samosvest našeg naroda i društva.

Setimo se samo zajedničkih protesta studenata iz Beograda i Novog Pazara — oni su time otvorili novo poglavlje u odnosu na dosadašnju situaciju u kojoj su odnosi u ovoj sredini izloženi stalnim tenzijama i mogućim sukobima, kao nasleđe politike koja je u Srbiji vođena devedesetih godina.

Oni su, noseći srpske zastave, pevajući himnu naše države i pozivajući se na najsvetlije tradicije naše istorije vezane za Prvi svetski rat, reafirmisali patriotizam kao odanost i vezanost za temeljne principe slobode i pravde koji su utkani kao svojevrsni arhetip i u istorijsko iskustvo i nacionalnu samosvest našeg naroda i društva

Ovo je izuzetno dragoceno iskustvo za ovu generaciju mladih ljudi. Oni su jednostavno oslobođeni od stalnog pritiska da moraju da ističu svoje nacionalno određenje, naprotiv, oni ga nose bez opterećenja jer su lišeni potrebe da ga neprestano dokazuju upravo onima na vlasti koji i dalje potežu svoje profesionalno bavljenje srpstvom samo kada je u službi odbrane njihovih vlastodržačkih pozicija i konkretnih materijalnih interesa. Ali i održanja ovog duboko kriminalizovanog klijentelističkog i kleptokratskog naprednjačkog režima koji je ogrezao u korupciji i kršenju svih etičkih i demokratskih normi.

Zato nije slučajno što su se studenti vezali za nesporne topose naše istorije i tradicije, ne podležući politikantskoj konjukturi vezanoj za manipulisanje i često trivijalno i sramno obesmišljavanje naših najvažnijih nacionalnih simbola i istorijskih događaja.

Oni se ne kreću u zatvorenom krugu autošovinizma i ispraznog manipulativnog srbovanja i rodoljubaca o kojima je pisao J. Sterija Popović, već imaju jasan odnos prema neospornoj srpskoj istorijskoj i demokratskoj tradiciji.

Zato je sasvim logično da su himne studentskog protesta postale pesme Dositeja Obradovića — Vostani Serbije i Tamo daleko, pesma srpskih ratnika sa Solunskog fronta.

Duško Lopandić, naš istaknuti diplomata i istoričar, koji se bavi, između ostalog, i našom diplomatskom istorijom, u tekstu Novi patriotizam anonimnih pobunjenika precizno je odredio suštinu studentskog shvatanja nacionalnog interesa i patriotizma: „Sa delovanjem studentske generacije dolazi i do duhovne regeneracije srpskog društva kao zajednice-nacije. Svaki veliki kolektiv poput nacije-društva u jednoj državi podrazumeva potrebu izgradnje, odnosno obnove osećaja zajedništva koje se postiže različitim mehanizmima, poput kulture sećanja, zajedničkih narativa, običaja i vere, kao tačaka postizanja društvenog konsenzusa. Oni time podstiču društvenu koheziju i sprečavaju razdor i sukobe koji u suženim zajednicama lako dovode do haosa.“

Vredno je navesti i stav Vladimira Paskaljevića o tome kako su naši studenti pobedili mrak: „Ta generacija je već srušila mitove mržnje koje je decenijama generisala UDBA, glavno sredstvo upravljanja Srbijom i ranije Jugoslavijom. Govor ratnih veterana koji su se pridružili studentima ispred RTS-a je istorijski. Posle osamdeset godina plinske svetlosti, zdrav razum se vratio u modu. I to je ono što uliva nadu. A ovog leta stasava još jedna generacija koja je završila maturu.“

Vredno je navesti i stav Vladimira Paskaljevića o tome kako su naši studenti pobedili mrak: „Ta generacija je već srušila mitove mržnje koje je decenijama generisala UDBA, glavno sredstvo upravljanja Srbijom i ranije Jugoslavijom

Skup studenata i pobunjenih i samosvesnih građana održan na Vidovdan još jednom je pokazao da studentski pokret i dalje poseduje ozbiljnu političku i društvenu snagu, bez obzira što je A. Vučić danima govorio o „kraju obojene revolucije“, koju vidi samo on i njegova falanga poslušnika i medijskih najamnika.

Vidovdan je na tom skupu obeležen na prikladan način, shodno jasno određenom istorijskom i društvenom kontekstu, kao izuzetno značajnom danu u našoj istoriji kada se čuva spomen na Kosovsku bitku i kosovski zavet.

Nakon antologijskog govora Mila Lompara, u kojem je on pre svega istakao značaj beogradskog Univerziteta u srpskoj istoriji i tradiciji, kao i razvoju slobodarske i kritičke svesti u našem narodu, pri čemu je naglasio važnost odnosa unutrašnje i spoljne slobode srpskog naroda, kao i srpskog integralizma, usledili su mladalački i poletni govor Nikole Marčetića, lucidni i uravnoteženi nastup rektora V. Đokića i izuzetno nadahnuti govor akademika Slobodana Vukosavića.

Nakon ovih govora, sasvim očekivano, usledila je žustra reakcija predstavnika tzv. građanističke i drugosrbijanske ideologije, koji su izrazili svoju konsternaciju i razočarenje što je na Vidovdan, na ovom veličanstvenom skupu, govoreno o pravu srpskog naroda da brani i obeležava ovaj zavetni dan kao nerazlučivi deo kulturnog i istorijskog pamćenja našeg naroda.

Izraženo je veliko razočarenje i nezadovoljstvo što se neko usudio da na ovom vidovdanskom skupu, kojeg su autonomno organizovali studenti (koji su do juče kovani u zvezde zbog izražene tolerancije i solidarnosti), govori o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu naše državne teritorije, Republici Srpskoj i položaju srpskog naroda u ovom regionu.

Zaista, to je za njih bila velika provokacija, ali i dobra prilika da se ograde od studenata i najave svoje odustajanje od protesta, uz tvrdnju da su oni „dopali u ruke desničara i nacionalista“. Jer, u skladu sa njihovom notornom ideološkom i političkom isključivošću, neprihvatljivo je — i oni to jasno ističu — da na skupu kojim se obeležava Vidovdan govori i jedan od boraca sa Košara, u čijem se nastupu mogla prepoznati iskrena i plemenita posvećenost kosovskom zavetu i odbrani opstanka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Reaktivirana je teza o tome (što se tvrdilo već na početku studentskih protesta) da su „studentski pokret konačno preuzeli srpski nacionalisti i desničari“. Nastalo je pravo utrkivanje ko će oštrije i rezolutnije da osudi, po ko zna koji put, „srpski nacionalizam“ koji sada buja i u redovima studentskog pokreta, bez obzira što ovakav stav nema nikakvo utemeljenje u delovanju studenata i njihovim javnim nastupima.

Kao i uvek do sada, javili su se i ovom prilikom oveštali i dežurni borci i borkinje protiv malignog srpskog nacionalizma. Safeta Biševac u tekstu „Resetovanje protesta“ piše: „Dragi moji studenti, želite navodno promenu sistema, ali recikliranjem nacionalističkih mitova koje decenijama slušamo, nećete uspeti. Kako ste i zašto od borbe protiv korupcije i kriminala došli do Kosova i Košara? Nisam Srpkinja, ali nemam ništa protiv pokretanja srpskih nacionalnih tema, razumem da mnogi vole da slušaju o navodno svetloj prošlosti, osetljivi su na Kosovo, ali dokle više? Takvi mitovi opijaju i uništavaju ove prostore decenijama i znate šta — Vučića nećete pobediti nacionalističkom retorikom i ideologijom.“

U istom tonu pridružuje joj se i koleginica iz „Danasa“, Mirjana M. Milenković: „I verovatno su svi oni razočarani porukama sa Vidovdanskog protesta i u pravu su kada kažu da studenti nisu uspeli da prevaziđu golemo istorijsko nasleđe, niti su uspeli da se izdignu iznad nacionalnih i desnih tema, na kojima Vučić igra poslednjih petnaest godina. Ostaje nam da verujemo da će se studenti vratiti nadnacionalnim, građanskim i životnim temama, zbog kojih su i otpočeli svoj protest pre sedam meseci. A da je Vidovdan bio samo jedna stepenica ka njihovom političkom sazrevanju.“

Samo građanski i nadnacionalni pristup u tumačenju ove komentatorke „Danasa“ krije mogućnost da studenti pohrle ka političkom sazrevanju, a upravo su nju i ostale pripadnike njene građanističke ideološke grupacije sami studenti demantovali na Vidovdanskom skupu.

Nije ni Mijat Lakičević propustio ovu priliku da ukaže da je „borba za dušu studentskog pokreta počela i da može da se kaže da je ta borba završena“. Posle onog što se čulo na Slaviji 28. juna 2025. godine, a naročito posle govora akademika Slobodana Vukosavića i profesora Mila Lompara, može se reći da su tu dušu osvojili Nikolaj Velimirović, „srpski svet“ (pod firmom „srpskih krajina“ i „srpskog integralizma“), anti-evropejstvo i nacionalizam.

Milo Lompar je, odgovarajući na optužbe da je on zagovornik političkog i ekspanzionistički shvaćenog integralizma, naglasio da on nikada nije govorio o „srpskom svetu“, već se uvek zalagao ne za teritorijalni integralizam, već za kulturni integralizam, koji nije svojstven samo srpskom narodu. Takve optužbe su, između ostalog, plasirane u „Večernjem listu“, a upravo je, kako kaže profesor Milo Lompar, Hrvatska država u potpunosti integrisala deo Hercegovine u kojoj žive Hrvati.

Neizbežna u ovakvim prigodama, Snežana Čongradin nam je po ko zna koji put otkrila da u Srbiji i dalje preovladava nacionalistički narativ, poredeći bez ikakvog osnova i stvarnog razloga 30. godišnjicu Srebrenice i teror kojem su bili izloženi studenti nakon Vidovdanskog skupa, u nastojanju Aleksandra Vučića da, razobručenim nasiljem, slomi studentski pokret i ugasi veliku pobunu građana.

„Zato danas, 30 godina od genocida u Srebrenici, kao najstrašnije mrlje u istoriji srpskog naroda, imamo većinu građana i studenata koji to ne priznaju i skloniji su nacionalističkom narativu, ne znajući da time ne brane srpski narod, već upravo Vučića i Šešelja.“

Tako su studenti okrenuli puni krug i od onih koji su vratili dostojanstvo srpskom narodu i njegovom patriotizmu postali okoreli nacionalisti koji i dalje poštuju i cene našu navodnu, kako to kaže Safeta Biševac, „navodno slavnu“ istoriju. Time su izneverili očekivanja ideologa i aktivista Druge Srbije da će nastaviti nemuštim, nadnacionalnim putem i ostati verni građanističkim idejama o srpskoj krivici, te su iznova pokazali nesposobnost i nespremnost srpskog naroda da postane deo Evropske unije, koja i dalje podržava Aleksandra Vučića uprkos tome što on ne poštuje elementarne demokratske i evropske vrednosti, ali obezbeđuje sprovođenje i ostvarivanje njihovih političkih i predatorskih ekonomskih interesa.

Postavljanje pitanja da li su govornici na Vidovdanskom skupu previše naginjali desno (jer su pominjali Kosovo i Metohiju, ideju kulturnog integralizma, srpske nacionalne interese i potrebu zalaganja za ostvarivanje ljudskih prava srpskog naroda) i zastupali srpski nacionalizam, deo je poznatog ideološkog sektaštva i ekskluzivizma onih političkih snaga koje sebe predstavljaju kao baštinike i zastupnike evropskih i građanskih vrednosti (iz tog korpusa je izlučena svaka pomisao na nacionalne interese). Pri tome, ovakvim jednostranim pristupom i „odustajanjem“ od studentskog pokreta, oni samo pomažu Aleksandru Vučiću i njegovoj medijskoj mašineriji, koja neprestano nastoji da pokaže da se protesti osipaju i da se produbljuje ideološki sukob i političko neslaganje unutar studentskog pokreta.

Van njihove pažnje je ostao programski govor studentkinje na Vidovdanskom skupu, koja je iznela izborni program studentskog pokreta i njihove izborne liste, u kojima su obuhvaćena sva najvažnija politička i društvena pitanja vezana za ostvarivanje studentskih zahteva. U njihovoj osnovi nalaze se: borba protiv korupcije, uspostavljanje pravne države i podele vlasti, poštovanje Ustava i principa pravde, eliminisanje sada dominantnog uticaja partijske države, zalaganje za apsolutnu zabranu iskopavanja litijuma, obnavljanje institucija i njihovo delovanje oslobođeno stalnog pritiska izvršne vlasti, kao i zalaganje za teritorijalni integritet i suverenitet naše države.

Sve to nije bilo dovoljno da se na objektivan i ozbiljan način (lišen ideološke i političke uskogrudosti i sektaštva) sagleda stvarni domet i značaj veličanstvenog Vidovdanskog okupljanja, jer je ono na najbolji način pokazalo da Aleksandar Vučić nije uspeo da pacifikuje studentski pokret, obesmisli i razvodni pobunu samosvesnih i samoorganizovanih građana.

Pokazalo se da, dugoročno, vreme više ne radi za Vučića i njegovu kleptokratsku kamarilu, ali i da on neće nikada shvatiti, niti prihvatiti (što je sasvim u skladu sa njegovim diktatorskim i nasilničkim sistemom vladavine) da se u našem društvu dogodila dalekosežna i nezaustavljiva promena koju on ne može da razume i prihvati, jer ona u korenu menja njegov truli oblik lične, pljačkaške, kriminalizovane i vaninstitucionalne, antiustavne vladavine

Pokazalo se da, dugoročno, vreme više ne radi za njega i njegovu kleptokratsku kamarilu, ali da on neće nikada shvatiti niti prihvatiti (što je sasvim u skladu sa njegovim diktatorskim i nasilničkim sistemom vladavine) da se u našem društvu dogodila dalekosežna i nezaustavljiva promena koju on ne može da razume i prihvati, jer ona u korenu menja njegov truli oblik lične, pljačkaške, kriminalizovane i vaninstitucionalne, antiustavne vladavine.

Međutim, kao i Milan St. Protić i Rade Veljanovski, i Ivan Lalić je, kao zakleti Jugosloven, deprimiran i smatra da je Vidovdanski skup bio “previše nacionalno obojen, ne deluje baš kao idealna platforma za slanje savremenih globalnih poruka mira, tolerancije i empatije, koje priliče mladim ljudima“.

On je našao za shodno da se osvrne i na govor profesora Mila Lompara, što je postao obavezni deo nastupa:
„Zvuči baš deprimirajuće, ali probajmo da stvari postavimo ovako. Lompar pre sramne večeri i promocije knjige pesama R. Karadžića, i Lompar posle te sramote, nije isti Vojislav. Pre promocije bio je Vojislav Koštunica, posle promocije postao je Vojislav Šešelj. To ipak nije isto. Da li su se studenti snašli? Pa nisu. TREBAJU IM FINA PODEŠAVANjA. Ali kako da im bilo šta zamerimo s obzirom na antičke žrtve koje podnose? Kad dođe vreme, pričaćemo Lomparu. Sada dajte da vas odbranimo.“

I. Lalić nije naročito originalan jer je Mila Lompara već akademik Dušan Teodorović poređao sa Vojislavom Šešeljom, što postaje svojevrsno opšte mesto, koje nema nikakvog smisla ni opravdanja.

Ovakav pokroviteljski odnos prema nedoraslim i nesnađenim studentima, kakav je pokazao I. Lalić, može zvučati dirljivo, ali u njemu je sadržana ideja liberalno-demokratskih, građanističkih i anacionalnih političkih snaga da su oni ti koji treba da izvrše fina podešavanja — i to ne samo kada je studentski pokret u pitanju, već i kada treba „izvesti“ sve neiskusne, nedorasle i zavedene na pravi građanistički politički put, koji neće biti opterećen mitomanijom, zloupotrebom istorije i tradicije, ali ni prevaziđenim i anahronim srpskim nacionalizmom.

Pri tome, oni ne shvataju jednostavnu političku i pragmatičnu činjenicu da se bez jasno određene, racionalno profilisane i državotvorno odgovorne političke koncepcije ne može voditi uspešna i delotvorna politika u Srbiji (što A. Vučić dobro zna i zato insistira na nacionalnim pitanjima i tzv. svojoj odbrani srpstva).

Bez tako osmišljene politike ne može se formirati ni najširi društveni pokret koji bi uspeo da bude stvarna alternativa i da donese radikalnu sistemsku promenu ovog pogubnog i razarajućeg diktatorskog režima, koji sada direktno ugrožava našu egzistenciju i opstanak.

Osnovni uslov za formiranje ovog pokreta jeste obrazovanje i poštovanje osnovnog zajedničkog interesa, kao i dosledna opredeljenost za stvaranje uslova koji bi doveli do slobodnih i demokratskih izbora, ali i privrženost ideji neophodne smene A. Vučića kao glavne prepreke u stvaranju društva u kome će zakon biti jednak za sve

Osnovni uslov za formiranje ovog pokreta jeste obrazovanje i poštovanje osnovnog zajedničkog interesa, kao i dosledna opredeljenost za stvaranje uslova koji bi doveli do slobodnih i demokratskih izbora, ali i privrženost ideji neophodne smene A. Vučića kao glavne prepreke u stvaranju društva u kome će zakon biti jednak za sve, biće sproveden osnovni princip demokratije — smenjivost, poštovanje Ustava i zakona i podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku.

To zahteva jasnu svest da se neće isticati, naglašavati i produbljavati ideološke i političke razlike i sporovi koji idu samo u korist ovom diktatorskom režimu.

Neophodan nam je u ovom vremenu, kada A. Vučić i njegove batinaške falange pokazuju svoje pravo nasilničko i zločinačko lice, pravi fokus, o čemu je pisala pravnica Sofija Mandić: „Stoga, iako razumem zabrinutost za moguće sveopšte kretanje udesno, biram drugačiju perspektivu. Na binama širom Srbije, protiv Vučićevog režima govore i levi i desni. Međutim, nisu levi ti koji su Vučića doveli na vlast, to je učinila Srbija sa desnog ideološkog spektra. Onog trenutka kada se ta Srbija odrekne Vučića, a deluje da se to dešava ili se sasvim desilo, tek to će biti njegov stvarni kraj. Zato je važno zadržati fokus na centralnoj temi — a ona glasi: svi smo saglasni da ovaj režim mora da ide. Ali baš svi, nezavisno od toga koliko se slažemo o drugim temama. Ko će doći posle, biće nešto o čemu će se tek razgovarati, ali tek nakon odlaska ovog režima i održavanja prvih fer i poštenih izbora.“

Studentski pokret na Vidovdanskom skupu konačno je oglasio apsolutnu nelegitimnost Vučićevog diktatorskog i nasilničkog režima (što je on dodatno pokazao sprovodeći otvoreni teror i besomučno i brutalno hapšenje i prebijanje studenata i građana)

Studentski pokret na Vidovdanskom skupu konačno je oglasio apsolutnu nelegitimnost Vučićevog diktatorskog i nasilničkog režima (što je on dodatno pokazao sprovodeći otvoreni teror i besomučno i brutalno hapšenje i prebijanje studenata i građana).

Sada je jedinstvena istorijska prilika da se najširim društvenim pokretom, koji će objediniti sve političke, društvene, studentske i aktivističke snage, na slobodnim i demokratskim izborima formiranjem jedinstvene liste ostvari istinski legitimitet i stvore uslovi za funkcionisanje pravne države, podele vlasti, slobode medija i kritičke misli.

Jer junski događaji i Vidovdanski skup pokazali su da ovo više nije samo studentski protest, već da je on postao široki pokret pobunjenih i samosvesnih ljudi, koji su u toku ovih osam meseci borbe protiv diktatorskog naprednjačkog režima i Aleksandra Vučića postali aktivni i delatni građani, što je jedno od najvećih dostignuća ovih istorijskih događaja.