Srbija pred izazovima građanskog sukoba i otvorene diktature

Ubeđen sam, naprotiv, da će o tome slučaju

kolektivna snaga građana uvek biti sposobnija

da ostvari društveno blagostanje nego što bi

to mogle vlade.

A. Tokvil

Od samih početaka studentskih protesta nakon rušenja nadstrešnicena železničkoj stanici u Novom Sadu i napada predstavnika režima na izražavanje opravdanog nezadovoljstva, zbog pogibije 16 ljudi kao posledice opšte korupcije i neodgovornosti u našem društvu, mogli su se čutiopravdani zahtevi za što otvoreniju i konkretniju političku artikulaciju studentskih zahteva, jer upravo je taj tragični i zločinački događaj u potpunosti ogolio koruptivni i kleptokratski karakter naprednjačkog režima.

Kao što je to radio u mnogim kriznim situacijama A. Vučić se odmah uključio u svom poznatom maniru da bude onaj „presudni faktor“ koji će voditi i oblikovati nastalu kriznu situaciju, nastojeći da minimizira i obesmisli glavnu odliku ovog tragičnog događaja, koji je pokazao da je u osnovi ovog režima i njegovog diktatorskog načina vladavine njen razorni koruptivni ipljačkaški metod funkcionisanja. Zato je zahtev za što jasnijom političkom artikulacijom protesta, koji će ići dalje od zahteva da institucije rade svoj posao i da se predsednik Republike svedeu okvire svojih ograničenih i ceremonijalnih ustavnih ovlašćenja, dobijao na snazi i smislu jer su studentski protesti nakon sedam meseci postali deo opšte pobune i izražavanja nezadovoljstva izuzetno širokih slojeva i profesija u društvu.

Pokazalo se tokom sedmomesečnih protesta studenata i pobunjenih građana da je to i bio glavni cilj (što je inače već dobro poznati „marketinški“ politikantski inžinjeringovog režima) da se u potpunosti i ne birajući sredstva kupuje vreme, i da se na taj način u potpunosti marginalizuje glavni povod protesta, sadržanu težnji da se pokaže pogubni i devastirajući karakter korupcije, koja je uglavna poluga u sistemu vladavine A. Vučića i njegove kleptokratske klijentele.

Pokazalo se tokom ovih protesta da je upravo on bio glavni pokrovitelj takvog korupcionaškog načina obnove železničke stanice u Novom Sadu, koja je razotkrila potpuno odsustvo poštovanja elementarnih pravnih normi i zakonskih odredbi, ali i odstupanje od pridržavanja profesionalnih standarda u oblasti građevinarstva, jer je bila najvažnije sprovesti njegovu političku volju u toku vođenja još jedne izborne kampanje, koja je trebalo da pokaže njegovu „izuzetnu istorijski i graditeljsku ulogu“ ali i neograničenu i apsolutnu političku moć da se po svaku cenu sprovede njegova volja.

Na sceni je sada jasnoprogramski oblikovan i akciono izuzetno organizovan i delotvoran društveni pokret, čiju osnovu čine studentski protesti i zahtevi, kao i zborovi građana, ali su uključene i mnoge druge društvene i političke organizacije i inicijative. Zato nije slučajno što je jedan odglavnih zahteva studenatai građana bio i ostaočvrsto i nepokolebljivo vezan za ostvarivanje principa pravde, poštovanja zakona i suštine pravne države, ostvarivanjenačela odgovornosti i ustavnih principa i svođenja predsednika Republike na njegova Ustavom predviđena ovlašćenja.

Oni su sadržani u studentskom dovođenju u pitanje prirode njegove otvorene i svakodnevne zloupotrebe ustavnih nadležnosti (što je za njega i bio najveći izazov, jer je ubedljivo i otvoreno razotkriven njegov diktatorski način vladavine koji se ogleda u razaranju osnovnih državnih institucija ali i samog društva). U tako postavljenim osnovnim zahtevima bila je sadržana i klica političke artikulacije, koja se javila kao odlučan zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i formiranje jedinstvene izborne liste, čijaće suština biti sadržana uzalaganju za ostvarivanje osnovnih studentskih zahteva upravljenih na demontiranje diktatorskog naprednjačkog režima A. Vučića, kao osnovnog preduslova da se u Srbiji stvore mogućnosti za uspostavljanje elementarnih principa demokratije, pravde i slobode koji su sada u potpunosti eliminisani iz našeg javnog i političkog života.

U toku ovih protesta studenti su donelipre svega inovativan, dinamičan i ovom vremenu saobražen savremeni pristup i odnos samom pojmu i načinu vođenja politike kao izraza najviših republikanskih, etičkih i demokratskih vrednosti okrenutih pre svega participativnom načinu odlučivanja i doslednoj posvećenosti zaboravljenom idealu opšteg dobra i interesa, poštovanju principa doslednosti i odgovornosti, ali i spremnosti da se za svoje ideje i ideale podnese žrtva.

Studenti suuspeli da vrate dostojanstvo samom pojmu patriotizma i nacionalnog identiteta vezujući se za naše najsvetlijei najsvetije istorijske tradicije i vrednosti. To su sve odlike ovog pokreta isvakako su jedan od osnovnihrazloga što su dobilivećinsku podršku unašem društvu gdesu svi ovi principiobesmišljeni i napušteni jer u aktuelnoj političkoj praksipreovladavaju najbanalnijipragmatični i real-politički interesi u kojima jepolitika svedena napukupolitikantsku trgovinu, podaništvo, slugeranjstvo aktuelnom vođi i njegovom kultu ličnosti

Oni su uspeli da vrate dostojanstvo samom pojmu patriotizma i nacionalnog identiteta vezujući se za naše najsvetlijei najsvetije istorijske tradicije i vrednosti. To su sve odlike ovog pokreta isvakako su jedan od osnovnih razloga što su dobili većinsku podršku unašem društvu gdesu svi ovi principi obesmišljeni i napušteni jer u aktuelnoj političkoj praksi preovladavaju najbanalniji pragmatični i real-politički interesi u kojima je politika svedena na puku politikantsku trgovinu, podaništvo, slugeranjstvo aktuelnom vođi i njegovom kultu ličnosti alii traženje prilike za uključivanje u „velike i istorijske investicione poduhvate“.

Stoga je bilo sasvim logično i pravdano da se zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora javi kao autentični izraz političke artikulacije studentskog pokreta i pobunjenih građana, jer je očigledno da ova vlast, kupujući vreme i sprovodeći otvoreno nasilje i ugrožavanje egzistencije aktera ovih protesta, pokazala da će po svaku cenu braniti svoj opstanak na vlasti poturajući propagandističke floskule o „borbi protiv obojene revolucije“ i „odbrane Srbije od napada spolja i iznutra čiji je cilj da sruše A. Vučića (i dočepaju se vlasti bez izbora)“ kao jedinog simbola stabilnostii tzv. vođenja nezavisne i suverene spoljne i unutrašnje politike Srbije.

Nakon 15. marta koji je bio vrhunac te faze protesta studenata i građana, a koja je pokazala svu njihovu kreativnost i ogromnu političkui moralnu snagu, i kada je izbegnut čeoni sudar zahvaljujući pre svega njima i njihovoj odlučnosti da ne dođe do krvavih sukoba, jer bilo je jasno da se za te sukobe danima intenzivno i medijski pripremao A. Vučić, okupljajući u Pionirskom parku svoje batinaške falange preteći i najavljujući mogući tragičan sukob i krvavi rasplet sve dublje političke krize.

Sukob je izbegnut samo zahvaljujući pre svega nenasilnom karakteru studentskih protesta, što je njihova osnovna karakteristika i strateško opredeljenje u delovanju i organizovanju akcija i blokada. A. Vučić je pokušao da poništi i obesmisli nenasilni karakter studentskih protesta, ali i njihovo ovakvo pre svega odgovorno ponašanje i reagovanje u izuzetno kriznoj i opasnoj situaciji protumačio kao „njihovu slabost“ i trenutak njegove toliko puta „proglašavane pobede nad obojenom revolucijom“, ali i znak da on sada može da krene u sve otvorenije nasilje i „zavođenje reda“ u srpskom društvu.

To je postala njegova opsesivna tema, jer sledeći svoj diktatorski način vladavine on sada ponovo nastoji da preuzme ponovo svoju ulogu „graditelja“, „velikog vođe“ i „glavnog garanta stabilnosti“ u ovom regionu (uz očitu podršku njegovih političkih partnera u Savetu EU, koje zanimaju samo njihovi najogoljeniji ekonomski i finansijski interesi). Nakon 15. marta,sledeći svoju osnovnupolitičku strategiju o nenasilnom karakteru studentskog delovanja, pozivom na organizovanje vanrednih parlamentarnih izbora otvorena jenova etapa u razgradnji sve otvorenijegdiktatorskog režima, kojisada otvoreno upotrebljava sve nasilnijemetode gušenjastudentskog pokreta, Univerziteta i inicijativapobunjenih građana.

A. Vučić je u nekoliko navrata na njegovim sve jadnijim i grotesknijimskupovima, njegovih pretežno na silu doteranih pristalica proglasio „pobedunad tzv. obojenom revolucijom“, očigledno verujući da nakon 15. marta on može da preuzme političku inicijativu (nastojeći da pre svega slomi otpor Univerziteta i stvori razdor između studenata i profesora) i pre svegaeliminiše studentske blokade, a što je njegov primarni cilj. Zato se on opet javlja u ulozi „velikog graditelja“, „garanta stabilnosti i nacionalnog dostojanstva“, „do sada neviđenog ekonomskog napretka“, „uglednog državnika“ i „branitelja siromašnih slojeva društva i malog čoveka“, čiji je on zaštitnik i predstavnik.

Po njegovim učestalim izjavama, na protestima učestvuju „bogati, a uvek nezadovoljni ljudi“, koji u njegovoj „istorijskoj viziji“ pripadaju srednjem sloju stvorenom upravo zahvaljujući „njegovim, u našoj istoriji do sada nezabeleženim ‘istorijskim’ dostignućima i uspesima“, a navodno su upravo protesti studenata i građana „ugrozili“ pre svega njegova „velika ekonomska dostignuća“ i megalomanske investicione projekte, kao što je „EKSPO 2027“.

Treba samo pogledati naslove u prorežimskim glasilima, koji upravo govore o tome da je na delu (nakon tzv. „pobede“ nad tzv. „obojenom revolucijom“) normalizacija i konsolidacija stanja, jer je „gotovo sa blokadama i terorom“ koje sprovode učesnici u studentskim i građanskim protestima, jer „narod želi povratak normalnosti i stabilnosti“, koji može da im garantuje samo A. Vučić i njegov kleptokratski i korupcionaški režim - „Dižemo se kao feniks iz pepela“, „Mnogo se radi širom zemlje u okviru EKSPA“, „Srbija radi“, „Stvari su u rukama nadležne osobe“, „Narod ne mora da brine, rast minimalca na 550 evra, prosečna plata i do 1.174 evra“, „Ja sam običan čovek, ali imam viziju, hrabro srce , veru i znam da nema prepreke koju ne možemo da pređemo zajedno“, „Pristojna i većinska Srbija glasno je poručila da želi red, rad i napredak, a ne ucene, bezvlašće i nerad“...

Ovo su samo neki odjeci i reagovanja u slugeranjskim režimskim medijima, koji najbolje odražavaju tzv. programsku platformu jedva sklepanog „Pokreta za narod i državu“, čija je osnovna svrha da omogući A. Vučiću da izađe iz političke defanzive. Zato i nije slučajno što on i čopor njegovih propagandista i režimskih medija nastoje da šire priču o „propasti studentskog pokreta“, o „zamoru i sve manjem broju građana na protestima“ dok se „on kao feniks diže“ iz ove izuzetno duboke političke i društvene krize, neokrnjen i spreman da na Vidovdan otvara nove deonice auto-puteva i iznova ekonomski podiže Srbiju.

 Odluka studentskog pokreta, prihvaćena pre svega od pobunjenih građana širom Srbije, da se zahtevaju vanrednii slobodni parlamentarni izbori kao vrsta referenduma o opstanku ove diktatorske vlasti u prvi mah je dočekana uz gotovo nepodeljenu podršku opozicionih parlamentarnih stranaka. Ona je izražena pre svega kroz njihovu spremnost da se podrži studentska izborna lista kao garant stvaranja jedinstvenog društvenog pokreta u borbi protiv naprednjačkog diktatorskog režima, koji očigledno nije spreman da ni za jotu menja izborne uslove, što je i bio glavni preduslov za organizovanje slobodnih i demokratskih izbora.

“Teško je nabrojati sve promene koje su u ovih šest meseci demonstracija i protesta doneli studenti i ne mali broj građana koji su im se pridružili. Ako treba izabrati glavni doprinos, to bi bila činjenica da su uspeli da naprave relativno jedinstvo nespojivog u poređenju sa opozicijom u Srbiji koja ni u jednom trenutku od 2000. godine nije uspela da se na političkom planu ujedini i suprotstavi partijama na vlasti. Opozicija bi zajedno sa studentima, sindikatima, nevladinim organizacijama i javnim ličnostima osvojila većinu glasova“. Ovim stavovima i uvidima Srećka Mihajlovića nema se šta dodati, to je precizna dijagnoza pre svega nemoći i jalovosti opozicije da postigne neophodno i nasušno političko jedinstvo, ali i jasno određena i osmišljena politička koncepcija i strategija za akciono i političko objedinjavanje i usredsređivanje svih političkih i društvenih snaga spremnih da se suprotstave i sruše ovaj sve nasilniji, beskrupulozniji i iznad svega anahronii istorijski prevaziđen režim A. Vučića.

Međutim, nakon izražene podrške parlamentarnih opozicionih stranaka zahtevu studenskog pokreta za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora (šteta što u isto vreme nije zahtevano i raspisivanje lokalnih izbora), došlo je do krnjenja, osipanja i njene relativizacije, što se moglo videti u izjavama opozicionih lidera. Oni su još jednom pokazali svu svoju nesposobnost da ostvaruju neophodno akciono i političko jedinstvo, jer su njima, što se i sada nažalost jasno prepoznaje, najvažniji i presudni njihovi stranački i lični interesi.

Mogli smo da čujemo da studenti nemaju dovoljno političkog i organizacionog iskustva ali i nepoznavanje izbornog sistema (bez obzira što su uspeli da organizuju veliki broj akcija i veličanstvenih skupova) i da se radi o srljanju koje dovodi do gašenja višestranačkog sistema, stranačkog samouništenja i samonegacije, poništavanja parlamentarnog života i sistema (kao da danas on zaista i postoji).

Čak segovori i o težnji, kako je to zapisao u tekstu objavljenom na sajtu Peščanika novopečeni političar i poslanik Zeleno-levog fronta Rastislav Dinić, da se stvara otpor zasnovan na iracionalnoj predrasudi stvorenoj trinaestogodišnjim delovanjem režimske antiopozicione propagande, kojim se sami pojmovi „opozicija“, partija, pa i „politika“ trajno stigmatizuju tako da kod ljudi proizvode osećaj gađenja i potrebu za distanciranjem.

„Srpska antirežimska scena podeljena je jednom nevidljivom linijom. Sa jedne strane su akteri koji se vide kao’čisti’, sa druge strane oni koji se vide kao’prljavi’. Najpoznatiji ‘čisti’ akteri su studenti, zborovi, profesori, prosvetari, veterani, poljoprivrednici, radnici. Najpoznatiji ‘prljavi’ akteri su opozicione partije i pokreti, NVO i aktivističke grupe“- ovi stavovi poslanika R. Dinića samo dodatno pokazuju do koje mere se ne razaznaju pravi razlozi gađenja koje postoji kod naših građana prema političkim strankama i političkom delovanju koji su i doveli do potpunog distanciranja građana i studenata od etabliranih parlamentarnih opozicionih stranaka. A oni se nalaze u velikom i opravdanom razočarenju dosadašnjim delovanjem političkih stranaka, koje ni danas ne uspevaju da se podrede zahtevima opšteg interesa građana i istorijskom izazovu pred kojim se danas nalazimo.

Veoma je indikativna izjava M. Jovanovića iz Nove DSS koja jasno ukazuje na očitu nespremnost da se ostvaruje toliko neophodno opoziciono jedinstvo o čemu je govorio Srećko Mihajlović - „ Sve je u redu to što će studenti imati svoju listu, nemam problema s tim. Ali da mi odustanemo odizlaska na izbore i podržimo njihovu listu… Znate kad jedna stranka dođe pred izbore ima samo dve opcije, da na njima učestvuje ili da ih bojkotuje. Nije opcija da se podrži bilo koja druga lista“.

Ništa manje nije znakovita ni izjava Z. Ponoša iz stranke SRCE: “Nisam spreman da stanem uz srljanje koje vodi do gašenja višestranačkog sistema u Srbiji. Iako je akademce teško ne voleti, to ne znači da treba bezrezervno podržavati njihovo srljanje. Ko si ti da kažeš da je neko ukaljan, to je uvreda. Imam pravo da to lično shvatim. Recimo mi u stranci, imamo pet potpredsednika, svi su doktori nauka i samo jedan od njih je bio u politici ranije. I sad neko njima lepi etiketu da su ukaljani“.

Z. Ponoš očigledno ne može da pojmi da se ovde ne radi o pojedinačnim opozicionim strankama i njihovim poslanicima i funkcionerima, ovde se radi o veoma jasno izraženoj činjenici, da građani nemaju poverenja u opozicione stranke i njihov način ostvarivanja političkog jedinstva, koje nikada nisu ni uspeli da ostvare, i zato nemaju njihovi lideri (koji su pretežno samoproklamovani generali bez vojske), a ni njihove stranačke organizacije ugled i integritet potreban za odlučniju akciju u slamanju ovog pogubnog diktatorskog režima. Vrlo lako mogu da provere svoj uticaj i akcioni potencijal na našoj političkoj sceni. Neka opozicione stranke, same ili u nekoliko kolona organizuju proteste, ili druge političke akcije i videćemo brzo koliki je njihov politički, akcionii opozicioni potencijal.

Ovde se ne dovodi u pitanje uloga i značaj koje partije imaju u organizovanju i vođenju političkih kretanja u jednom društvu, ali to nije dati aksiom jer stranke u savremenom društvu moraju da dožive ozbiljne i dalekosežne promene ako nastoje da i dalje ostanu respektabilni učesnici u političkom životu.

Zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora nije politički i organizacioni izazov i ozbiljno iskušenje samo za studentski pokret i pobunjene građane koji ga istrajno podržavaju, već jasno pokazuje nespremnost etabliranih parlamentarnih opozicionih stranaka da nakon sedam meseci od početka ove najdublje političke krize, u kojoj se našao ovaj korupcionaški i diktatorski režim, da ostvari neophodno akciono i političko jedinstvo kako bi mogli da budu sastavni deo najšireg društvenog pokreta, čiju najstabilniju okosnicu čine studentski protesti i njihov pokret, koji su prihvatili pobunjeni građani, jer oni oličavaju upravo ono što danas ne mogu da predstavljaju političke opozicione partije koje su same sebe marginalizovale i učinile politiku nedostojnom delatnošću koju građani izbegavaju i ne žele da u njoj učestvuju.

Studentski pokret kao najdominantniji društveni i politički faktor na našoj anahronoj i nedinamičnoj opozicionoj sceni poseduje upravo one osobine koje su izgubljene unutar stranačkog opozicionog delovanja: doslednost, jasno određene ciljeve, široko zasnovano demokratsko odlučivanje, nedostatak pogubnog liderskog sindroma koji je presudan u stranačkom organizovanju, načelnost, akcionu sposobnost da pokrenu i okupljaju građane, inovativnost, kreativnost u političkom delovanju, iskreni i nepatvoreni patriotizam, spremnost na podnošenje žrtve za svoja uverenja i zahteve, brzu i efikasnu komunikaciju, koja im omogućuje dana pravi način odgovore na sve izazove naprednjačkog režima i A. Vučića, koji je ostao veran prevaziđenom radikalskom načinu političkog delovanja i komuniciranja.

On svakodnevno pokazuje koliko je postao zarobljenik svoje vizije društva, koja postoji samo u njegovim maketama, sve jadnijim i ispraznim mitinzima, infrastrukturnim „nikada do sada viđenim projektima“, ali i koliko je on odvojen od realnog života i stvarnih političkih i društvenih kretanja. Zato se dešava da u danima kada se ruši njegova kula od karata, on poseže za sve otvorenijim i ogoljenijim nasiljem. Zbog toga njegovi pozivi na „potrebu uspostavljanja dijaloga u društvu kao jedinom putu za stabilizaciju“ zvuče groteskno i izraz su apsolutnog licemerstva i hipokrizije, jer se radi o političaru koji opoziciju svrstava u nepotrebnu i suvišnu pojavu, koja je izložena njegovim besomučnim napadima i najprimitivnijim uvredama.

Za Vučića su studenti i pobunjeni građani „ustaše“, „izdajnici“, „strani plaćenici“, „nacisti“, opozicione stranke „jedino željne da se dočepaju vlasti bez izbora“, a svako kritičko mišljenje biva stigmatizovano, dok ljudi koji dovode u pitanje njegovu vladavinu su izloženi najbrutalnijim tabloidnim napadima i najbrutalnijim diskvalifikacijama - jer vlast izgleda jedino i isključivo pripada njemu

Za njega su studenti i pobunjeni građani „ustaše“, „izdajnici“, „strani plaćenici“, „nacisti“, opozicione stranke „jedino željne da se dočepaju vlasti bez izbora“, a svako kritičko mišljenje biva stigmatizovano, dok ljudi koji dovode u pitanje njegovu vladavinu su izloženi najbrutalnijim tabloidnim napadima i najbrutalnijim diskvalifikacijama - jer vlast izgleda jedino i isključivo pripada njemu.

I sada on poziva na dijalog čiji će krajnji domet po njemubiti zavođenje reda. Vreme za dijalog je odavno isteklo, jersam karakter njegove diktatorske vladavine pritivi se svakom mogućem ozbiljnom i argumentovanom dijalogu. O tome najbolje svedoči njegova nedavna izjava vezana za njegovo tumačenje tzv. dijaloga: “Samo zajedno iz svega možemo da izađemo. Moramo razmišljati o svojoj zemlji. Znam da je teško razgovarati, teško je čuti istinu i mi ćemo želeti da čujemo vaše argumente, moguće da čujemo istinu koju do sada nismo čuli ili saznali. Verujte svojoj državi. MI ĆEMO DA BIRAMO TRENUTAK KADA ĆEMO U POTPUNOSTI DA ZAVEDEMO RED“.

Ovakvim nedoslednim i u suštini neiskrenim odnosom prema zahtevu studenata za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora pojedine tzv. vodeće i najveće opozicione parlamentarne stranke (osim DS, koji je ostao vezan za svoj prvobitno iznet stav o podršci jedinstvenoj studenskoj listi) samo još dodatno gube na značaju i dobrano narušenom političkom ugledu. Ostaju zarobljene i zaglibljene u svom anahronom i prevaziđenom načinu delovanja, ali pokazuju da i dalje nisu spremne da se iskreno i principijelno posvete odbrani i zastupanju opšteg društvenog interesa, koji nije usko stranački, već da budu deo najšireg društvenog pokreta studenata, građana i društvenih inicijativa, koji može na vanrednim parlamentarnim izborima doneti smenu ovog korupcionaškog diktatorskog režima i otvoriti prostor za dalekosežne demokratske i vrednosne promene u ovom društvu.

Opozicione parlamentarne stranke konačnim izlaskom iz Parlamenta mogu dati svoj doprinos daljoj i dalekosežnijoj delegitimizaciji naprednjačkog režima i na taj način pojačati pritisak za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora.

O neophodnosti formiranjajedinstvene liste podržane od strane studentskog pokretanajbolje svedoče proteklilokalniizbori u Zaječaru i posebno u Kosjeriću, kada je pokazana snaga i delotvornost jedinstvene liste koju su činili studenti, grupe građana, opozicione stranke

O neophodnosti formiranja jedinstvene liste podržane od strane studentskog pokreta najbolje svedoče protekli lokalni izbori u Zaječaru i posebno u Kosjeriću, kada je pokazana snaga i delotvornost jedinstvene liste koju su činili studenti, grupe građana, opozicione stranke. Ali i svi ljudi koji su svesni da svojim delovanjem i glasom mogu stvoriti uslove za ostvarivanje izborne pobede i pored neravnopravnih izbornih uslova, ma koliko to izgledalo nemoguće i neostvarivo u ovom diktatorskom režimu, kome je ostalo još samo da koristi ogoljeno nasilje i svoje falange lojalista čije jeuporište kao „poslednja linija odbrane“ A. Vučića, sada okupirani prostor Pionirskog parka u Beogradu, koji je prava metafora naprednjačkog korupcionaškog, pljačkaškog, nasilničkog i diktatorskog režima.

Do sada smo se uverili da A. Vučić i njegov naprednjački režim jedino čine ustupke kada su silinom i snagom protesta prinuđeni da to urade. Zato naneprestano otvoreno pitanje kako doći do vanrednih parlamentarnih izbora odgovor je već dat 15. marta i celokupnim prethodnim delovanjem studentskog pokreta i građana. Novo veliko okupljanje neće više biti demonstracija snage studentskog pokreta i širine narodnog nezadovoljstva, već odlučno traženje raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, što pretpostavlja da nema razilaženja i šetnje dok taj zahtev ne bude ispunjen.