Politički oksimoron Vladimira Bebe Popovića

Svakodnevno u našem društvu možemo prepoznati sve bizarnije primere kompromitovanja aktuelne političke i intelektualne elite. Često se može čuti pitanje da li smo dotakli dno i možemo li da potonemo još dublje.

Veliki povratak Vladimira Popovića i njegove živopisne ekipe koju smo mogli da vidimo na otvaranju beogradske kancelarije Instituta za javnu politiku očiti je primer da na ovu dilemu možemo odgovoriti samo potvrdno. Reč je o svojevrsnom političkom oksimoronu, čovek koji oličava arkansku prirodu politike i pravi je simbol politike koja se zasniva na zakulisnim politikantskim delatnostima sada se javlja kao osnivač organizacije za afirmaciju vođenja javne politike.

Zaista je groteskno kada profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Stevan Lilić navodi da je jedan od osnovnih ciljeva ove gotovo "humanitarne organizacije" da pomogne u ostvarivanju javnog dobra i opšteg interesa. A bili smo svedoci kako je osnivač ovog parapolitičkog instituta služio javnom dobru i opštem interesu u vreme kada je bio siva eminencija vođenja javne politike u vladi Zorana Đinđića.

Bilo bi veoma interesantno da predsednik upravnog odbora ove organizacije profesor Mijat Damjanović obrazloži koja se to javna politika ostvaruje putem slobodnog pristupa državnim institucijama i ekonomskom i civilnom sektoru jer to se može obavljati samo ako postoji izuzetna bliskost sa vladajućom garniturom. A ovaj institut je ovaj ključni uslov već počeo da ispunjava, sudeći po izjavama podrške aktuelnoj vlasti. To nije nikakva posebna politička alhemija, već dobro poznati način lobističkog i kuloarskog vođenja politike koju nam je već ranije demonstrirao Vladimir Popović kao šef Biroa za komunikaciju u Vladi Srbije kada je cvetala sloboda štampe i trijumfovala nezavisnost medija kao jasan izraz javne politike i opšteg dobra. Veoma je indikativno da ovaj dosledni delatnik i zastupnik javne politike ima reči hvale za rad aktuelne vlade i njeno zalaganje da se ne svađamo sa državama u regionu kao što je to radila demokratska vlast, koja je učestvovala u satanizaciji Crne Gore, jer je odnos prema građanima Crne Gore bio veoma loš.

Ovu tvrdnju Vladimir Popović potkrepljuje očiglednim primerom javne politike, ocenjujući da samo razmišlja o tome da na vlasti više nije Boris Tadić i njegova banda, dok za aktuelnu vladu ima puno razumevanja i podršku. Po svemu sudeći, Vladimir Popović ima ozbiljnu nameru da nam prenese izuzetno podsticajna i vredna demokratska iskustva u vođenju javne politike, koju sada sprovodi "transparentni" režim Mila Đukanovića kao pravi primer ostvarivanja javnog dobra i opšteg interesa.

Ipak, vrhunac u ovoj prezentaciji javne politike je njegova izjava da su ga izdali njegovi kojima je pripadao, a pri tome zaboravlja da je uvek isticao da nije član Demokratske stranke. Zato se opravdano postavlja pitanje čiju je to „javnu politiku“ zastupao i sprovodio ovaj nekadašnji visoki državni funkcioner u vladi koju je vodila Demokratska stranka i njen tadašnji predsednik Zoran Đinđić.

Vrhunac hipokrizije je sadržan u njegovoj tvrdnji o tabloidizaciji Srbije i zanemarljivim sukobima u medijima u kojima je on bio jedan od gotovo slučajnih aktera. Ko je onda nakon demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine širom otvorio prostor za sve suroviju i primitivniju tabloidizaciju našeg društva ako nisu ljudi koji nam sada nude svoje dobre javne usluge i pomoć u pospešivanju procesa evropskih integracija i artikulaciji tzv. javnih politika. Nagoveštava se da će njegov parapolitički institut nadomestiti nedostatak veština kod političara u ispunjavanju evropskih standarda u vođenju javnih politika. Biće zanimljivo koje će to veštine preporučivati i afirmisati ovaj tip organizacije.

Imajući u vidu dosadašnje iskustvo u vođenju javne politike Vladimira Popovića, nemamo se čemu dobrom i novom nadati, biće to još jedan prilog daljoj politikantskoj tablodizaciji i razgradnji naše javnosti i našeg društva .