Odgovornost političara u sivoj zoni

U našem političkom životu prepunom raznih paradoksa i čudesa često se ukrštaju i prepliću različita stanovišta i pozicije. Tako se dešava da predstavnici vladajuće stranke govore i deluju kao pripadnici opozicije, a vladini funkcioneri preuzimaju način govora i mišljenja političkih analitičara koji opisuju stanje u društvu, ali su daleko od samog procesa odlučivanja.

Međutim, od političara koji obavljlaju odgovorne državne funkcije najmanje se očekuje da budu politički analitičari i komentatori, već da deluju na rešavanju društvenih problema i donose poterebne i neophodne odluke. Samim opisivanjem i analiziranjem nekog problema, čega imamo u izobilju, ne rešava se ništa osim što se on stavlja na određeno vreme u središte pažnje naše javnosti, ali se ubrzo smenjuju nove teme i afere.

Bez obzira na to što se godinama u svim politikološkim i teorijskim analizama govori o sprezi politike i tajkuna ništa se nije uradilo da se ta svima već očigledan sprega ozbiljnije im delotvornije dovede u pitanje. Samo se menjaju politički i tajkunski akteri u ovom mehanizmu koji deluje sasvim skladno i neokrnjeno. Poslovično ćutljivi Miroslav Mišković je za italijansku agenciju „Nova“ opisao kako deluje ovaj ortakluk politike i tzv. uspešnih poslovnih ljudi.

„Milošević nije bio nacionalista, već čovek koji je voleo moć i želeo je tu moć po svaku cenu. Sve što je radio bilo je samo da bi zadržao svoju moć. Od mene su tražili da organizujem privatizaciju i demokratizaciju tržišta u Srbiji“ rekao je Mišković, dodavši da je oduvek više naginjao kapitalizmu i liberalizmu i, kako se navodi, ubrzo je shvatio da je na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme.

„Napustio sam položaj posle šest meseci, kada sam shvatio da imam drugačije ideje u vezi sa Srbijom, Jugoslavijom i razvojem.“ Ovo zakasnelo svedočenje nam ne daje odgovor na pitanje kada je on te svoje reformatorske i liberalne ideje izneo Miloševiću i kako je izgledao njegov otpor tadašnjem režimu Socijalističke partije. Ali zato dobro znaju stotine hiljada radnika koji su izgubili posao u sprovođenju tranzicije kako se odvijala ta njegova demokratska i liberalna privatizacija i demokratizacija tržišta.

Hapšenje pojedinih tajkuna samo stvara privid rešavanja ovog izuzetno značajnog problema, ali glavna dilema ostaje i dalje otvorena - koji su to političari i politički centri moći omogućavali (a verovatno i dalje omogućuju sada nekim novim tajkunima) dobijanje povlašćenih kredita tzv. uspešnim i poslovnim ljudima – privrednicima i menadžerima godine, koji su izgradili svoje poslovne imperije upravo zahvaljujući tome što su imali političku podršku koja i dalje ostaje u sferi mračnih lavirinata našeg političkog života.

O tome nam svedoči i privođenje Gorana Perčevića, crvenog kapitaliste, koji je uz nekoliko takođe uspešnih biznismena zavio banke u crno. Četiri od tih sedam banaka koje su ovim tajkunima davale kredite su već proglasile bankrot: Univerzal banka, Agro banka, Razvojna banka Vojvodine i Privredna banka Beograd. Jasno je da su oni pri dobijanju kredita imali podršku gotovo svih političkih struktura u poslednjih dvadestak godina jer mnogi političari su sedeli u izvršnim i upravnim odborima tih banaka koje su više ličile na kasice uzajamne pomoći za ugrožene tajkune nego na ozbiljne finansijske institucije. Taj proces nekontrolisanog davanja kredita se na kraju sveo na odobravanje novca bez ikakvog pokrića ili je obezbeđivanje kredita bilo u vidu jalovine i šljake iz napuštenih rudnika. Samo se vlasnik kompanije Interkomec Goran Perčević tereti za malverzacije sa 34 kredita Univerzal banke teške 1, 4 milijardi dinara. On je samo od Ministarstva unutrašnjih poslova prihodovao više od miloion evra iznajmljujući ruinu od zgrade za 15. 772 evra, što je bilo skuplje dva puta od realne cene a plaćeno mu je i 400. 000 evra za renoviranje ove zgrade u kojoj je sektor za vanredne situacije i sve to u vreme kada je Ivica Dačić bio ministar unutrašnjih poslova. Naravno, on kaže da nije bio nadležan za iznajmljivanje prostorija jer se i tada, ali i sada bavi mnogo uzvišenijim i manje prizemnim stvarima.

Veoma je indikativno obraćanje premijera A. Vučića o ovom aktuelnom slučaju ”otkrivanja” tajkunsko-političke veze. Njegova izjava je tipičan primer izjava koje su kod nas uvrežene i izražavaju njegovo nezadovoljstvo i negodovanje ponašanjem tajkuna i političara koji su imali i očigledno imaju i dalje čvrstu političku podršku. Pri tome predsednik vlade Vučić nije propustio da kaže da ne misli da taj slučaj ima ikakve veze sa liderom SPS-a Ivicom Dačićem, što je klasičan primer na koji način se zatvara prilaz utvrđivanju odgovornosti političara. A upravo je zadatak premijera i nadležnih državnih organa ne da iznose svoje utiske i procene, već da nam konačno daju odgovor koji su to političari činili i čine taj razorni tajkunsko-politički savez koji očigledno uništava našu privredu i društvo. Bez odgovora na to pitanje sve su dalje rasprave apsolutno deplasirane i služe kao medijska prašina koja se baca našoj javnosti u oči. Naša javnost i poreski obveznici u ovoj opustošenoj državi nemaju ništa od zgražavanja premijera i državnih funkcionera nad ovim novim i čistim slučajem sprege tajkuna i političara. Nama su konačno neophodni jasni odgovori i utvrđivanje odgovornosti ne samo za tzv. uspešne privrednike, već i političara, koji uvek ostaju nedodirljivi bez obzira na to u koliko su afera bili uključeni.

Političari su inače u našem društvu privilegovan i poseban soj ljudi koji nikada ne snose ni političku odgovornost – u koju spada podnošenje ostavke, objektivna odgovornost, povlačenje iz političkog života – već oni i dalje funkcikonišu u novim koalicijama koje im omogućavaju dalji politički opstanak, ali i održavanje tajkunsko-političke sprege, koja neće biti dovedena u pitanje bobmastičnim naslovnim stranama jer se radi o arkanskom – nama građanima nedostupnom svetu izukrštanih i tajnovitih političkih, ličnih i ekonomskih interesa, koji su jači od političkih apela i marketinški sereviranog pohoda na korupciju i tajkune.

Fedor Nikić je u tekstu „Naš savremeni političar“ iz 1929. godine zapisao. „Ukratko, to nije po shvatanju u nas, čovek koji se naročito posvetio radu za opšte državno i narodno dobro, čovek u koga je jače razvijena svest o zajednici od lične svesti i svest o državi od svesti lokalne, koji stvarno u sebi jače oseća za državu i njene potrebe i koji, najzad, partiju smatra kao jedno od sredstava koje je društvo stvorilo u cilju, da se što bolje zadovolje potrebe naroda i države. U nas se, naprotiv, pod pojmom političara podrazumeva čovek koji je ili kakav, stranački funkcioner, počev od odbornika pa do narodnog poslanika, ili čoveka koji se sa puno veštine, lukavosti, često i intriga dovija situaciji, i ukoliko je veći partijac i demagog, utoliko je veći i bolji političar – jedan pojam, dakle isuviše primitivan, jednostran, uzak i izopačen“.

Za nas ostaje otvoreno pitanje zašto su ovi stavovi Fedora Nikića i u naše vreme izuzetno aktuelni i zašto se za pojam političara i naše politike i dalje vezuje za demagogiju, negiranje opšteg dobra i zastupanje partijskih i ličnih interesa, izopačenost, primitivizam i bahatost.