Nevladine kule od slonovače

Nedavno pravljenje spiskova u organizaciji SNP ,,Naši'', koje će rezultirati ili neće rezultirati zabranom, smisleno je jedino ukoliko je iskrena namera bila samopromocija i reklama. U svakom drugom slučaju, lepljenje takvih plakata je glupo, neozbiljno i krajnje neodgovorno. Ništa time nije postignuto, a izgleda kao da se o cilju niji ni razmišljalo pre pravljenja spiskova. Jedinu korist od svega toga mogu da izvuku upravo pomenute nevladine organizacije, koje kod svojih sponzora mogu da se požale, i da dobiju nova novčana sredstva.

Ali, trebalo bi podsetiti da pravljenje spiskova nisu izmislili SNP ,,Naši''. Prvi spisak, ozbiljniji i po obimu i po dometima, nastao je 2008. kao godišnji izveštaj Helsinškog odbora i Sonje Biserko. U njemu su Biserko i saradnici na papir stavili imena šezdesetak ,,nacionalističkih'' univerzitetskih profesora, pisaca i novinara, uz zahtev za cenzuru njihovih radova i čistku Univerziteta. Uz spiskove išlo je i nekoliko preporuka koje su upućene EU, a jedna od bizarnih bila je zahtev da EU ne suspenduje vizni režim, nego da samo promoviše program razmene studenata. Taj i takav izveštaj, sa sramnim spiskovima i snovima o totalitarnoj eurofilskoj vlasti, poslati su na adrese hiljade institucija širom sveta, i takvo tužakanje prošlo je kao sasvim legitimno, i pored nekih krajnje zlonamernih zahteva, kao što je pomenuti o viznom režimu.

Oba spiska su sramni primeri ljudske netolerancije, ali dok je jedan benigni, namenjen pogledima prolaznika koji će spisak pročitati sa plakata na zidu, drugi je uvijen u akademsku formu, i poslat na adrese vlada i moćnih organizacija širom sveta, koje ovih godina utiču na politiku prema nama i utiču na mesto koje Srbija ima u svetu.

Ne verujem da je većina nevladinih organizacija sastavljena od zlonamernih stranih plaćenika koji ne propuštaju priliku da rade protiv države, a još manje verujem da bi neke strane obaveštajne službe bile toliko neoprezne da na neki lako vidljivi način direktno plaćaju NVO. Čini se da većina NVO i pojedinaca veruje da čini dobro državi, i da radi u interesu naroda i njegove budućnosti. Osim u pojedinim ekstremnim situacijama, kao kad na primer Nataša Kandić ode na proglašenje nezavisnosti Kosova u Skupštinu Kosova, svi ti ljudi mogli bi fino da artikulišu i obrazlože svaki svoj postupak, koji bi ostatak Srbije označio kao antidržavni.

Svi ti postupci, uključujući tu i gostovanje Kandićeve u prištinskoj skupštini, rezultat su života u kulama od slonovače. Svi oni (velike organizacije i istaknuti pojedinci) žive od relativno velikih fondova i dobrih primanja, posećuju kurseve u inostranstvu, razne trening programe, panele... Kad živite u takvim kulama, visoko iznad oblaka, komunicirate samo sa sličnima, putujete na relacijama London, Brisel, Beč, Budimpešta, teško da možete da imate osećaj za probleme ljudi u Trsteniku ili Valjevu. Tada su vam glave pune priča o evropskim vrednostima, a sve ideje koje imate svode se na pokušaje da te vrednosti po svaku cenu primenite svuda. Ali kao što smo nekad govorili kako sovjetski model socijalizma nije moguće primeniti svuda u svetu, tako ni briselski ili vašingtonski model nije moguće tek tako primeniti na svakom mestu. Morale bi prethodno da se uzmu u obzir lokalne specifičnosti. A one se ne vide iz kula od slonovače, kao što se ne vide se iz daljine Brisela.

U prvom ozbiljnijem tekstu o spinovanju u Srbiji, Spin Srbija, pisao sam o načinima na koje se on koristi među našim političarima. Ali, toga više izgleda da nema, već duže vreme političari samo reaguju na tuđe spinove, i samo neke nevladine organizacije ponekad učestvuju u njima. Nedavno su se desila dva događaja koja su naknadno ,,spinovana'', i preko reakcija na njih možemo lepo da vidimo uobičajeni način posmatranja nevladinih organizacija. U Njujorku je jedno udruženje Bošnjaka uspešno predstavilo jedan običan nastup hora kao zlonameran, zbog izvođenja kompozicije ,,Marš na Drinu'', a predstavnici Albanaca sa juga Srbije nakon provokativnog podizanja spomenika teroristima, svaki legitimni protest protiv toga uspešno su prebacivali na teren ugrožavanja manjinskih prava.

Reakcije na prvi događaj tačno pokazuju maglovitost i isključivost pogleda sa kula od slonovače. Iako bi po svemu morali da znaju ono što je jasno većini ljudi na Balkanu, da ,,Marš na Drinu'' nema nikakvih dodirnih tačaka ni sa Srebrenicom, ni sa Bosnom, ni sa ratnim zločinima, čega su sigurno svesni i Bošnjaci koji su pokrenuli spin, oni ljudi iz tzv. ,,nevladinog sektora'' koji su se oglasili, listom su napadali izvođenje te pesme i Jeremića, na isti način na koji ga je napadalo pomenuto udruženje. Potpuno bez razloga, bez opravdanja, bez razmišljanja o tome kako će ti njihovi napadi da izgledaju među običnim svetom u Srbiji.

Reakcije na događaje sa spomenikom bile su uniformne, skoro školski primeri uobičajenog delovanja nevladinog sektora. Ko god se o tom događaju oglasio, progovorio je skoro identičnom retorikom, koja je, zanimljivo, podsećala na stavove iz saopštenja Velike Britanije. Naglasak izjava bio je na žalosti zbog svega što se dogodilo (dakle, zbog uklanjanja spomenika), i na tome što je ono došlo u trenutku kad je dogovor dve strane bio ,,na dohvat ruke''.

Postoje u društvu važne pojave i događaji, i oni manje važni. Onaj sa jednom pesmom u UN bio je potpuno nevažan, onaj na jugu Srbije bio je važniji, ali je i dalje puko tehničko pitanje kojim bi samo državni organi trebalo da se bave. Taj događaj postaje tek malo važniji samo ukoliko nevladine organizacije pristanu na taj albanski spin, i proglase ga važnim. Tek tada, spin se zavrti, izdaju se saopštenja na sve strane, što ohrabri i one koji su ga započeli, i daje im mogućnost da iz uvređenosti mogu da najave i dalje akcije, koje se onda pravdaju ,,napadom'' na spomenik koji je spinom proglašen za uzrok. A zaboravlja se da je sve počelo nelegalnim postavljanjem spomenika. Stvar je vrlo jasna od samog početka, osim ukoliko ne gledate iz daljine Londona ili visine kule – spomenik teroristima može da bude jedino na mestu predviđenom za to, dakle na groblju. Sva dalja priča o tome je samo spinovanje.

Samo jedna nevladina organizacija je iskočila iz uniformnih reakcija ostalih, i bila nešto jasnija u izražavanju svog stava. ,,Inicijativa mladih za ljudska prava'', koja je i inače poznata po svom aktivizmu u kome ukazuje na probleme albanske zajednice u Srbiji, uputila je otvoreno pismo predsedniku Vlade i Skupštine, u kojem ih obaveštava o teškom stanju stanovništva u tom delu Srbije. Ali, tom reakcijom više je govorila o sebi, i uopšte, o sličnom načinu reagovanja NVO, nego što je ukazala na problem sa kojim se i inače suočavaju lokalne opštine, pogotovo u južnoj Srbiji (Vranje, Surdulica, Vlasotince, Kuršumlija...), dakle ne samo većinski albanske zajednice. Pre svega, ako je Inicijativa zaista dobronamerna organizacija koja zastupa manjinske zajednice, zbog čega takvo otvoreno pismo nije uputila ranije? Valjda je stanovništvo te tri opštine imalo sličan problem i ranije? U pismu se navode problemi đaka, na primer, ali ti problemi su bili aktuelni u septembru. Šta je Inicijativa čekala od septembra do sad, i zbog čega baš sad? Da su pismo poslali u septembru, kao što bi jedna nvo i morala da radi, možda bi se našao neko u Vladi ko bi mogao da pomogne. Možda bi mediji reagovali i naterali vlast da pomogne.

Međutim, postoji još jedan, važniji momenat u toj priči, koji još više pokazuje koliko je Inicijativa mladih za ljudska prava ponovo pobrkala lončiće. Pismo upućeno zvaničnicima Srbije nije upućeno na pravu adresu, ukoliko je dobrobit stanovništva na prvom mestu. To pismo trebalo je pre svega uputiti predsedniku opštine Preševo. Ako je stanovništvo siromašno, zbog čega lokalna vlast gubi vreme oko podizanja besmislenog spomenika, kome tu čak i nije mesto? Mogli su da pitaju predsednika opštine Preševo, koliko je spomenik koštao, i zbog čega taj novac nije upotrebljen na nešto od čega bi realnu korist imali građani? Od toga su barem mogle da se kupe knjige za đake. Čak bi mogli da mu se obrate i istim rečima koje su koristili u pismu predsedniku Vlade: ,,Bilo bi lepo da se umesto velikim političkim pozabavite malim svakodnevnim problemima ovoga kraja. Da se bavite ljudima pre nego što stignete do spomenika''. Način na koji su reagovali nije dobar za običnog stanovnika tri albanske opštine, i svakako mu ne ide u korist. I taj način je podrška spinovanju jednog lošeg akta, podrška predstavljanju spomenika kao nečega što je važan deo ljudskih prava. I uzgred, mlada gospodo iz Inicijative, Zakon o amnestiji iz 2002. koga pominjete u vašem pismu, podrazumeva samo da država odustaje od krivičnog gonjenja, ali ne podrazumeva da je država priznala pobunu kao legitimnu.

Inače, ova organizacija je jedna od onih NVO koje na svom sajtu nemaju deo napisan na srpskom jeziku. Imaju deo na albanskom, imaju deo na engleskom, i jedan orvelovski, koji se zove ,,bhcs''. Kad je nekome teško da napišu pridev ,,srpski'' na sajtu, kako je moguće verovati u njihovu iskrenost prema srpskoj državi? Njima je pre nekoliko meseci, na jednom javnom mestu, krajnje dobronamerno skrenuta pažnja da nije dobro za njih da nemaju sajt na srpskom jeziku, zvaničnom jeziku države u kojoj rade. Ukoliko pretenduju da budu poštovani kao dobronamerni deo društva, čije su aktivnosti uperene ka stvaranju boljeg i pravednijeg društva za sve, nije dobro da se na taj način odvajaju. Mogli su barem da ispune formu, i pokažu minimum poštovanja za državu i većinski narod.

A to otprilike važi i za većinu ostalih nevladinih organizacija i pojedinaca. Kad neko dozvoli sebi da tako nepromišljeno istrči oko ovako banalnih stvari, kakva su dva navedena primera, u kojima po svaku cenu pokušavaju da odbrane nešto krajnje nelogično, ili kad neko pokaže da mu je teško da na sajtu napiše pridev ,,srpski'', kako je onda moguće da očekuju da ih iko razume kad su u pitanju veće stvari, i da ih u tim situacijama prihvati kao ozbiljne i dobronamerne, čije mišljenje ne treba bez razmišljanja u startu odbaciti? Zbog takvog ponašanja, moguće je da se pojave organizacije i pojedinci koji će takve nvo nazvati izdajničkim, plaćenim agenturama stranih obaveštajnih službi.